IBARSKA MAGISTRALA OTIŠLA U PROŠLOST: Vozili smo SINOĆ od UŽICA do BEOGRADA, šta mislite, za koliko VREMENA?

Kad sam u nedelju uveče oko osam sati uveče krenuo iz Užica za Beograd pojma nisam imao kad ću stići kući. Sve je delovalo kao da će ovo biti jedno od onih dugačkih, smornih putovanja na relaciji koja iznosi oko 200 kilometara.

Početak puta nije obećavao brzinu, jer sam do Požege već tri puta stajao u koloni zbog radova na putu. Skida se asfalt, za koji sam ubeđen da je menjan još prošlog leta kada sam isto tako čekao u nekoliko navrata na istim mestima, stavlja novi i to prilično usporava saobraćaj na ovom delu puta.

Taman kad sam ostavio Požegu iza sebe, nadajući se da ću sada do Beograda imati brže kretanje, u Čačku me je sačekalo novo neprijatno iznenađenje. Opet radovi na putu, koji su na sličnom mestu bili i prošlog leta, pa je zbog toga saobraćaj sa magistrale preusmeren na zaobilaznicu kroz grad. Tako sam bio primoran da kružim malo po Čačku, i to iza nekog šlepera osvetljenog kao Beograd pred novogodišnje praznike, sve dok napokon nisam ponovo izašao na magistralu i nastavio ka prestonici.

I dalje, iza šareno osvetljenog kamiona, stigoh do Preljine i gledam šta se dešava na kružnom toku gde je odvajanje za autoput. Kamion ne nastavlja pravo za Gornji Milanovac, nego kreće ka naplatnim rampama, a za njim i ja. Izgleda da je novi autoput ipak pušten u rad nakon svečanog otvaranja, koje sam propustio pošto sam vikend proveo na Zlataru oduzet od medija i ostalih informacija iz spoljnog sveta, među nepreglednim brdima i četinarima Srbije koja oduzima dah.

Na naplatnoj rampi neka gospođica sa fluorescentnim prslukom nam maše sa širokim osemehom i dok prolazimo pored nje viče: "Može, može".

Eto, tako sam se našao na autoputu Preljina - Obrenovac ili preciznije Miloš Veliki.

Deonica do Ljiga je standardna, ona na koju sam se već navikao, zbog građe terena vozi se prilično ukoso, sa dosta blagih krivina i promena nadmorske visine. Ima jedna tačka na tom delu puta na kojoj gotovo uvek pada kiša, čak i kada na ostalim deonicama puta prži sunce.

Međutim, kako sam prošao Ljig ubrzao sam se poput ostalih vozača, a papučicu za gas je jače stisnulo osećanje da nema povratka na Ibarsku magistralu i klackanja još skoro dva sata do Beograda.

Autoput od Ljiga do Obrenovca... Šta da vam kažem? Put k'o put. Zaista skraćuje putovanje, ali onako u mraku to vam je naprosto još sedamdesetak kilometara koje morate preći do odredišta na koje ste krenuli. Mnogo brže u ovom slučaju, naravno.

Međutim, o ovom delu puta se uvek često govorilo. Uglavnom je priča bila u stilu: da li je realno da se od Beograda do Užica putuje maltene 4 sata? Mislilo se, do pre koju godinu, da ovaj put nikada neće biti skraćen, niti autoput izgrađen. Međutim, evo, sad je tu, ako ništa drugo barem do Čačka. Jednog dana, možda i do Užica.

Ako izuzmemo ona stajanja kod Požege, kao i zaobilaznicu kroz Čačak, od Užica do Beograda stigao sam za nekih dva i po sata. Noću, doduše, ali ipak je to veliko skraćenje puta i ušteda vremena.

Nešto problematičniji je bio sam ulazak u Beograd, onaj deo od Umke do Sajma, ali saobraćaj ipak nije bio tako gust, pa sam prošao za dvadesetak minuta.

Za ljude koji se često kreću na ovoj relaciji, a ima ih koliko hoćeš, ovaj autoput je vrlo koristan. Ima i onih kojima se konačno ostvario san da do rodnog kraja stižu neuporedivo brže i komfornije. Znači, to je definitivno vin-vin situacija.

Biće zanimljivo videti kako će nakon ovoga reagovati vlasnici popularnih kafana na Ibarskoj magistrali, baš kao i njihovi gosti, i kakva će infrastruktura bujati na ovom delu komfornog druma.

BONUS VIDEO:

PREDALEKO I PREVISOKO, A ON TVRDI DA ĆE SKOČITI U VODU! Ono što je uradio zabezeknulo je sve žive! (VIDEO)

(Espreso.co.rs)