RIJALITI JE VELIKA NAMEŠTALJKA, NOVAC JE SVE: Pričali smo s čovekom koji je sinonim za jugoslovensku televiziju

Nova TV sezona svake jeseni donosi inovacije ne samo u produkcijskom smislu, već i u idejama za sadržaj koji nastoji da nadmaši prethodni.

Ove godine, zapažen pomak desio se u produkciji domaćih TV serija. Upravo iz tog razloga, gost Espreso intervjua ove nedelje bio je profesor doktor Stanko Crnobrnja.

Mada je široka nomenklatura njegovih zanimanja, odlučili smo da ga predstavimo kao reditelja, producenta i teoretičara, rečju - ''čovek medija''.

Intervju možete pogledati ispod:

Širok je spektar vaših zanimanja, ali možemo reći pre svega čovek medija. Znamo da je svakog septembra nova TV sezona i generalno sezona medija, možemo primetiti da se ove godine u Beogradu snima na desetine serija, objasnite nam taj fenomen?

- Dobre ste primetili, u toku je promena „agregatnog“ stanja u medijima, koja se već godinama odvija u tim razvijenim zapadnim tržištima i sada je ona u poslednjih godinu dana došla i do nas. To je posledica toga što se međunarodna tržišta konsoliduju, kapital i vlasništvo se koncentrišu i te matrice rada pokušavaju da budu sve profitabilnije i sve masovnije, tako da imamo fenomen gde su globalni formati dominantni i globalne prenosioce sadržaja koji postaju lideri, a to je naravno čuveni „Netflix“, pa „Amazon“ i sad su naravno svi drugi krenuli tim putem tehnologije striminga. Tehnologija striminga je jedno „grotlo“, koje u sebe usisava i traži beskonačni sadržaj i taj beskonačni sadržaj može da bude ovakav ili onakav, ali to što je poslovna politika Netflixa pokazala jeste da je serijski format visokog budžeta dobitna kombinacija, taj format nije ostao ne zapažen kod naših autora i naših emitera, oni su to shvatili i sad je relativno šta je visoki budžet, al je vrlo bitna stavka da imate mnogo epizoda, odnosno da ste u stanju da izvedete dosta sezona i to je ono što sada dominira na našem tržištu i na početku ove TV sezone, jer evidentno je da je publika otkrila takve formate. U takvim formatima dobija i zabavu i misteriju i svaku svoju znatizelju zadovoljenu i to dobija u mnogo većem kvalitetu nego ranije. Naše serije su počele da govore jezikom, koji već sada možemo da nazovemo internacionalnim, ranije su bile skučene jezički, ali sada sa Bjelogrlićevom serijom se napravio jedan proboj jezički koji može da nam kaže kojim putem će dalje da se razvijaju serije.

Kod nas je to krenulo bojažljivo dosta, sa dve, tri serije godišnje, to je godinama bilo korak po korak. Koju seriju gledate kao prekretnicu i što se tiče rejtinga i što se tiče finansija? Da li su to „Istine ili Laži“ ili ipak Bjelogrlić koji imao manje epizoda?

- Koliko god to smešno zvučalo, to je zapravo bila Šotrina serija „Ranjeni orao“. To je prva serija koja se emitovala iz dana u dan u udarnom terminu, a ne svake nedelje i tu je bio prelomni trenutak, da u udarnom terminu se svakog dana prikazuje kvalitetna igrana serija. Iz tog preokreta su izašle spoznaje da je kvalitetna igrana serija, sa kvalitetnom produkcijom, dobrom opremom i dobrim glumcimama zapravo to to, iako mi možemo sada da pričamo o Mirjam, ali ona je osnova za popularan scenario. Eto, to je bila prekretnica. Ipak, i dalje su bile samo potražnje ka ogromnim serijama sa više od 100 epizoda, koje su klasične TV novele, a mogu da se programiraju u udarnom terminu, oko 20-21h, a drže taj ogroman programski blok i tu je došlo do te konkurencije između više televizija, a reklo bi se da je TV Prva se najbolje snašla u kvalitetu i kvantitetu. Zanimljivo je što sada čekamo sledeći njihov potez, jer konkurencija ne može da dopusti da oni ostanu lideri, tako da mi imamo dosta dobru i kvalitetnu konkurenciju sada, koja je dobra za gledaoce, jer se oni utrkuju ko če da izmisli i ponudi bolji proizvod, tako da prisustvujemo početku jedne vrlo interesantne sezone. Serije u poslednjih godinu dana su sve uspešne, jer su shvatile poentu, kako se vode likovi, kako se kadrira, kako se režira i mislim da imamo taj standard koji se gađa sa Češkom, Mađarskom, Bugarskom.

Mi smo navikli na TV novele. Najpre je počelo sa latino serijama, a vi se radili prvu domaću TV novelu „ Vila Marija“, kako ste se odlučili na taj potez?

- Na Balkanu se nisu radile velike TV novele, pa je produkcijska ekipa na čelu sa Romanom Maletićem odlučila da napravi taj korak. Međutim, desilo se to da je Zagrebačka škola insistirala na urednicima i ličnostima ispred kamere, a Beoradska škola je insistirala na autorima uključujući i reditelje, tako da su zapostavili bili reditelje i kada su došli da rade veliku seriju, nisu imali dobrog reditelja, pa su morali da dovedu nekog sa strane, a obzirom da sam ja dosta radio u Zagrebu i imao prijatelje, jedan od producenata me je zvao i rekao „Daj spašavaj“, imamo „Meksikanku“, koja nas je uvezala u čvor, a meni je uvek bilo zanimljivo da radim nove stvari, prva TV novela i ja koji uvek volim da budem u tim pionirskim situacijama i tako sam otišao u Zagreb i to je zaista bilo jedno vrlo dobro iskustvo, to je potpuno druga sfera i produkcijski i kvalitativno od svega ostalog i to je veoma zanimljivo za svakoga ko se bavi televizijom kao primarnim sredstvom izdržavanja, a u to vreme su se reditelji takvih projekata stideli, čim su videli kako je ova serija ispala, odmah su krenuli sa tim i evo sada imaju školu toga. Imamo i Jovana Lazića, koji je bio novinar, pa kada je video kako sve to ide, postao je režiser, učio je i evo sada režira za Pink jednu od tih serija koja će krenuti ove sezone, mislim da je u pitanju serija „Crveni mesec“, tako da se te stvari uvezuju, jedna drugu prate i stvara zanimljiv ambijent takmičenja koje ume da bude i surovo, ali na kraju ipak daje rezultate koje zadovoljavaju publiku.

Rekli ste da volite da budete pionir. Setićemo se i početka vaše karijere, Lepe Brene i filma „Hajde da se volimo“, da li ste ikada imali strah od osude publike?

- To i nije bio početak, već neki srednji deo karijere, 80- tih godina, jer sam ja prvi put ušao u studio 1973. godine, kada je još bila crno-bela televizija i cele te decenije smo radili velike formate, za omladince, itd. Onda je došao taj fenomen Lepe Brene i ja sam shvatio tada da postoji jedan identičan lik kao iz filma, to je Raka Đokić, producent koji je izmislio ceo taj fenomen. Fenomen sa njom i njenom muzikom bio je regionalni. Za mene je bilo zanimljivo da vidim prelaz između naturalne, u to vreme, narodne pesme i ove nove, malo rokerizovane sa tom novom ikonom koja se stvara i kako sada to upakovati u jedan masovni proizvod koji ima estetske standarde koji ti drugi naturalistički nemaju. Pravio sam estetsku situaciju i znao sam da će to naići na osudu ljudi koji se bave strogo određenim umetničkim granama, i upravo sam sebi dao neki zadatak da u svim žanrovima probam da napravim mali pomak. Tako sam u jednom trenutku režirao čak i televizijski dnevnik na televiziji „Beograd“, prosto da vidim da li može i tu da se napravi neki pomak i mislim da sam uspeo. To je bio potpuno svestan ulazak u to i sa druge strane po socijalnom aspektu. Ti narodnjaci su u socijalizmu bili potpuno nevidljivi i bili su „underground“, nisu bili nigde formalno registrovani. Taj "underground" sistem bio je u sukobu sa ovim već postavljenim sistemom distribucijei - imali smo video kasete, video klubove i televizijske stanice, tako da je probijanje na tržište na taj način bio pravi izazov. Kada smo napravili drugi deo filma „Hajde da se volimo“, to je bio najgledaniji film ikada u tadašnjoj Jugoslaviji, a video kasete su se iznajmljivale na sat, i to je do te mere bio komercijalni eksperiment koji je uspeo. To je bila decenije u kojoj sam radio sve moguće žanrove i zbog toga sam ušao u projekat „Petkom u 22“. To je bila serija iz kulture koja je baš to i radila, spajala je nešto što nije moglo da bude zamislivo spojiti u jednoj TV emisiji, a ona je u tome uspela i bila je najpopularnija emisija iz kulture u celoj Jugoslaviji. Trajala je 10 godina, tako da se pokazala kao dobitna kombinacija. Te 80-te godine bile su vrlo produktivne, radili smo stotine emisija i desetine serija koje su bile kvalitetne i iz te generacije su izašli veliki glumci, kvalitetni pre svega. Spomenuo sam Sonju Savić, ali tu je bila i cela njena generacija. Bilo je tu i pisaca, poput Branka Đurića, dosta ljudi koji su sebe našli na televiziji, pa su onda otišli dalje.

Pomenuli ste i „Petkom u 22h i „Beograd noću“. Ono što možemo da zapazimo je to da je scena Srbije zahvalna vama na tim formatima.

Oliver Mandić je prvi put bio žena jer ste vi pomerili tu granicu između pola i roda, gde počinje jedan pol, a gde se drugi završava i kako se oni manifestuju u javnosti. Znam koliko je bilo teško to raditi tada, pričali ste da su vas mnogi zbog toga prozivali, kako je televizija „Beograd“, reagovala na tu ideju?

- Pa oni nisu znali šta će dobiti, inače bi to odmah u startu zabranili, ali to se sve radilo 80- tih godina. Tito je umro, a mi smo počeli da radimo šou, sve to ima neke simbolike. Tada sam ja već bio poznat reditelj, tako da su oni imali poverenja u mene, i zapravo sam na neviđeno napravio tu emisiju, prosto kao subverziju. Da se tačno znalo šta će ona biti, ona bi bila unapred zabranjena. Mi ne samo što smo napravili subverzionu emisiju, nego smo radili po svim visokom standardima, imali smo veliki studio na Košutnjaku, dobru opremu, scenografiju i kostimografiju, najkvalitetniju ekipu televizije Beograd, tako da je to bio jedan projekat iz zadovoljstva i čist televizijski eksperiment na više planova. Socijalnom, medijskom i komunikativnom, da vidimo do koje mere može ta komunikacija sa publikom, ali i sa strukom usled suberzivnoga televizijskog delovanja, to se pokazalo kao vrlo potentno.To je bilo svakako vrlo čudno prihvaćeno, ali razumem zašto je zajednica LGBT vezana za taj projekat emotivno, jer smo mi hteli da skrenemo pažnju da ljudi zaista u osnovi mogu da biraju šta će da budu i da je to njihovo pravo i da to postoji svuda oko nas i da je samo pitanje na koji način i u kojoj formi će to da bude predstavljeno.

Bila je potpuna senzacija kada je rečeno da će jedan od glavnih likova u predstojećim serijama biti gej, da li je Srbija spremna da predstavi takve likove kao glave uloge?

- Evidentno je da je Srbija spremna, čim imamo predstavnika vlade kao LGBT i Srbija je prihvatila to. Čak nije bilo mnogo ni gunđanja, to pokazuje da su Srbi prilično tolerantan narod u svojoj duši, kada ne vide neku opasnost. Mislim da je cela ta tematika o identitetima jedna projektovana politička manipulacija svetskim javnim mnjenjem u kome su LGBT zajednice isturene na jedan front, gde moraju da osvajaju slobode za neke druge i nalaze se u jednoj delikatnoj političkoj situaciji. Kao što vidite Amerika i Zapadna Evropa su celu situaciju upotrebili u političke svrhe. U Srbiji to još uvek nije tako, to je samo praćenje svetskih tokova i na neki način pomalo nevoljno prihvatanje tog nametanja standarda. Amerika je proglasila to kao svoj spoljno politički prioritet, zaštitu manjina, a pogotovu LGBT manjine. Sada se naša politika tome prilagođava, jer autentičnost u političkim strukturama se ne vidi očito je. Ipak, ako ste sada u jednoj situaciji gde morate da se prilagođavate raznim političkim pritiscima, kao što Srbija jeste, onda je još i taj politički pritisak i najlakši za integrisanje. Tako da je u svakom slučaju ta promena velika u Srbiji u odnosu na pre pet godina i ona će biti sve veća u dobrobit te zajednice.

Profesor ste na fakultetu, to je već godinama tako, imate više predmeta koji se tiču medija, gde vidite mlade ljude danas u medijima?

- Vidim da oni treba da promene stvar, jer sad dolazi do smene generacija koja se podudara sa tehnološkom smenom generacija. Sada se priča o 5G generaciji o kojoj još niko ne zna šta je, a već imate rat između Kine i Amerike upravo zbog te tehnologije. Ko će to da rešava? Pa mladi ljudi, neće sigurno Tramp! On hoće, ali će na kraju ta nova tehnologija biti u rukama mladih ljudi, zato što su oni rođeni u doba tehnologije i oni će tom tehnologijom da vladaju. Dolazi do smene na tom nivou oligarhija, dolaze novi mladi, koji će preuzeti nove medije, što već i rade. Zi je milijarder, a mlad je. Šta će njegova deca da budu, nego milijarderi u medijima? Ljudi koji završavaju takve fakultete će biti ljudi koji odlučuju u tim novim medijskim strukturama jer su kvalifikovani da budu na tim mestima. Imate ljude koji su digitalno pismeni sami od sebe, jer su se rodili u digitalnoj tehnologiji. Mladi ljudi sada imaju šansu da uđu u te nivoe u medijima, koji odlučuju o sledećim stanjima medija koji se menjaju sve brže. Tako će i mladim ljudim vrlo brzo doći novi mladi ljudi koji traže nešto novo, tako da se taj rok prilagođavanja na taj zlatni momenat se veoma smanjio. Zvuči okruto, ali ambijent to nameće jer je brzina promene veoma velika. Jedna vest na internetu ima trajanje od tri sata i ta vest se smanjuje i toj vrsti brzine se mora prilagođavati ta mlada generacija.

Vi ste definitivno neko ko je pripremio mlade ljude za tako nešto. Bili ste i direktor programa na otvorenom kanalu kulture, ali imali ste jedan zahtev - da program ide uživo. Zašto ste insistirali baš na tome?

- Jedno od osnovnih svojstava televizije upravo je program uživo, odnosno program u realnom vremenu, a to nema ni jedan drugi mediji. Ima ga radio, ali fali slika, ima ga i internet, ali je tamo veoma teško postići efekat uživo prenosa emisije, imate kamericu jednu, dve i to se ne važi. Prenos olimpijade je televizija i to je prenos uživo. Želeo dastudenti koji učestvuju u tome prođu kroz taj adrenalinski proces stvaranja programa uživo, da pokažete snalažljivost i iskoristite šansu koja ne može da se ponovi, da osete kako je to kad nema stajanja. Hteo sam da svi studenti prođu proces trenutnog odlučivanja, tako da sam hteo da ih izvežbam da donose odluke u momentu koje su neopozive.

Da li to znači da će program uživo opstati kao najznačajniji deo televizije, kada serije odu na internet?

- Da. Ted Tarner, vlasnik i osnivač CNN televizije, koja je glavna globalna televizija i on je rekao „kada dođe do kataklizme i uništenja sveta, mi ćemo direktno prenositi“. To znači da su direktni prenosi srž i suština onoga što je televizija i ne postoji ništa drugo što može da ga zameni. Može da ga dopuni neka 3D tehnologija gde će vam svirati Mik Džeger uživo, to je jedna tehnološko-estetska dimenzija, ali direktan prenos, uživo, to je suština televizijskog jezika. Sa druge strane kratka forma kao što je reklama ili muzički klip je takođe autentična televizijska forma koja nigde ne postoji i koja će opstati, jer se ona odmah seli na Jutjub i odmah naseljava nove medije sa lakoćom. Iako reklame mogu biti dosadne, one su nekada vrhunac audio-vizuelne kreacije. Postoje reklame koje mogu kroz 30 sekundi da upute kvalitetnu poruku koju možete emitovati sto puta, ali da ne dovedete publiku u očaj. Zato su to dve noseće tačke televizije.

Kada knjiga postane kasnije i serija, publika uvek sa negodovanjem prihvata. Sada internet ima i sliku i zvuk, pa ljudi koji su živeli sa televizijom ne prihvataju Jutjubere. Da li je Jutjub kanal mladih?

- Jutjub nije samo kanal madih, njega su prihvatili i na njemu nastupaju i ozbiljni ljudi. Mladi ljudi mnogo prirodnije prihvataju sve to, jer je to njihov medij. Istorijski fenomen jeste da na svim tim prekretnicama ljudi negoduju novitete. Kada se prelazilo sa pera na penkalo, na pisaće mašine to su bile revolucije, a ljudi su se bunili i zapitkivali kako da koriste sve te nove stvari.

Nove tehnologije su tu da bi bile iskorišćene. Televizija je pre bila puna filma i radija, sada su noviji mediji puni televizije, svaki novi medij se popuni starim, sve se to presipa i preliva. Sadržaji medija se prelivaju i metamorfoziraju jedni u druge i tu ne treba da bude straha ni kod koga od bilo čega, jer oni doživljavaju svoja nova agregatna stanja, tako da se danas ne pravi nešto samo za pozorište ili televiziju, već za platforme. Danas je svaka ideja multimedijalna, ako se vodi razmišljanjem kako ovo vreme zahteva, dakle radite multimedijalni projekat koji treba da ima više odraza.

Mediji ne mogu bez teorije, kako bismo najednostavnije objasnili globalno selo i medija poruka?

- To je mnogo puta objašnjavano, mi živimo globalno selo, ali najjednostavnije bi rekli, nešto što se dogodi danas mi znam odmah. Ranije su bile potrebne godine da bismo saznali neku vest. Na primer, komšiji Žiki gori štala, a to znaju oni koji žive u selu. Tako i u globalnom selu možete saznati sve šta se dešava, nema tajni, to je selo. Mediji svojim prisustvom određuju društvene odnose, a ne njihov sadržaj, što je jedna prefinjena filozofska istina. Dakle, ono što su mediji i televizija uradili, prekomponovali su potpuno društveni, socijalni, pa čak i porodični život. Pred ekranom ljudi danas provode šest sati dnevno, a šta se radilo pre televizije? Televizija je promenila odnose u čitavim porodicama. Sad internet socijalno menja odnose u svetu društvenim mrežama, odjednom imate društvene mreže koje dominiraju društvenim odnosima i prevazilaze klasične medijske komunikacije. Dakle on je poruka, a poruka je interaktivnost, bzina svetlosti, trenutno delovanje i uključenje svih mogućih ljudi, cele planete u komunikaciju, što je do sada totalno neviđen domet. Dakle, poruka je da smo svi unutra i svi smo u kontaktu koliko želimo, kad želimo. Bez interneta se ne može, kada bi se ugasio internet stala bi planeta, to je zaključak cele priče.

Bez monopola znanja nema funkcije. Gde su monopoli znanja danas?

- Monopoli znanja su još uvek u velikoj meri u velikim univerzitetskim centrima, koji se bave ozbiljnim naučnim radom i to što ljudi u Harvardu danas znaju, oni to ne dele sa širokim auditorijumom. Dakle, ti monopoli stvarnog znanja su ostali u tim zajednicama vrhunskog kvaliteta, ali su monopoli znanja takođe, nažalost u velikim zonama društva ostala u crkvi koja se predstavlja kao da zna istinu, u školskom sistemu koji je u velikoj meri lažno predstavljen kao monopol znanja, jer ga novi mediji prevazilaze i u tim druptvenim institucijama koje se akreditiju kao monopli znanja, tipa akadimija nauka, jer vi ni danas ne možete da dokažete bez diplome da nešto znate, oni monipolišu znanjem, izdaju vam potvrdu da možete reći da znate nešto, a ako znate nešto bez diplome odmah taj monopol reaguje i kaže, „Čekaj, šta?“. Sada na Bogoslovskom fakultetu, koja je državna institucija, možemo da vidimo kako crkva pokušava da smeni dva profesora, baš zato što oni ruše monopol znanja koje crkva drži. Tu imate taj sudar jer oni još uvek misle da imaju monopol na tome kako je čovek postao i gde čovek ide posle smrti. Monopoli znanja se nisu preterano promenili, osim što danas imate monopole znanja koje drže takozvane „Tek“ kompanije, poput „Google“ kompanije koja ima ogromnu agregaciju informacija i znanja, pa monopolišu posredno. Največi broj informacija se nalazi upravo kod tih „Tek“ firmi koje to pakuju i preprodaju i u taj monopol takođe, ne možete da uđete.

Edukacija na televiziji je prisutna i postoji edukativni program, kao što je to treći kanal RTS-a, opet suprotnost tome tu su i rijaliti šou programi koji promovišu neznanje, da li vam se čini da taj program polako izumire?

Ne izumire. Televizijske emisije se pojavljuju u talasima, odlaze, slabe, jačaju. Sad je vreme televizijskih serija sa visokom produkcijom, jer publika ide ka tome, ne ka programu koji iako su uloženi milioni u suštini jeste jeftin i banalan program. Publika koliko god želela tu pikanteriju ličnog odnosa, ona ipak želi da prati kvalitetno ispričanu priču. Čovek od Aristotela je shvatio da je pričanje priče ustvari glavni model zabave, bila to dramska, bila to tragična, bila zabavna. Ipak, pričanje priče koja ima glavnog junaka i nastavke koji mogu da se prate tokom godina, skoro kao i rijaliti. Publika odlazi na tu stranu, zahvaljujući kvalitetu, pa samim tim ovi slabe, tako da je i to jedan prirodan medijski proces menjanja te vodeće pozicije. Sada je krizno doba za rijaliti, ali će se oni vratiti, neće odumreti. Gotovo nijedan format nije izumro. Oni ne izumiru, već proždiru jedni druge i stalno se pojavljuju neke nove forme koje imaju za cilj da privuku publiku i da donesu profit komercijalnim, a uticaj javnim servisima. Jer, to je zadatak javnih servisa, da vrše opštu edukaciju naroda.

Šta možemo da kažemo o rijalitijima, ukratko, da ljudi shvate taj fenomen?

- Ljudi treba da shvate samo to da je sve to što se dešava u rijalitiju dirigovano od strane producenta. Rijaliti se predstavlja kao spontano dešavanje nekih ljudi koji su tu prihvatili da budu, ali to nije tako. Producenti prave kasting kako bi pronašli ljude za koje misle da će ispuniti zadatke koje dovode do konflikta, a konflikt je osnova drame, a konflikt se rešava nasilno ili nekim drugim putem, pa kao što smo rekli osnova tragedije je zabluda, a vidite da u rijalitiju oni stalni dovode ljude u zabludu i dešavaju se tragične situacije. To je sve manipulisano. Takođe, narod treba da zna da producenti ne biraju ni jedno sredstvo u rijalitiju i nemaju nikakve kočnice da bi došli do cilja, a to je profit. Oni su čak spremni da uđu i u sudske sporove oko oštećenih takmičara, samo da bi profit bio onakav kakav se očekuje i to je čisto profitna televizijska forma i nema nikakve veze sa spontanošću. Čak i ako se dešavaju situacije koje izgledaju kao spontane, one su stalno kontrolisane i usmeravane od strane producenat, tako da glasanje nema nikakve veze. To je jedna velika iluzija i lažna konstrukcija. Vrhunac rijalitija je to što je Amerika sebi izabrala rijaliti voditelja za predsednika i to nije mala stvar.

Pre par decenija izjavili ste da kada bi se tri stranca našla u istoj prostoriji, složili bi se da je televizija u njihovo zemlji jako loša. Da li i dalje ostajete pri tome?

Sada baš ne može da se kaže tako, jer je od tada ponuda i broj kanala znatno veći. Mislim da čak ni najveći negatori televizije ne mogu baš da kažu da ne mogu ništa da nađu na televiziji, jer ako od 120 kanala ne možete naći neki program za sebe, nešto nije u redu sa vama. Ipak, generalno postoji tedencija da kada se ljudi upoznaju oni kritikuju svoju televiziju sa pravom. mnogo đubreta na televizija. Na komercijanim televizijama mnogo je lošeg programa pa su ljudi nezadovoljni time i ne znaju kako to da reše. Sreća je da postoje novi mediji gde ljudi mogu da gledaju i tako rešavaju taj problem sa nezadovoljstvom televizijskih programa. Na komercijalnim TV stanicama je program jedna matrica, jedno ponavljanje isprobanih šablona i to ume ljudima da bude dosadno.

Autor ste više stručnih knjiga, ali i jedne multimedijalne. Da li planirate još nešto tako?

- Planiram, ali nažalost je jedan od mojih saradnika skoro preminuo, Denis Kuljuš, poznati hrvatski novinar. Bili smo zajedno u projektu, ta knjiga bi bila nastavak njegovog jednog projekta “Titov tajni imperiji“, i moja knjiga koja se zove „Kako je nastao pokret nesvrstanih“ . Obojica smo se našli na terenuna kom je vladao fenomen komunističkog pokreta i tog jednog velikog lidera koji je to sve vodio na ovim prostorima . Tu temu smo obradili sa raznih strana, onako kako smo obojica saznali istorijskim istraživanjem i mi smo planirali da napravim sa engleskim producentom jedan multimedijalni projekat, izložbu i dokumentarni film sa iskazima živih ljudi koji su živeli u tom vremenu, pa i nekih istaknutih lica. Međutim, on je preminuo i sada smo u jednoj adaptaciji na novu situaciju. Taj projekat biće završen, malo sporije i u velikoj žalosti, jer je jedan veliki prostor prazna ostao iza njega, ali producent je veoma zagrizao za tu interesantnu temu. Za njih je inače uvek interesantno da otkriju pozadinu svih hladnoratovskih ribanja. Tako da mi je to jedan od glavnih projekata na kome radim, isto multimedijalan i za mene vrlo interesantan.

Sem slave i novca koji su osnovni u medijskom sistemu, šta još poručujete mladim ljudima koji su vaši studentima?

- Mladim ljudima kažem da slavu i novac uzmu veoma ozbiljno, jer je to glavni princip komercijalne televizije. Međutim, glavni princip javne televizije je uticaj. Mladi pre nego što se uključe u medijske organizacije, treba da uđu u sindikate i da budu delovi nečega što je malo više i šire od njih, što može da im da podršku i da na taj način ostvaruju u medijima uticaj. Svaki mladi čovek, kvalitetan, želi da utiče na način koji on misli da je najbolji. Uticaj je jedan element koji mediji omogućavaju. Pogledajte samo ove influensere koliko su oni postali bitni i kako oni na novijim medijima utiču na ljude, kako da se ponašaju i šta da govore. Taj aspekt vrlo je bitan za mlade ljude da se upute i da budu hrabri, jer su alat za to upravo mediji, a ako ste pismeni u medijima, onda vam je mnogo lakše da utičete i to se naslanja jedno na drugo.