DOBILA SAM RAK, A ONDA POSTALA ŽRTVA PORODIČNOG NASILJA: Bebine reči mora da pročita SVAKA ŽENA, ona se BORILA SAMA

Rak nije mrak. Iz njega izlaz postoji.

Kad imate podršku, sve je mnogo lakše.

Ipak, kada u borbi ostanete bez oslonaca, sve ide mnogo teže.

Psihološka pomoć obolelima od kancera tu igra ključnu ulogu.

Jednu takvu, ličnu priču, na tribini četvrtog Foruma udruženja pacijenata ispričala je Beba Golubović, ispred Udruženja pacijenata obolelih od melanoma.

Kad je saznala da ima rak mislila je da joj se ceo svet ruši. NI slutila nije da će vrlo brzo početi da se ruše temelji njene porodice, kao ni to da će tako bolesna postati žrtva nasilja.

Za govornicom je pričala sigurno, ali očiju punih suza. Reči, koje su same tekle, a govorila je vrlo lepo, stoga vam prenosimo u celosti.

Ovo je njena ispovest:

Do pre tri godine imala sam jedan sasvim običan, normalan život. Deca, posao, suprug, stan... a onda je došao rak.

Tada se sve promenilo.

Više ništa nije bilo isto.

U periodu lečenja, ja sam se razvela. Verujem da svako od vas zna bar jednu osobu koja je u periodu lečenja, dok je prolazila kroz pakao bolesti morala da se suoči sa tim bolnim iskustvom razvoda. Zato neću da vam pričam o melanomu i tome koliko je opasan. To je najagresivniji oblik raka kože. To je rak koji se vidi. Kada se na vreme ukloni sa kože, on je izlečen.

Neću da vam pričam o tome koliko je opasno sunčati se, ići u solarijum, goreti na suncu u želji da imate taman ten. I ja sam htela da imam taman ten. Odlazila sam u solarijume, odlazila sam na sunce. Kad sam dolazila sa mora, a drugarice mi kažu da nisam dovoljno pocrnela znala sam jako da se naljutim. Čak i kada sam odrasla, moja želja da imam taman ten nije bila manja. Samo sam bila malo obazrivija, koristila sam kreme sa zaštitnim faktorom, ali koža pamti... Jedan mladež se zacrveneo, a ja to nisam primetila. Onda je zasvrbeo, a ja sam pomislila "okej, sada ću da odem kod lekara".

Nisam otišla. Onda je prokrvario. Tada sam otišla kod lekara i tada je počela borba.

O toj borbi hoću da pričam.

Hirurška intervencija i otklanjanje tog mladeža, prvi nalaz je rekao da se radi o melanomu. Na konzilijumu, na koji sam otišla sama, rekli su mi da je potrebno da uradimo operaciju limfnih čvorova čuvara, resekciju ožiljka. Sa puno nade otišla sam na tu intervenciju u očekivanju da je ipak sve na vreme otkriveno i da će to biti sve okej.

Sa tri reza na telu došla sam kući taksijem - sama.

Čekala sam rezultate ispred konzilijuma , i hvala Bogu sve moje nade i moja očekivanja bila su ispunjena. Rezultati su bili dobri, bolest je bila zaustavljena, i ja sam zadovoljna, srećna i nasmejana izašla sa Instituta za onkologiju - sama.

Posle dva meseca limfni čvorovi su počeli da se uvećavaju. Zabrinuta i uplašena otišla sam ponovo na intervenciju gde su mi odstranjeni limfni čvorovi. Posle mesec dana dok sam čekala ispred konzilijuma na nalaze, ne mogu da vam kažem šta mi je sve prolazilo kroz glavu.

To su bile poprilično prazne misli koje nisam imala sa kim da podelim jer sam bila - sama.

Na konzilijumu su mi saopštili da imam metastaze i da je dosta limfnih čvorova zahvaćeno. Sada se i ne sećam u kakvom stanju sam izašla sa Instituta jer mi je u isto vreme rečeno da ne postoji adekvatna terapija u Srbiji protiv melanoma. Saznanje da nema leka za mene je bilo veoma težak udarac. Suočena sa strahom koji me je gutao nisam imala sam kim da ga podelim. Polako sam tonula, i to je bio jedan vrlo težak period za mene. O tome nisam mogla da pričam sa svojim devojčicama. Bile su male, a opet dovoljno odrasle da shvate šta je rak. Primetila sam da moji strahovi prelaze na njih, a da moja hrabrost njih čini snažnijima i hrabrijima. One tada nisu znale koliku snagu su mi davale i da sam taj period zahvaljujući njima prošla malo lakše.

Sa mojim ocem nisam mogla da razgovaram o tome jer je mesec dana pre postavljanja moje dijagnoze moja majka umrla od raka jajnika.

Sa suprugom - nisam uspevala. Svaki put kada bi se pomenuo melanom, on je izbegavao temu. Kada bih pokušala da razgovaram o tome, bežao je u neke druge priče. Mnogo je radio. Bežao je od kuće. Neko ko je morao da mi bude glavni oslonac je popustio. Govorio je da ne može sa mnom u bolnicu jer ih ne voli. "Možeš ti to sama", "znam da će sve to biti okej", "pa pogledaj se, sve je u redu" - govorio mi je. Strahovi su me sve više i više gutali.

Igrom slučaja, na hodniku kancelarije u kojoj sam radila, srela sam koleginicu sa kojom sam bila na "dobar dan".Taj dan kad sam je srela i kad me je pitala kako sam, i ja sam počela da joj pričam. Rekla sam joj da sam se razbolela, od čega, kako se bolest razvijala, i da nema lekova za mene... da je jedini vid lečenja ultrazvučna dijagnostika na tri meseca i hirurška intervencija po potrebi. Moja koleginica je slegala ramenima uz komentar "o svašta, ne mogu da verujem". Poprilično neraspoložene smo se razišle. Popodne me je pozvala i rekla "izvini što ti se mešam u život, ali ja ne mogu da shvatim da nema terapije. Molim te, upoznaj mog brata".

Na njeno veliko insistiranje odlazim u bolnicu da upoznam njenog brata koji je lekar, koji me upoznaje sa kolegom onkologom, i koji potvrđuje to da nema leka u Srbiji za melanom, ali mi govori da ima jedna terapija u inostranstvu, koja je vrlo skupa, ali ima i klinička studija koja treba da se pokrene na Vojno medicinskoj akademiji.

To je bio prvi korak koji je trebalo da napravim ka izlečenju.

To je bila šansa koju nisam smela da propustim.

Odlazila sam na VMA, upoznala lekare, i ako je sreća u nesreći kao visoko rizičan pacijent od širenja bolesti, odgovarala sam uslovima te kliničke studije i imala tu sreću da se uključim u to istraživanje.

Tog momenta moj život je poprimio jedan drugi tok. Puna nade i optimizma počinjem da bivam srećnija. Bila sam nasmejaana i počela sam da se družim sa ljudima koji su pozitivni, koji su nasmejani, da se šetam, da idem u pozorište. Moje prijateljice su primećivale tu moju promenu i one su me podržavale.

Moj suprug nije išao sa mnom na VMA.

Nije upoznao ni jednog od tih lekara. Tada.

Nije razumevao ni tu moju promenu na bolje. Nije ni mogao, to sada znam.

Moj brak se završio na jedan surov i veoma bolan način. Iz tog braka ja sam izašla kao žrtva porodičnog nasilja.

Tada sam umrla. Duhovno. Emotivno. Bila sam gotova.

Ostalo je telo i razmišljala sam samo kako i njega da se rešim. To je bio ambis u koji sam upala, i nisam znala kako da se izvučem odatle. Tada su moje prijateljice stale uz mene. One su me održavale na površini.

Bile su tu za sva moja stanja. Crpele su poslednje atome svoje snage da meni pomognu. I to je moglo do jedne granice. Onda su mi jednog dana sasvim otvoreno rekle: "Slušaj, mi tebi više ne možemo da pomognemo ako ti ne želiš sama sebi da pomogneš. Moraš nešto da uradiš sa sobom. Ovo ne vodi ničemu". Na njihov nagovor otišla sam u savetovalište Instituta za onkologiju i potražila pomoć psihoterapeuta. U tom jednom trenutku očaja, to je bio prvi pametan potez koji sam napravila.

U početku sam odlazila na svakih 15 dana. To je bio period kada sam ponovo počinjala da živim. Da prihvatim svoj novi život, i da krenem da živim nešto novo – iz početka. Svaki odlazak kod psihoterapeuta bio je kao jedan novi korak deteta koje uči da hoda. Nesiguran, ali uvek je to bio korak napred. Od jedne potpuno depresivne i očajne žene vremenom, zahvaljujući velikoj požrtvovanosti mog psihoterapeuta, postala sam žena koja ima samopouzdanja, koja veruje u sebe, i koja svoju energiju sada crpi tako da mogu da pomognem i drugima.

Sada mogu da kažem da sam preživela.

Preživela sam zahvaljujući svojoj deci, zahvaljujući kliničkoj studiji, psihoterapiji, zahvaljujući prijateljima.

Naučila sam da živim sa melanomom, a morala mnogo da učim o njemu. Morala sam da naučim šta je to, kako se leči.. mnogo toga sam naučila zahvaljujući ljudima iz Udruženja pacijenata, oni su moji prijatelji. Oni su mi dali odgovore na mnoga pitanja koja sam sama sebi postavljala.

Dali su mi odgovor zašto nema lekova u Srbiji i šta treba da uradimo da bi ti lekovi dospeli na listu lekova, na koji način svako može da dobije terapiju koju zaslužuje. Jer, ako mi imamo tu terapiju, mi smo zdravi ljudi, mi možemo da radimo... Borimo se i dalje, da lekovi budu dostupni pacijentima. Nadam se da ćemo uspeti u tome.

Što se mog bivšeg supruga tiče, on je bio u pravu što se tiče par stvari.

Tačno je – ja mogu sama.

Posle 20 godina braka ja živim kao podstanar sa svoje dve ćerke, sa bezgraničnom ljubavlju i mnogo podrške i razumevanja. Radim, i uspešna sam u svom poslu.

Ja sam – dobro.

Dobro sam zahvaljujući kliničkoj studiji i terapiji koju sam primala. Svi rezultati su dobri, na svaka tri meseca odlazim na kontrolu i nadam se da će mi rezultati takvi i ostati.

Sve je u redu.

Ja sam u redu. Nasmejana sam, vedra, živim jedan ispunjen život.

Ima dana kada tugujem nad sobom. Te dane moje drugarice nazivaju fazom „meni mene žao“. Ali ta faza prolazi vrlo brzo, ili uz kaficu, ili u pozorištu, ali i u kafani.

Ovu priču htela sam da ispričam jer verujem da mnoge žene koje prolaze kroz trume razvoda kroz mnoge bolesti možda ne smeju to da priznaju. Treba da znaju da nisu same. Ima nas još takvih.

Zamislite samo ove probleme. Bolest, razvod, borba za starateljstvo, borba za egzistenciju... svaki ponaosob je vrlo težak. A onda zamislite kada se svi ti problemi skupe na gomilu i padnu na glavu jednoj ženi. Koliko ta žena treba da ima snage da bi izašla iz te priče?

Htela sam da ukažem i na značaj psihoterapije. Jer, ako mi nemamo tu unutrašnju snagu da se izborimo sa tim problemom, jako teško ćemo se izboriti.

Psihičko zdravlje svakog pacijenta nešto je o čemu moramo mnogo voditi računa.

Što se muževa tiče, ima situacija da i oni ostaju sami u bolesti.

Međutim, statistika nije na njihovoj strani. Mnogo više razvoda se desi kada se žene razbole. Vrlo je važno da se shvati da ne treba da se ceni da li je brak bio dobar ili loš, da li je trebalo ili nije trebalo da se razvedu. U tim momentima treba biti čovek.

(Espreso.co.rs)