Ovako izgleda život porodice čije je dete obolelo autizma (FOTO)

Negoduje. Njen pogled izgubljen je u daljini. A misli… One su odlutale negde daleko. Možda baš u njenu sobu. U krevet. U zagrljaj omiljenog plišanog mede. Kako je pas ulepšao život autističnom dečaku? (FOTO) (VIDEO) I dalje negoduje. Steže svoju ruku. Lomi prste. Grize je. Snažno, iznova i iznova. Ruke su već pune zaraslih, ali i svežih rana. Rekla bi ono sto joj je na duši – ali ne može. Kaća, stasala devojka, u stvari nije obična dvadesetogodišnjakinja. Ona je dete zarobljeno u telu odrasle osobe. Ona je jedna od retkih. Kaća je dete rođeno s autizmom.

Bila je željno iščekivano dete u porodici. Prvih godinu dana smešila se mami i tati. Smešila se i bati koji je rođen posle nje. Imala je svoju lutku kojoj je menjala pelene - baš kao mama bati. I smejala se. Slatko i dugo. Iskreno i dečje. Izbacili su mi autističnog sina sa predstave: Potresna ispovest majke iz Niša! (FOTO) Ipak, osmeh je ubrzo nestao. Kaća se povlačila u sebe. U majčino naručje više nije trčala, već je iz njega bežala. - Videlo se da se Kaća menja. Da više nije ista devojčica. Osmeh je nestao s njenog lica. Na mene je prestala da reaguje. Imala je nepune tri godine kad je počelo bombardovanje. I tad smo shvatili da je ona drugačija - priča njena majka Tatjana Đukić i dodaje:

- Bomba je pogodila obližnju pumpu. Eksplozija je bila toliko jaka da smo svi poskakali. A Kaća - ona se nije ni štrecnula. Ni trepnula. I dalje se mirno igrala sa svojom lutkom. - Nemo je gledala u nju. Nemo, baš kao i nekoliko meseci kasnije kad joj je dijagnostikovan autizam - ovako za Espreso priča Tatjana Đukić, majka 20-godišnje devojke koja boluje od autizma. Od tada Kaća ne govori. Potrebna joj je 24-časovna nega. Opaka bolest razvila se do 100 odsto invaliditeta. - Kaća nije kao njene vršnjakinje. Ona ne ide u školu, već u boravak. O njoj i dalje svi brinemo kao o malom detetu. Pazimo da li će je nešto uznemiriti. Sve se zasniva na njenom raspoloženju. Nekad je raspoložena, a nekad ne. - Kad se uznemiri postaje autoagresivna i agresivna. Nekad me odvuče na stranu na koju želi. Lomi svoje prste. Grize se. Njene ruke su pune ožiljaka. Oni zarastaju delimično jer ona sebi stalno nanosi povrede.

Kaćina porodica na svakodnevne teškoće je navikla - zbog velike ljubavi prema svojoj mezimici. Ipak, prema Tatjaninim rečima, veliki problem roditeljima koji imaju autistično dete je društvo. - Ljudi, a posebno stariji ne prihvataju drugačije od sebe. Jednom prilikom Kaća je sama ušla u autobus koji ne ide u našem pravcu. Nisam mogla da je izvučem iz autobusa. Putnici su se drali na mene: "Kako si to vaspitala to dete?", "Lude ste i ti i ćerka! " i slično. Niko nije razumeo da je Kaća bolesna i da s njom nije tako lako. Kako kaže, sličnih slučajeva bilo je mnogo. - Ćerka ti je retardirana, što si je dovela ovde! - govorili su joj. A Tatjana... ona je svaki put pokušavala da im objasni da njeno dete ima zdravstveni problem. Nije se predavala, čak ni kada su se slični incidenti ponavljali...Za svoje dete 20 godina bori se kao lavica. Devojčica koja boluje od autizma u 14. godini obolela je i od epilepsije, koja veoma često prati ovu podmuklu bolest. - Jednom je baš ovde Kaća imala epi-napad - priča Tatjana pokazujući na travnjak nadomak puta Glavne zemunske ulice.

- Niko nije stao. Ona je pala na zemlju, tresla se. Pored nas je prošlo stotinu automobila, ali i pešaka. Niko nije ponudio pomoć. Radnik obližnje prodavnice jedini je koji je izašao i pozvao Hitnu koja nije ni došla, seća se Tatjana. Kaćina porodica svakog dana bije svoju bitku. Za svoju mezimicu tu su uvek - od 00 do 24, svakog dana, cele godine. I njima, kao i svim porodicama koje imaju decu obolelu od autizma, dovoljno je teško. Čak i ako ne razumete - ne osuđujte. Na spotičite one kojima je ruka prijateljstva i lepa reč umesto uvreda - preko potrebna.