CILETA BOLEST TUČE IZ NAJJAČIH TOPOVA: Ima 54 kilograma i dve divne ćerke koje se BORE ZA SVE OBOLELE OD LEUKEMIJE

Čovek od titanijuma.

Njegovo ime je Predrag Milković, a svi ga poznaju po nadimku - Cile. Godine 2017. ustanovljena mu je leukemija. S njom se nekako borio, a ove godine završio je na hematologiji Kliničkog centra kao pacijent koji ima 300.00 leukocita. Kada to pročitate, možda i ne deluje strašno, ali morate uzeti u obzir da ih zdrav ljudski organizam ima samo - 10.000.

Jedne noći, na inicijativu doktorke koja vodi njegov slučaj zbog lošeg stanja poslala ga je na ispitivanja, i tamo se saznalo da je - na rubu života.

Najgore je sada pregurao, a čovek danas težak samo 54 kilograma sve što radi, radi zato jer ima - za šta da se bori.

Otac je dve predivne ćerke. Ivana ima 27 godina, završila je Ekonomski fakultet i danas radi u IT kompaniji. Jovana, druga ćerka, godinu dana mlađa od Ivane završila je prava, i u tim godinama biće advokat.

Zajedno, kao porodica, imaju velike planove. U kandže bolesti Cile ne pada jer hoće da ih uda, da dočeka unučiće, da živi, da voli.

- Moje je da trpim - to je njegov moto. Na hematologiji, odeljenju na kom leži 12 pacijenata sebi nije dozvoljavao da klone.

Kao pacijent oboleo od leukemije, Cile nam je otkrio odakle crpi snagu i šta ga je držalo tokom boravka u bolnici, ali i danas kod kuće.

- Znate, neke stvari mora čovek sam sa sobom da reši. Jedan pacijent na odeljenju rekao mi je da stalno moram da pijem vodu, i ja to radim. Dešavalo se da ne mogu da ustanem, a onda neko ko je bolji od mene ode po kolica, pa mi pomogne...

- Kad neko tamo padne, drugi je tu da ga podigne. Nismo svi uvek loše. Nekad je neko bolji psihički, neko lošiji. Bodrimo se međusobno, a tamo se sve vrti oko borbe za opstanak i novog dana koji ćeš doživeti... Bilo je dana kada sam bio loše, bilo je dana kada sam jedva disao, kada sam bio živ, a kao mrtav. Svaki dan je borba, a ono što vas čeka po izlasku iz bolnice i sreća puna podrške koju vam porodica pruža - nešto je najvrednije što čovek ima.

Ivana i Jovana su Ciletovo najveće blago, a u razgovoru za Espreso Ivana nam je ispričala kako je na društvenim mrežama poput bombe odjeknuo jedan status posvećen upravo - njenom tati.

- Sve je počelo na društvenim mrežama. Kako tata treba da dobija doze trombocita, i B krvna grupa je, a svi davaoci koji su već davali trombocite za njega nisu to mogli da ponove, morali smo da objavimo apel na društvenim mrežama. Tamo je krenula lavina, a naš prijatelj Peđa je napisao vrlo potresan status o mom ocu. Taj tekst nas je sve ostavio bez teksta, hteli smo da ga vidi što više ljudi. Hteli smo da sakupimo davaoce trombocita, ali i da skrenemo ljudima pažnju na taj problem. Vrlo brzo sama objava pregledana je 800.000 puta. Leukemija nije bolest koja pogađa samo pojedinca, iako je njemu najteže. Ona pogađa cele porodice, a mi smo odlučili da se borimo - rekla nam je Ivana.

I zaista, tekst koji je Peđa iz udruženja "Leuka" napisao svakako je nešto što će vam doneti mnogo drugačiju sliku o samoj bolesti, o njenoj borbi, ali i nešto više o Ciletu.

Tekst u celosti možete pročitati ispod:

- Na hodniku sam obuo kaljače, mantil, stavio masku, dezinfikovao ruke i otvorio vrata bolesničke sobe i ušao u dvojku. Pet kreveta, pet bolesnika, četiri leže, Cile stoji. Kad nisam, u tom trenutku, ja pao, neću nikad. On stoji. Čovek za koga nikome na klinici za hematologiju nije jasno kako je preživeo protekle dve nedelje, STOJI. U sve ću da poverujem, i u patuljke, vilenjake, zmajeve i sve ostalo, al da Cile stoji....A stoji. K'o da nije čudom živ, k'o da se dve prošle nedelje nisu ni desile. Kao da nije pre dve nedelje imao 300.00 leukocita. 300.000! Takvo nešto nisam čuo u mojoj jedanaestogodišnjoj karijeri obolelog od leukemije. Ajde što nisam ja, nisu mi lekari. Ali su ga izvukli. I oni, i on sa njima. Uspeli su da ga stabilizuju. Ma šta stabilizuju. Da ga podignu na noge. Čovek stoji na sopstvenim nogama. Zajednički je to uspeh. Lekara i Cileta. Nekako mislim da je Ciletov deo malo veći. Sećam se njegovih reči, dok je ležao u Urgentnom centru. “Moje je da trpim, šta god da se desi. Moje je da trpim.” Izgovoreno potpuno mirno, potpuno svestan šta ga očekuje. Spreman. Potpuno spreman.

- I tako je i bilo. Istrpeo je. A bilo je gadno. Teško. Bolno. Istrpeo je. U te dve nedelje sam ga viđao u teškim stanjima. Po nalazima on nije mogao da bude živ. A bio je. Leukemija je tukla iz najtežih topova. On se nije pomerao. Šta god da je bacila na njega, on je istrpeo. Šta bre, čovek-stena. Stena bi se pretvorila u pesak, da, da, pesak, i to onaj najfiniji. Ovo je bre, titanijum. On je čovek od titanijuma. Ništa ga nije ni okrznulo. Ni ogrebalo. On je stajao i trpeo. I istrpeo. I preživeo. Malo je takvih. Mojih 511 dana na hematologiji mi daju za pravo da to kažem. Malo je takvih. Čovek od titanijuma. Znao je za šta se bori. Ima dve predivne ćerke. Jedna 27 godina, završila ekonomski fakultet. Radi u IT kompaniji. Zove se Ivana. Druga, mlađa, završila prava, sprema pravosudni. Biće advokat u 26-oj. Ej, u 26-oj. Zove se Jovana. Obe lepe, pametne, vredne, poštene i odane. Neće Cile da umre. Mora da im igra na svadbama. Mora de se napije kad dobije unučad. MORA NEKO DA KUPUJE SLADOLEDE UNUČIĆIMA. Neće da se preda. Zašto ovo pišem.

- Cile je preživeo ove dve nedelje. Sutra treba da krene terapija. Sutra kreću citostatici. Svi davaoci trombocita, koje smo imali, već su dali trombocite. Ove dve nedelje je svaki dan morao da ih dobija. Ponekad i dva puta u toku dana. I danas je bilo tako. Više nemamo nikoga. A sad će tek trebati. Sad počinje borba. Sad će leukemija da baci sve na Cileta. Ne trpi ona da joj se neko odupire. Da je neko jači od nje. Tada postaje okrutna, nemilosrdna i duplo smrtonosnija. Cile se neće predati. Istrpeće on sve. Vežbali smo. Trenirali. Pripremali. On zna šta ga čeka. Sve sam mu rekao. Nije se uplašio. I neće. Sve će istrpeti. To je već dokazao. Uostalom uči od najboljeg. Ide mojim stopama. Tiho i neumoljivo. Ništa ga neće zaustaviti. Ako bude imao trombocite. Cile nije bog. On ne može bez trombocita. Trombocite njegovo telo NE MOŽE da pravi. Sve on može, ali trombocite da pravi ne. Zato ovo i pišem.

- Treba nam pomoć. Trebaju nam ljudi koji će dati Ciletu trombocite. Da bi mogao da nastavi. Da bi opet pobedio leukemiju. To je sve što mu treba. Ostalo on ima. Samo trombocite nema. Ciletovo pravo ime je Predrag Miljković, ali za one koji ga znaju on je Cile. Čovek od titanijuma. I zato u moje lično ime, u ima Leuke i naravno u ime njegovih ćerki, Ivane i Jovane apelujem:

Ako ste krvna grupa B. Ako ne pijete lekove. Žene koje nisu rađale i imaju više od 65 kila. Pozovite nas, ili ostavite poruku.

Kažu da su oni ljudi koji daju trombocite najhumaniji. Izbor ovih koji mogu da budu donori često je vrlo mali, a tek na svakih 20 testiranih jedna osoba je davalac. Inače, za pacijente obolele od leukemije, raznih karcinoma i pacijentima kojima se obavljaju transplantacije trombociti su od velike važnosti.

Separatisanje trombocita iz krvi drugačiji je metod od klasičnog davanja krvi. Trombociti ili krvne pločice su mali delovi krvnih ćelija koji imaju ulogu u zaustavljanju krvarenja. Metod izdvajanja trombocita iz krvi dobrovoljnih davalaca naziva se trombocitafereza - procedura koja se obavlja pomoću aparata, separatora krvnih ćelija. Postupak traje sat do sat i po, a izgubljeni broj trombocita kod osobe koja daje krv obnovi se za dva do tri dana. Proces trombocitafereze, kao i davanje krvi, potpuno je bezbolan, a igla se ubada u potkožne vene pregiba lakta, gde je on najmanje bolan. Jedini uslov je da osoba bude potpuno zdrava, kao i da nije konzumirala alkohol i lekove 24 sata pre separacije trombocita,a punoletne osobe do 60 godina starosti i telesne mase preko 60 kilograma mogu davati trombocite jednom u dve nedelje ili 24 puta godišnje.

Sve o davanju trombocita možete pročitati OVDE.

Inače, od velike koristi pacijentima obolelim od leukemije jeste transplantacija matičnih ćelija. Više o tome pročutajte na linku ispod:

Bonus video:

(Espreso.co.rs)