In memoriam: Poslednji pozdrav drugu i bratu

"Trudiću se da dođem sutra matori, ali je generalno pitanje koliko ću još moći ovako. Ja ću da guram, pa kad ne budem više mogao, ti mi polako traži zamenu...". Marko, čoveče. Kunem se životom da nisam imao pojma koliko su ozbiljne ove rečenice dok si mi ih pisao manje od 24 sata pre nego što ćeš da odeš zauvek. Da sam znao, zabranio bih ti da dolaziš u redakciju. Gde si se juče pojavio, lepo raspoložen, duhovito ciničan na svačiji, ali i na svoj račun, organizovan, pedantan i odgovoran. Radili smo tek šest meseci zajedno, ali se znamo znatno duže. Još od Popboksovog foruma. Klali smo se oko politike, nalazili na muzici. Hvalili iste filmove, obožavali basket. Ti Zvezdu, ja Partizan, obojica Srbiju i Voriorse. "Pogledaj naslov". "Evo, sekund". Mislim da smo ove dve rečenice najčešće izgovorili jedan drugom. Ti i ja, koji smo o toliko toga mogli da pričamo, da se složimo ili ne, da polemišemo, učimo jedan drugog i jedan od drugog. I dalje znam premalo ljudi koji su tako ozbiljno radili na sebi kao ti. Koji su merili svaku svoju reč i branili je snagom granitnih argumenata, iza kojih je stajao život. Jer, sve vezano za tebe, kad bolje razmislim, vrtelo se oko života. U slavu života. U odbranu principa. U stav. Nepokolebljiv i odlučan. S kojim se nekad i nećeš složiti, ali ćeš ga poštovati, jer je proživljen i iskren. Do toga ti je posebno bilo stalo - ­ do iskrenosti. A kod takvih ljudi obično nema greške. Rekao si mi pre nekog vremena da si mnogo naučio o poslu u ovih pola godine. Bilo mi je zadovoljstvo, čast i privilegija što sam te znao, radio s tobom, pričao s tobom, učili se zajedno na našim greškama. Pozdravi mi majku tamo gore. I ona je imala taj lavovski ugriz kad je život u pitanju. Bolest je opominjala, ali život nije hteo da čeka. Od iste ste sorte ti i ona, oplemenjivali ste tuđe živote na način na koji to gotovo više niko ne čini. Tvoj Stajić Sahrana Marka Nikolića održaće se na Novom groblju u Beogradu u utorak, 29. marta, u 14.00 časova.