RENA EFENDI: Nije bitno oruđe koje držiš u rukama, nego priča koju možeš da ispričaš

Dvanaesti Weekend Media Festival u Rovinju, najveći komunikacijski festival u ovom delu Evrope, počeo je u četvrtak i traje do subote, a na njemu oko 5000 učesnika prisustvuje predavanjima više od 150 predavača i panelista u pet paralelnih dvorana.

Adria Media Grupa, kao jedna od vodećih medijskih kuća u regionu, izveštava o svim dešavanjima na ovom značajnom festivalu.

Zanimljivo predavanje danas je održala Rena Efendi, svetski poznata fotografkinja, dobitnica nagrada National Geographica i Gettyja. Poznata je po radu na fotografijama o učinku naftne industrije na živote ljudi.

Rena je govorila o tome "šta je posebno u čovečanstvu" i o tome po čemu se razlikujemo, šta nas to izdvaja. Kako ćemo mi kao vrsta koja ispituje i razvija se, naći mesto u svetu u kojem tehnologija tako brzo napreduje da nadmašuje naš vlastiti rast?

Pitali smo Renu kako da sačuvamo ono što je ljudsko u nama, u svetlu nadolazeće veštačke inteligencije i svih drugih tehnoloških čuda:

Ovo je veoma teško pitanje, i mislim da je ono na svačijem umu. A i ako nije, trebalo bi da bude. Jer idemo ka dobu inteligentnih mašina. Nemam odgovor, ne znam šta će se desiti, ali mislim da je bitno da nastavimo da razmišljamo, da se pitamo, jer možda na taj način možemo da sačuvamo našu ljudskost. Ja, lično, kao fotograf, fokusirana sam na ljudske priče. Ja sam možda i najgora osoba kojoj možete postaviti ovo pitanje, pošto još uvek koristim mehaničko oruđe za svoj rad. Mislim da to niko drugi više ne radi. Moj aparat nema ni baterije. Ima samo film, i potpuno je mehanički. Koristim tehnologiju u drugim stvarima, u svakodnevnom životu, ali u poslu koristim mehaničko oruđe.

Šta je to posebno kod ljudi, kad je reč o fotografisanju?

Kao fotograf, ja sam fokusirana na društvene promene. Videla sam ljude, mesta i kulture kako bukvalno nestaju pred mojim očima. Ključ fotografije je da se dokumentuje ovaj momenat u životu neke osobe, u kulturi, pre nego što potpuno nestane. Želim da sačuvam taj momenat za čovečanstvo, kao podsećanje da je ova kultura jednom postojala, da je tu bilo neko društvo, da su tu živeli ljudi... Neverovatno je koliko su drastične promene i koliko se brzo odvijaju. Brže nego ikad, rekla bih. To je moj svet, kao fotografa, da tome svedočim i da ih sačuvam.

Jesmo li razočarani u tehnologiju?

Nisam razočarana u tehnologiju. Pokušavam da je koristim u svoju korist. Kao što sam rekla, radim sa kamerom koju su izumeli bukvalno u vreme Prvog svetskog rata. Ali svoje fotografije postavljam na Instagram, jer ga koristim kao platformu za pričanje priče. To je najvažnija uloga Instagrama - mogu odmah da se povežem sa milionima širom sveta, oni će videti fotografiju, osetiće priču, povezaće se na ljudskom nivou sa osobom koju sam fotografisala. A ova fotografija je napravljena staromodnim aparatom. Tako da, možete koristiti tehnologiju na pozitivan način, ali i na negativan, možete je koristiti na način koji će vas izolovati, ali i na način koji će vas povezivati s drugima. Ja to pokušavam da uradim.

Koliko je korisno sve ovo, a koliko štete nam nanosi?

Postoji kolateralna šteta, jer društvene mreže vode izolaciji, i u njima postoji želja da se projektuje slika sebe koja ne mora nužno da bude istinita. Ovo dovodi do toga da mnogi pozavide, što dovodi do izolacije. Mi smo i povezani i razdvojeni ovim, istovremeno. Dakle, postoje argumenti za i protiv, ali, recimo, pogledajte način na koji ja koristim društvene mreže - ova upotreba nije usmerena ka meni. Na primer, napravila sam veoma interesantan test profila na društvenoj mreži, i ispalo je da sam veoma diskretna osoba, ali to nije tačno. Ja samo na taj način koristim društvene mreže. Ne stavljam na njih svoj privatni život, nego ih koristim da pričam priče, da povezujem ljude sa pričama koje fotografišem, sa pričama drugih ljudi. U tom smislu, društvene mreže imaju neverovatan potencijal, jer veza je tu neposredna. Mogu da fotografišem, razvijem film, skeniram i da postavim fotografiju na društvene mreže odmah sutra, ne moram da čekam na publikaciju. Ne moram da čekam da vidim kako će biti uređena, u kom kontekstu će biti objavljena. Ja sam ovde sam svoj izdavač u urednik. Definicija fotografije, na jedan način, je "živeti u trenutku". Fotografišem, i odmah objavim tamo tu fotografiju, opišem je svojim rečima i dobijam povratne informacije i reakcije, odmah. Kad objavljujem u magazinima, ne dobijam takvu vrstu reakcije. Važno je i to, naravno, ali sa ovom platformom moguće je imati vezu sa celim svetom. Ovo je fascinantno, jer nikad pre nismo imali ovo na raspolaganju. Ovo je prvi put u istoriji da možemo da radimo ovo.

Šta je bitnije u medijima, tehnologija ili sadržaj, ideja? Kako ih kombinovati i dobiti pravi miks?

Za mene je sadržaj mnogo važniji. Kao što sam rekla, nije bitno šta držiš u rukama, kakvo oruđe, nego šta možeš da uradiš s njim. Može to biti staromodna kamera, ili najnovija digitalna kamera, nije bitno. Važno je kako ispričate priču, kako pronađete način da je pričate, i ono o čemu pričate. Bitna je tema, koliko je relevantna tema, i koja pitanja postavljate sa svojim radom. Svi mi smo pričaoci priča. A šta je pričanje priče? Vi ne skupljate samo sadržaj da bi ga držali u fioci, nego ga morate pustiti napolje, morate da obezbedite da on dođe do široke publike. Ja kao fotograf imam odgovornost prema osobama koje fotografišem. Ja moram tu priču da ispričam, da je objavim, da što više ljudi sazna za nju. Kako ja to radim? Ovde tehnologija igra važnu ulogu, kroz društvene mreže, magazine, TV koji vam daju mogućnost, koji su sredstva za dolaženje do publike. Ali najvažnija stvar je priča. Danas smo svedoci velike promene na medijskoj sceni. Naime, mlađi ljudi imaju kraću pažnju, ne žele da se pretplaćuju na magazine i bave se nečim što je napravljeno od papira. Ovo je drugačija generacija, pa im moramo prilagoditi, kako bi priče koje mi pričamo došle do njih. Dakle, mi priču objavimo u magazinu, da dođe do starije publike, a onda je postavimo i na druge platforme, za mlađu publiku. Nemamo izbora, moramo da se prilagodimo. Najveća odgovornost nas kao fotografa, pisaca, je da se priča koju pričamo čuje.

Kako su se mediji promenili zbog pritiska društvenih mreža i hiperprodukcije instant vesti?

U ovom medijskom krajoliku, ovo je neizbežno. Jer, brana je pukla. A kad se to desi, sve je već izašlo. Čak i kad je ponovo zatvorite. Ja sam odrasla u SSSR, u informativnoj kapsuli - sve što je dolazilo do nas bilo je cenzurisano. To nije dobro okruženje. Dakle, otvorili smo branu, i sada je sve izašlo, i moramo biti oprezni i probirljivi, na ličnom nivou. Moramo da biramo - verujem li tom izvoru, ili onom drugom? Sve zavisi od naše lične sposobnosti da ocenimo koji izvor je kredibilan, a koji nije. U ovom krajoliku napreduje i građansko novinarstvo. Imam prijatelja, pisca, koga su jednom pitali za mišljenje o građanoskom novinarstvu, a on im je odgovorio "da li biste išli kod građanskog zubara?" Mi dobijamo mnogo na taj način, jer neko se može naći na pravom mestu u pravo vreme, ali moramo da ponudimo i profesionalizam. Profesionalni mediji moraju da se drže svojih standarda i etičkih normi. Tako će korisnicima biti jasno, i moći će da biraju kojim medijima mogu da veruju, a kojima ne. Uključim monitor, i preplave me informacije. Dakle, moram da biram, i ostajem uz one platforme kojima verujem, koje su privukle moje poverenje tokom godina.

Šta za vas znači učešće na ovom festivalu? Zašto su ovakvi skupovi bitni?

Mislim da je bitno biti ovde i videti se lice u lice sa publikom, razumeti koja su najvažnija pitanja o kojima se raspravlja, da se oseti koje su brige ljudi. Važno je biti ovde fizički i susresti se "jedan na jedan" sa ljudima, sa publikom. U digitalnom formatu drugačiji je stil komunikacije. Ovde sam fizički, mogu ljudima da dam odgovor u lice. Pokušavam da razumem o čemu oni misle, da dublje razumem pitanja. Važna je diskusija, a svi smo pomalo zabrinuti o onome što dolazi. Treba da budemo oprezni optimisti.

(AMG)