PROJU JELI PO 3 DANA DOK IMA BRAŠNA! Srbija ustala zbog Kristine (8) i njenog BOLESNOG oca, SAD SU OPET U PROBLEMU

U tanjiru svakog dana bila je proja.

Po tri dana zaredom, Bogdan Luković (56) iz sela Crnjevo kod Ivanjice, zajedno sa ćerkom Kristinom, obedovao je isto jelo.

Razlog zbog kog je tako bilo nije bio taj što im je ovo omiljeni doručak, već – nemaština.

Bogdan inače još od svoje 27. godine boluje od multipla skleroze, a o kakvoj je bolesti reč nije imao pojma sve dok ona nije počela sve više da uzima maha i dok ga trajno nije onesposobila za rad. To, ali i supruga koja ga je ostavila samog da odgaja ćerkicu, dovelo ga je do toga da jedva brašna za proju imaju, a svaka druga hrana bila bi za njih puki luksuz.

O nedaćama sa kojima se bori samohrani otac osmogodišnje devojčice saznalo se kad je informaciju u medije pustio komšija, koji ga je inače mnogo puta vodio po lekarima. Kristina je punila osam godina, a soka za svu decu na proslavi rođendana nije bilo.

Celu priču o borbi koju su bili možete pročitati ovde.

Nakon što smo objavili potresnu priču o Lukovićima, doslovce se, bez ikakvog preterivanja, cela Srbija podigla na noge. Pomoć je čoveku koji je dugovao skoro 3.000 evra pristizala sa svih strana.

- Hvala dragim ljudima koji su mi se našli, Bog im pomogao, da ih nije bilo, možda ja ne bih bio živ... Pomogli su mi da stanem na noge, iz problema sam se prilično izvukao - govori nam Bogdan.

Kako objašnjava, sve donacije pomogle su mu da vrati sve što je dugovao za kiriju, susedima pozajmice koje je uzimao u trenucima očaja, ali i sve što je kupovao na veresiju. Svaka donacija za njega je bila kao kuća – ona koju nema.

- Ljudi iz inostranstva uplaćivali su mi više novca, a neki iz Srbije i 500 dinara. Znam kolika je nemaština, i tih 500 dinara koje mi je neko dao za mene je bilo kao da su mi dali 10 puta više - kaže on.

Ipak, njegovi problemi rešeni su samo kratkoročno.

Jer, život košta.

Papren je ako želite da živite normalno, ali i da detetu pružite toliko da ničega ne bude željno.

- Tata, želim pljeskavicu - čulo se dok smo telefonirali sa Bogdanom. Na to se ovaj otac nasmeja, i nastavi da nam priča dalje...

Volja dobrih ljudi pomogla im je da prežive, ali su njihovi problemi i dalje tu.

- Verujte mi, sa primanjem od 15.000 dinara invalidske penzije, ne znam gde ću i šta ću. Kad sam dobio neke donacije platio sam kiriju do prvog jula. Sada sam u problemu, jer toga više nema, a ja 70 evra moram spremiti do tada inače ćemo ostati na ulici...

Kucao je Bogdan na mnoga vrata ne bi li mu ko pomogao da nađe krov nad glavom.

- Opština, Centar za socijani rad, ma nema gde nisam molio. Imam donatore koji bi mi kuću sazidali, samo da mi opština da jedan mali plac. Oni napišu izveštaj o mojoj molbi i na tome se sve završi, a mene iz meseca u mesec kirija čeka, pa čeka...

Kad su se molbi zasitili, oni su pretili i time da će mu jedinče oduzeti.

- Išao sam, molio da mi se da bar neka pomoć. Da mi opština kad moram na kontrole u Beograd da novac, da imam za to, ali to je sve. Kad kažem da nemam čime dete da hranim, da mi treba još nekakva pomoć da ga sirotog ne bi ostavio i bez oca kažu mi - uzećemo je i dete staviti u hraniteljsku porodicu... I šta ću, ja više ne molim. Jer, ja sam živ zbog nje. Zbog deteta imam snagu da se borim, da ustanem iz kreveta i kad mi je loše, dok ne odraste, a posle šta će sa mnom biti nije važno.

Bogdan inače prima terapiju, jednu od njih 15 koliko se daje pacijentima obolelim od multipla skleroze u Srbiji. Najteže mu je tog dana kad terapiju primi.

- Oduzmu mi se mišići, sve me boli, ležim po ceo dan. Tako je uvek kad primim terapiju. A Kristina... ona tada seda pored moje postelje, i ponavlja "tata, tata". Prinese mi čašu vode, nešto da pojedem, trudi se. Vidim po njoj da se plaši. Sva se pogubi kad mi je loše i od moje postelje se ne odvaja. Kad odlazi u školu tih dana kad mi je loše pita me hoću li biti tu kad se vrati. Ne znam šta dete sluti, ali uvek joj odgovaram da "tata neće nikuda" - priča ovaj hrabri tata.

Svako malo, o čemu god da govori vrati se na ono što je i njegova osnovna mantra.

- Za nju živim. Nemam nikog drugog, ona je moje mezimče. Ceo život mi je neko mučenje. Da radim ne mogu jer bolujem od multipla skleroze. Više od svega voleo bih da imam za život, da nju obezbedim, da joj nešto pružim, jer kad mene ne bude bilo – ne znam šta će biti s njom - zaključuje on.

Svi koji žele da pomognu ovoj hrabroj porodici mogu direktno kontaktirati Bogdana Lukovića 064/284- 8701.

Bonus video: