DOBRO POGLEDAJTE OVU ŽENU: Njen muž je kuvao za Tita, a sad joj OTIMAJU STAN! Njena životna priča je preteška

Veronika Trbović ima 83. godine.

Supruga je pokojnog Branka Trbovića, kuvara i degustatora hrane koju je jeo Josip Broz Tito.

Živela je lep život, ni ne slutivši šta je u starosti čeka. Preminuo joj je suprug, a ubrzo za njim i ćerka.

Ni sanjala nije da će ostati potpuno sama.

Njoj godine, a već je u onim poznijim, ne mogu ništa. Dostojanstvo nije izgubila, a ponosno i uzdignute glave govorila nam je o tome kako su baš to pokušali da joj oduzmu. Naime, protiv Centra za socijalni rad – odeljenje Savski venac pokrenut je postupak jer ovoj ženi ne dozvoljavaju da uđe u njen stan.

Postoje indicije da je diskriminisana samo zato jer je stara i sama - Veronika nema nigde nikoga. Teško je bolesna, u invalidskim kolicima zbog atrofije mišića i s velikim tumorom sa kojim godinama živi. Sa ženom koja se nalazi u ovakvom stanju nadležni su se baš poigrali. Iskoristili su, kako ćete u nastavku priče i zaključiti, njeno loše stanje da je iz stana izbace „kao džak“, a ni danas, godinu i po dana kasnije joj ključeve od njenog stana – ne daju.

Veroniku smo zatekli u domu za stare „Andrea“ na Altini. Starica milog lica, krkoh tela sada već u kolicima, zatekli smo uplašenu. Tako narušenog zdravstvenog stanja često strahuje da će ljudi iz Centra doći da je odvedu iz Doma u kom joj je, kako kaže, veoma lepo. Tu je već godinu i po dana. Kada je shvatila da nam to nije cilj, nasmejala se i sa nama sprijateljila. Ispričala nam je kako je došla u Dom, zbog čega je u njemu odlučila da ostane, ali i nekoliko reči o ljudima koji pokušavaju da joj otmu – jedino što ima.

- Muž mi je umro, a onda mi je umrla i ćerka u 50. godini. Ostala sam potpuno sama. Bila sam prilično izgubljena posle toga jer je to bilo vrlo stresno za mene. U stanu su me našli u veoma lošem stanju, izgubila sam snagu potpuno... Prebacili su me na VMA, gde su me lečili i pazili. Bila sam tamo neko vreme, tražili su mi neki dom, ali kako nigde nije bilo mesta odlučili su da me prebace ovde. Ostala sam ovde jer su me lepo prihvatili i dobro me paze. Lepo mi je i imam sve što je potrebno, iako nemam velike prohteve.

Uz supruga, koji je bio vrlo blizak Brozu, živela je vrlo lep život. Sa setom i osmehom sećala se onih lepih dana, muževljevog posla, odlikovanja koja je on dobijao. Sve teže govorila je dok se rečima približavala onim najbolnijim uspomenama - gubitka svojih najmiliijih.

- Za Tita je počeo da radi odmah posle završene akademije u Ljubljani i tako je bilo dok sve do Brozove smrti. Onda je pripao VMA jer je po struci bio vojni stručnjak, a tamo je i završio. Tamo se razboleo, i na VMA i umro. To je bilo jako pogubno za mene. Ostala sam sa ćerkom, a onda se i ona razbolela i umrla u 50. godini. Sve to je bilo strašno za mene, i na mene je ostavilo veliki pečat.

Tu njeni problemi nisu prestali.

- Mojim problemima nije došao kraj, a mislila sam da mi ne može biti gore... Iz stana sam praktično izbačena. U tome da mene izbace udružile su se praktično sve službe. Uradili su to zato što nisam bila sposobna da se brinem o sebi. Kad su me odveli na VMA, tamo su me držali neko vreme, a kasnije iz ne znam kojih razloga su hteli da me prebace u neku drugu ustanovu ili u neki dom. Međutim, ja sam to odbila jer sam već bila u domu u kom sam i zato jer mi je ovde lepo.

U svoj stan Veronika nije ušla već godinu i po dana.

Pored svog kreveta u toplom kutku Doma u kom je smeštena nema ni ćerkinu fotografiju.

- Nisam tamo ušla od kad sam se našla na VMA. Pričale su mi socijalne radnice da mi je stan i obijen, da su upali kroz prozor. Šta je uzeto, šta nije, ko to zna? Ni sama ne znam da li bih primetila šta nedostaje, stan je toliko bio pun svega i svačega.

Tamo, u tom stanu, nalaze se brojne vredne stvari, ali i uspomene na ceo jedan život. Uspomene na porodicu koje više nema. Veronika ne zna ni gde su tačno ključevi od njenog stana.

- Ključ je valjda kod socijalne radnice. Ne znam gde je. Kad su dolazile ovde pitala sam ih da li mogu da mi vrate ključ od stana, a one su mi rekle da ne mogu već da bih ja trebalo da krenem sa njima. A kako ja da idem sa njima? Sa kojim poverenjem da im se predam kad su toliko dugo držali moj ključ i kad mi toliko dugo nisu dali ni pristup stanu?

Najstrašnija slutnja je ta da će Veronika ostati bez jedinog što poseduje.

- Oni najverovatnije hoće stan. Ne znam šta bi ih toliko vuklo da zadržavaju, da ne daju, osim ako neće da mi uzmu stan...

Veroniki, koja je ostala potpuno sama, sada su ostale samo uspomene. One se nalaze negde iza brave stana, u koji više ne može da uđe. Sećanja na njih ipak, ne blede.

- Pred očima imam slike stana. Ako je stvarno provaljivano, ako su stvarno lopovi nešto odnosili, onda ne mogu da zamislim kako to izgleda. Tamo je bilo svega, počev od odlikovanja koje je suprug primao, imali smo pune kese toga!

Svesna je toga da niko nema pravo da joj oduzme ono što joj pripada.

- Naravno da to ne smeju da mi rade. Trebalo bi da mi vrate ključ, da mogu da odem svojoj kući. Ne bih mogla sama da budem tamo, ali makar da vidim kako to sad izgleda. Možda bih uzela neke slike, garderobu... ovde nemam ništa osim onog što sam dobila. Sve moje ostalo je u tom stanu...

Na pitanje kako to da ni sliku ponela sa sobom nije, Veronika je odgovorila pitanjem.

- Oni su me izbacili kao džak. Nisam mogla ništa tada, ni da hodam, ni da se kontrolišem... Izbacili su me, prevezli na VMA gde sam bila neko vreme. U stan me niko nije vratio, već su me doveli ovde u Dom...

Zbog Veronike je u Dom dolazila i policija. Šta je pravi razlog tome, pita se i ona i ljudi koji je neguju...

- Došli su da me pitaju gde mi se nalazi stan, i ja sam im rekla. Ni na čemu drugom nisu više insistirali jer su videli u kakvom se stanju nalazim. Videli su kako sve preživljavam i samo mi rekli: „hvala vam, bako, odmarajte“ i otišli.

U zapisniku policije koji je sačinjen tog dana navodi se sledeće:

- Dolaskom na navedenu adresu policijski službenci Policijske stanice Zemun zatekli su predstavnicu Centra za socijalni rad Savski venac Filipović Davorku koja je izjavila da joj je potrebna policijska pomoć zbog lica Trbović Veronika jer su je privremeno doveli u pomenuti Dom i da se Centar za socijalni rad brine o njoj, a ne Dom u kome je smeštena. Na mestu događaja bio je prisutan i vlasnik doma Dimić Jovica i advokat Vojinović Dušan koji su izjavili da je Veronika Trbović korisnik Doma i da je Vojinović zastupa na sudu oko zbrinjavanja. U obavljenom razgovoru sa Veronikom Trbović ista je izjavila da ne želi da razgovara sa radnicima Centra za socijalni rad niti da izađe iz objekta Doma.

Iz Centra za socijalni rad, inače, zbog Veronike su dolazili više puta...

- Dolazili su nekoliko puta i to stalno sa insistiranjem da me negde prebace. Oni imaju ključ od mog stana, koji mi ne vraćaju, i ja stvarno ne znam šta im je cilj. Da li oni hoće da uzmu stan bez mog odobrenja? Stan se vodio na moju ćerku inače. Posle muževljeve smrti prebacila sam ga na nju, trebalo je da me nadživi. Ali, to se nije desilo.

Zbog toga što se stan vodi na ćerku, a ne na Veroniku, ona nije sigurna kakav epilog će imati ova priča.

- Sumnjam da hoće, ali mislim da bi bio red da mi vrate ključ. Volela bih dok sam živa, i u ovom stanju u kakvom sam, da mi gazda doma Jovica pomogne da odem tamo i vidim kako sve to izgleda, i da li uopšte nešto mogu da uzmem.

Inače, advokat Dušan Vojinović koji zastupa Veroniku Trbović pokrenuo je postupak protiv centra za socijalni rad – odeljenje Savski venac. Razlog je to što stručne službe ovog odeljnjea kroz zloupotrebu ovlašćenja u slučaju narušavaju ljudska prava i Veroniku diskriminišu kao ostarelu osobu bez bližih srodnika.

Postupak se pokrenuo zato što su, kako se navodi u predmetu, radnici Centra bez adekvatno sprovedene procedure i saglasnosti gospođe Trbović njoj dodelili privremenog staratelja i pred sudom pokrenuli postupak kako bi je lišili poslovne sposobnosti.

Takođe, postoje saznanja da su radnici Centra nekoliko puta dolazili u Veronikin stan, iako bi stan trebalo da bude zapečaćen, a stvari u njemu popisane, kako ne bi postojala bojazan da bi neko iz stana neovlašćeno mogao da iznese vredne stvari koje Veroniki pripadaju.

Inače, Veronikin ulazak u njen stan, prema obrazloženju stručnih radnika iz Centra za socijalne rad, nije moguć jer „aktuelno nije u njenom interesu da poseti stan jer nije iskazala koje stvari iz stana želi da uzme“.

Jovica Dimić, menadžer Doma „Andrea“ ispričao nam je kako ih je Centar za socijalni rad upitao da li imaju mesta za Veroniku, kao i da li su licencirani da brinu o njoj. Kako je rekao, žena je pregledana u Domu, zbrinuta, i u mogućnosti je da ostatak života provede dostojanstveno.

- Šteta je samo to što joj u tome Centar za socijalni rad Savski venac koji je nadležan za nju u tome ne pomogne, već joj maksimalno odmažu. Nametnuli su joj privremenog staratelja, žena je svesno orijentisana a to nisu ustanovili samo naši lekari, već i lekari koje je sud uputio. I pored svega toga, Centar za socijalni rad se oglušuje o njihove nalaze i preduzima mere koje Veroniku remete. Za godinu i po dana nisu je udostojili mogućnosti da ode do vlastitog stana. Sprečavaju je da ode i uzme neke njoj drage uspomene. Ono što su joj uradili i što joj i dalje rade je krajnje nehumano. Žena nije u mogućnosti sama da ode tamo, ali bismo organizovali sanitetski prevoz, fizioterapeta, svaku pomoć koja je potrebna samo da joj omogućimo da kroči u njen stan. Neverovatno je to da organ koji bi trebalo da vodi računa o svojim građanima im radi ovako nešto.

O tome šta su namere Centra Jovica nije želeo da govori.

- Bolje je da o tome ne govorim. Mnogi nadležni su reagovali zbog ovog slučaja, a oni su se najstrašnije o to oglušili. Tražili su joj da insistira da ode iz Doma, a žena je to odbila. Poslovna sposobnost joj još uvek nije oduzeta i ona ima pravo da se izjasni o tome gde želi da bude. Ne vidim razlog zbog kog bi se ona odavde disklocirala, a oni to uporno pokušavaju. A za to razloga nema, licencirani smo, u programu smo socijalne zaštite, i što je najbitnije – njoj je ovde lepo – zaključuje menadžer Doma.

(Espreso.co.rs)