SRPKINJA DALA OTKAZ DA BI VOLONTIRALA U AFRICI: Njene fotke će vam oteti UZDAH IZ GRUDI, poželećete DA ŽIVITE ISTO

Iako je diplomirani menadžer Fakulteta organizacionih nauka, ona je spremna da svakog trenutka na svom sigurnom poslu da otkaz, što je jednom prilikom i učinila, a sve u svrhu ne bi li proputovala svet.

Dijana Kocić, akademski obrazovana građanka, svetska putnica, avanturista, volonterka, travel blogerka, influenserka, pisac bloga, samo su jedna od zvanja koja Dijana ima.

Njen teskt na blogu "Kako sam dala otkaz i otišla u Afriku da volontiram?" fascinirao je mnoge. Dijana je na ovo putovanje otišla sama, pre toga je napustila posao, a možete pretpostaviti da ni njeni roditelji nisu bili oduševljeni ovom idejom. Ceo tekst možete pročitati OVDE.

Putovanja su njena glavna strast, a mi smo se zapitali kako se razvila toliko velika ljubav prema istim, i koliko je hrabrosti potrebno dati otkaz na stalnom i sigurnom poslu, ne bi li se otišlo ni manje ni više, nego na volontiranje u Afriku, gde je najviše vremena provodila u jednoj lokalnoj školi.

Upitali smo je od kada se javila želja za putovanjima, kao i kako je dok je bila mlađa i dok nije radila mogla da isfinansira ista.

- Još dok sam bila u stomaku, mama je polagala vožnju. Rekla bih od tada. Prvo putovanje mi je bilo kao beba – u Minhen. Prvo samostalno putovanje sa drugaricom u drugoj godini srednje škole. Krenula sam da radim kao konobarica na Adi, kako bih platila svoje prvo letovanje. I nakon toga sam nastavila da biram vannastavne aktivnosti i poslove koji bi mi omogućavali putovanja, rekla je Dijana za naš portal.

Sazanli smo i da je privlače nova iskustva i avanture, pa da na osnovu istih Dijana odlučuje koja će joj biti sledeća destinacija:

- Nova iskustva i avanture su mi motiv da se uputim negde. U Nepal sam išla da bih se pela na Himalaje, u Tanzaniju sam došla da bih volontirala, videla sve divlje životinje uživo. Često kupim kartu jer je jeftina. Nije mi baš mnogo bitna zemlja, dokle god je novo, neotkriveno i dok je lepa priroda u koju idem. Obavezno pregledam slike i vidim da li tu postoji nešto što me radi u stomaku.

Dijana je još od malena imala želju da radi sa decom, zato je odlučila da spoji lepo i korisno, pa se s toga odlučila i na ovaj put u Afriku:

- To mi je bila neostvarena želja još od kad sam bila mala. Ne znam odakle mi, ali od kad znam za sebe želim da volontiram sa decom u Africi. Obožavam decu, obrazovanje i istraživanje lokalne kulture i života - otkrila nam je Dijana.

Pored hrabrosti koja je ključna za ovu vrstu putovanja, Dijana kaže da je potrebna i vera u sebe i svoje mogućnosti.

- Treba imati vere, hrabrosti i slobodnog duha rekla bih. Vere da možeš da provedeš dva meseca u zemlji koja je toliko različita, kulturološki i po načinu života. Hrabrosti da putuješ sam i da kao žena izlaziš na kraj sa primitivnim ponašanjem ljudi. Slobodnog duha i fleksibilnosti za prihvatanje različitosti i svih novih okolnosti, objasnila nam je ona.

Upitali smo i je koliko je drugačije kada na neko putovanje ode sama, a Dijana smatra da je to najbolji način da upozna samu sebe.

- Kada putujem sama, mnogo sam više u kontaktu sa sobom iznutra, sa svojim potrebama i željama. Upoznajem dublje zemlju, ljude, sebe. Kad sam sama, to zahteva da ako želim društvo – potrebno je da ga nađem. Vežba se slušanje intuicije, samopouzdanje, hrabrost. Živim mnogo više u trenutku. Volim taj osećaj donošenja odluka u hodu. Sad za sad.

Dijana je oduševljena ljudima koje je upoznala, rekla nam je da postoje plemena koja žive daleko od civilizacije, čije kuće su napravljene od kravljeg izmeta, blata i drvenih štapova, a njihovo bogatstvo se ne ogleda u količini novca, već u broju koza i životinja koje imaju.

- Svaka osoba je priča za sebe i kod putovanja najviše volim to širenje vidika kada čujem životnu priču čoveka. Žanet, žena kod koje živim sada potiče iz porodice u kojoj ima 27 braće i sestara. Tata je imao 4 žene u 4 različita grada. Svi se sada zajedno viđaju po proslavama, rekla nam je Dijana.

U nekim kulturama, koje je Dijana imala prilike da poseti, rekla nam je da decu koja su još u stomaku roditelji prodaju za kozu ili kravu, a da devojčice od 13 godina udaju čak i za 60 godina starije muškarce. Muškarcima je dozvoljeno da imaju i po nekoliko žena, a sve ovo svakako da je za Evropu neshvatljivo:

- Masai plemena žive daleko od civilizacije, u kućama napravljenih od kravljeg izmeta, drvenih štapova i blata. Žive kao nomadi i često se sele. Porodica je bogata onoliko koliko ima koza, krava i ovaca. Devojčice se udaju sa 13 godina, nekada i za 60 godina starije muževe. Dešava se da ih prodaju za krave ili koze, još dok su u stomaku. To je nešto što je nama nepojmljivo da postoji. Muškarac ima po 5-6 žena, deca se prave da bi čuvala životinje, išla po vodu – nekada i po 20 kilometara dnevno u jednom smeru. Kulture se razlikuju po navikama, hrani, običajima za praznike, načinu ophođenja i pogledu na život. U Tanzaniji se za sve cenjka, uključujući i kompjutere u prodavnici gde se izdaje račun. U Nepalu, cilj je samo biti srećan. Živeti tako svaki dan. Novac nije važan, saopštila nam je Dijana sve što je videla i saznala.

Dijanin krajni cilj je da prati svoja osećanja, da proputuje još više ne bi li upoznala svet i svu lepotu i bogatstva koja nam on pruža: - Moj cilj je da živim život koji volim. Da uživam u svakom danu. Da pratim osećaj i gde me srce vodi. Da budem bogata iskustvima. Da upoznajem druge kulture i ljude. Da probam različite ukuse, širim svoje vidike i uživam u životu koji mi je dat - zaključila je Dijana Kocić.

Bonus video:

(Sara Belobrković)