KAD SE POSVAĐAMO, ON MI SKLONI KOLICA DA NE MOGU NI DA MAKNEM: Žene sa invaliditetom u Srbiji trpe STRAŠNO NASILJE

Posebno osetljivu grupu žrtava nasilja u porodici čine žene koje su i osobe sa invaliditetom.

Ukoliko žena ima fizički invaliditet, a institucije su arhitektonski nepristupačne, nemaju adekvatne prilaze, adekvatne rampe, liftovi nisu prilagođeni osobama sa invaliditetom, a kancelarije su na višim spratovima, njima je ulaz u tu instituciju onemogućen.

S druge strane ako imate ženu sa oštećenjem vida, ona takođe nije sigurna koliko će moći da uđe u neku instituciju, odnosno da li postoje taktilne staze, da li postoje označene stepenice, da li se ona na neki način može snaći. Veoma mali broj institucija ima tumača za gestovni govor, odnosno, ukoliko se žena sa oštećenjem sluha i govora javi u neku od institucija, pitanje je da li će oni uspeti na adekvatan način da obave razgovor sa njom, odnosno da li će se oni razumeti.

Zato se veoma mali broj žena sa invaliditetom, svega 15 od 55 odsto, odluči da prijavi nasilje.

Da li je razlog tome nepoverenje u institucije, ili neke fizičke prepreke, za Espreso je objasnila Kosana Beker, programska direktorka Udruženja građanki FemPlatz.

- Žene sa invaliditetom, u velikoj meri, žive izolovanije od drugih žena. Manje su obrazovane, manje zaposlene, u društvu nevidljive. Često ne znaju kome da se obrate za pomoć i podršku, jer informacije o tome nisu dostupne svima, posebno ženama sa senzornim invaliditetom i mentalnim invaliditetom. Pored toga, žene sa invaliditetom često nemaju poverenja u institucije. Takođe, problem je i način prijavljivanja. Uglavnom je to telefon, sto onemogućava žene koje ne čuju i žene sa oštećenjem sluha da prijave nasilje. Slično je i sa ženama sa mentalnim invalidtetom, njima se uglavnom ne veruje u postupcima...

Za one koje se drznu da prijave nasilje, put je pun prepreka...

Žene sa invaliditetom, kao i druge žene, nailaze na brojne prepreke kada nasilje prijave. Na primer, sada postoji mogućnost izricanja hitnih mera, što je veliki napredak u sistemu zaštite od nasilja, ali ako nasilnik bude iseljen iz stana, žena sa invaliditetom ostaje bez podrške u svakodnevnom funkcionisanju. Mi nemamo nikakvu uslugu ili podršku koja bi njoj mogla da se obezbedi u tom trenutku. Nasilnici su često osobe sa kojima žene sa invaliditetom žive, odnosno, oni na koje su upućene svakodnevno i oni koji im obezbeđuju podršku. S druge strane, Sigurne kuće su najčešće nepristupčne ženama sa fizičkim invaliditetom, pa često ni to nije opcija koja im je dostupna - objašnjava Kosana Beker.

Ne smemo zanemariti psihičko nasilje, koje je mnogo izraženiji oblik kod žena OSI? Kakvu torturu one trpe?

Na koji način je moguće osnažiti žene OSI da prijave nasilje?

Žene sa invaliditetom su izložene istim oblicima i manifestacijama nasilja kao i druge žene. Pored toga, one su izložene i nekim specifičnim manifestacijama nasilja, kao na primer kada ženi koja koristi znakovni jezik, suprug/partner ugasi svetlo u toku rasprave. Takođe, neke žene su nam pričale da im sklone pomagala (štake i kolica), tako da ne mogu da se kreću. Nema mnogo istraživanja o nasilju prema ženama sa invaliditetom, ali ona malobrojna pokazuju da su više izložene nasilju u poređenju sa ženama iz opšte populacije. Posebno je zabrinjavajuće nasilje prema ženama sa mentalnim invaliditetom koje žive u rezidencijalnim ustanovama.

S druge strane, da bi se osnažile da prijavljuju nasilje, potrebno je da im je sistem zaštite od nasilja pristupačan i dostupan. Dakle, sistem treba da se prilagodi ženama sa invaliditetom - zaključuje Kosana Beker.

Najčešće, kada je u pitanju žena sa invaliditetom, ona trpi kako fizičko tako i psihičko nasilje od strane partnera koji nije osoba sa invaliditetom.

To je posebno izraženo kod onih žena koje su tokom života stekle invaliditet, a takvi brakovi se neretko i završavaju razvodom.

Nezvanične statistke kažu da je verovatno čak oko 50 odsto žena sa invaliditetom izloženo nekoj vrsti nasilja. Najčešće je to psihičko, emotivno nasilje, gde dolazi do zapostavljanja partnerke, do traženja veza van braka, optuživanja, omalovažavanja.

U Srbiji žene se gledaju kroz tradicionalnu ulogu, u kući treba da bude uvek najbolja domaćica, majka, a ženama OSI je to veoma teško, posebno ako se nalaze u težem zdravstvenom stanju.

Od strane muškog partnera često kreću optužbe da ne može da uradi nešto, da nije sposobna da „izvede decu na put“, da ne može ni osnovno: da ih opegla, spremi hranu… Pod takvim pritiskom, one su sklone depresiji, pa i suicidnim mislima.

Psiholog Aleksandra Janković objašnjava da su nasilnici po pravilu oni ljudi koji imaju takvu psihološku strukturu da manipulišu ljudima i njihovim slabostima, kao i da nemaju saosećanja za slabije od sebe.

- Žrtve nasilja često postaju one koji su osetljivije, a kada su u pitanju žene koje imaju invaliditet, one mnogo lakše postaju meta. Tu imamo problem što ta žena, koja trpi nasilje, zavisi od partnera koji je šikantira zato što je slepa, nepokretna... Takve žene i kada hoće da izađu iz nasilničkog odnosa prepuštene su same sebi, bez mogućnosti da se same neguju, pa samim tim i da se brane, obrate za pomoć. Nasilnik je u takvim slučajevima obično taj koji ženu okrivljuje da mu je "ona upropastila život" i da bi mu život bez nje bio mnogo lepši i bolji. Žene koje imaju invaliditet imaju jedan veliki problem, kao i sve OSI. Oni troše ogromnu energiju na borbu sa svim preprekama, život im je mnogo teži, a kada nađu partnera one ga idealizuju i često ne vide pravu sliku jer su zahvalne što pored sebe imaju nekoga. Nalaze se samim tim u nezavidnoj poziciji jer sebe smatraju manje vrednim - kaže Janković i dodaje da je ženama sa invaliditetom vrlo teško da izađu iz takvih odnosa, i da je društvo to koje bi moralo da uloži mnogo više u borbu za OSI, čija su prava inače teško ostvariva.

Narodna poslanica Ljupka Mihajlovska i predsednica Radne grupe za usaglašavanje i unapređenje primene mera za stvaranje pristupačnog okruženja za osobe sa invaliditetom, jedina je zastupnica s invaliditetom u sazivu Skupštine Republike Srbije.

Žene s invaliditetom su u pojačanom riziku od zlostavljanja. Mi još uvek živimo u patrijarhalno ustrojenom društvu gde postoje rodno nametnute uloge kada je reč o ženama. Od žena se očekuje da stalno o nekome brinu, da budu dobre majke, sestre, domaćice, seksualno poželjne. Društvo većinski smatra da žene s invaliditetom ne mogu da ispune ove uloge i samim tim su podložne većoj osudi i diskriminaciji. S druge strane, postoje realne situacija u kojima žena s određenom vrstom invaliditeta ima potrebu za asistencijom u vršenju svakodnevnih radnji. Budući da usluga perosnalne asistencije nije sistemski razvijena u meri u kojoj za njom postoji potreba, mnoge žene s invaliditetom zavise od partnera ili članova porodice s kojima žive. Bilo je zabeležinih situacija da žena prijavi nasilje koje nad njom vrši partner, nadležne službe odrede zadržavanje onog ko vrši nasilje, a onda žena s invaliditetom ostane sama u kući i bez ikakve dodatne podrške. Posebna kategorija žena s invaliditetom su one koje žive u ustanovama socijalne zaštite i koje su doživele seksualno i fizičko zlostavljanje od strane zaposlenih. Kako smo po prirodi skloni da verujemo onom ko je na poziciji moći, ovim ženama se, čak i ako dođu u situaciju da prijave nasilje, najčešće ne veruje. Potrebno je raditi na jačanju mehanizama zaštite i podrške ženama s invaliditetom kroz institucije i organizacije civilnog društva.

Prema statistikama, svaka treća ženska osoba u Srbiji doživi neki vid nasilničkog ponašanja.

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 35 00 36.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)