TAJNA TITOVOG RUDNIKA URANIJUMA U SRBIJI: Malo ljudi zna PRAVU ISTINU

Ugašeni rudnik uranijuma na Staroj Planini već decenijama preti životnoj sredini i zdravlju ljudi koji žive u tom kraju.

Kompleks rudnika, otvorenog 60-tih godina, u potpunosti je nezaštićen. Prema dostupnim medijskim izveštajima, brane koje su sakupljale otpadni radioaktivni mulj su popustile, pa se jalovina izlila u pritoku reke Timok.

Rudnik je otvoren u okviru nuklearnog programa tadašnje Jugoslavije, a o tome se i danas malo zna. Iako godinama u nazad nadležni u Beogradu obećavaju sanaciju tog područja, pretnja po zdravlje i okolinu i dalje postoji.

U okolini rudnika uranijuma nema žive duše. Iz rudnika je ukradeno sve što je moglo da bude ukradeno, osim otrovnih materija. Kako pokazuje brojač, radijacija je tu dva do pet puta veća nego u centru.

Rudnik Gabrovnica otvoren je u okviru nuklearnog programa SFRJ i prema prvim nezvaničnim istraživanjima imao je dovoljne zaliha urana da se napravi atomska bomba. Istraživanja su rađena na nekoliko lokacija na Staroj planini, koja je označena kao mesto gde ga sigurno ima. Mnogi tvrde da je upravo zbog toga varošica Kalna posle Drugog svetskog rata među prvima dobila električnu energiju i da se još tada znalo da će se tamo nešto važno kopati.

Probna kopanja na Staroj planini rađena su u Aldinoj reci 1955. godine, potom u Mezeriji i u Gabrovnici kod Kalne, gde je lično Leka Ranković 1963. otvorio radove. I to nije bila samo stvar političkog protokola. Ranković je bio na čelu Savezne komisije za nuklearna pitanja, u okviru koje je bio i nuklearni program. Članovi te komisije bili su profesor Pavle Savić, koji je svojevremeno bio asistent Marije i Pjera Kirija, profesor Ivan Supek, Avdo Humo i Ivan Gošnjak.

– Formirali smo rudnik i radnu organizaciju. Samo smo nas trojica znali šta radimo i šta kopamo: direktor Nikolić, glavni inženjer Pantić i ja. U rudniku, zajedno sa separacijom u Kalni, gde se pravio „žuti kolač“, radilo je preko 800 rudara. Mahom su ovo bili seljaci iz okoline. Celo vreme su bili uvereni da kopaju rudaču iz koje će se separacijom dobijati bakar i po koji gram zlata. Konspiracija, koju je jednako držala i nadzirala Udba, bila je totalna. Čak nikada nisu ni čuli za reč „uran“. Ja sam u jamama neposredno pratio uransku žilu i davao smernice kuda, gde i kako, u kojim pravcima, da se kopa. A kopalo se na primitivan način, ručno, pijucima, krampovima i ćuskijama. Stenje se nije bušilo kobrama i miniralo - ispričao je medijima jednom prilikom glavni rudarski prospektor Milovan Pešić.

Iako se nigde u Titovim prepiskama ne pojavljuju informacije o rudniku kod Kalne, veruje se da je Broz bio upoznat sa svim detaljima, jer da nije tako, ne bi se general Ivan Gošnjak usudio da tadašnjoj JNA izda nalog o izradi projekta isplativosti izrade atomske bombe od urana s Kalne, niti bi Edvard Kardelj na jednom od zatvorenih sastanaka 1950. godine obra­ ćajući se Stevanu Dedijeru, novopostavljenom direktoru Nuklearnog instituta „Vin­ča“, smeo da izjavi: „Moramo je napraviti makar gladovali i makar nas koštala polovinu budžeta“.

Zbog izrade atomske bombe u tadašnjoj državi se ipak nije gladovalo, ali prema izveštaju „Nuklearna energija u Jugoslaviji između 1948. i 1953. godine“ za rad na nuklearnom programu, koji nije odmakao od početne faze, utrošeno je 1,75 milijardi tada­šnjih dinara, odnosno 285 miliona dolara, a u tu sumu nisu ušla dodatna sredstva za istraživanje nalazišta urana.

Međutim, i pored velikih ambicija, rudnik pored Kalne zatvoren je preko noći. U političkim krugovima se tvrdilo da je odlaskom Leke Rankovića napušten ceo projekat nuklearnih istraživanja, ali mnogi su pre verovali da su za sve bili krivi Slovenci, jer su, kako se sumnjalo, njihovi stručnjaci uspeli da lažiraju istraživanja o isplativosti rudnika i tako dokažu da je isplativije uran vaditi iz rudnika u Žirovskom vrhu.

Prema zvaničnim informacijama, za tri godine, koliko je okno u Gabrovnici eksploatisano, sve što je izvađeno poslato je u Vinču, a prema nezvaničnim informacijama – u inostranstvo, dok su kao moguća odredišta pominjane Engleska, Francuska i Rusija.

Ništa od toga nikada nije zvanično potvrđeno, baš kao ni informacija da je deo kontingenta poslat u inostrane fabrike za izradu porcelana, koje su komponente iz rude koristile za izradu boje. U centru projekta za dobijanje ruda uranijuma na prostoru nekadašnje Jugoslavije zaista su bila dva rudnika: Kalna i Žirovski vrh. Nakon što je okno u Kalni zatvoreno, stručnjaci su se okrenuli Žirovskom vrhu.

Ni u tom rudniku se odavno ne kopa uranijumska ruda, ali je u vreme rada rudnika iskopano oko 633.000 tona.

BONUS VIDEO:

KRENUO DA SE OBRAČUNAVA SA SEMAFOROM, PA MU OVAJ „UZVRATIO“! Dobio je što je i zaslužio (VIDEO)

(Espreso.co.rs/Mediji)