VOLELA JE JEDNOG SERGEJA! Ljubavna priča Desanke Maksimović DIRLJIVIJA JE i od njenih pesama!

Na današnji dan pre tačno 121 godinu (1898) rođena je naša najpoznatija pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti Desanka Maksimović.

Ona je svojim delom postala sinonim za poeziju, a jedan od najčešćih motiva u poeziji Maksimovićeve bila je ljubav.

Desanka je rođena u selu Rabrovica kod Valjeva. Gimnaziju je završila u Valjevu, a potom odlazi u Beograd na studije. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji).

Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Bila je član Akademija nauke i umetnosti.

Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović“.

Pamtimo je kao uglađenu i elegantnu gospođu, kose upletene u punđu, sa šeširom na glavi i osmehom tajanstvenim poput onog kog je naslikao Da Vinči doveka misterioznoj Mona Lizi.

Stihovima nas je učila da se nadamo i da volimo, onako hrabro i bajkovito kako je ona volela jednog Sergeja.

Svi pamtimo onuo – “Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da”… i mnoge , mnoge druge pesme...

Priča se da je valjevska gimnazijalka bila zaljubljena u Dragoljuba Obradovića. Međutim, velika Desanka Maksimović očigledno nije priznavala te dečije, školske simpatije. U intervjuima je govorila da je Rus sa kojim je provela ceo život bio njena prva ljubav.

Varnice koje su prštale između dvoje pesnika bile su očigledne, ali iako je Sergej Slastikov hteo da odvede Desanku pred oltar – ona nije tako lako pristala na njegovu bračnu ponudu. Morao je da čeka da ona ispuni sve svoje dužnosti i obećanja.

Mnogi su bili iznenađeni Desankinom odlukom da se uda za sirotog ruskog emigranta, govoreći joj da je mogla bolje. Mnogi su je tražili, mnogi su joj se nadali, ali ona ih je dvema rečenicama zauvek odbila od sebe, dajući na znanje da je Kalužanin čudo kojem se nadala i ljubav o kojoj je dugo pisala.

“Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela” odgovarala je Desanka.

Sergej Slastikov Kalužanin preminuo je 1976. godine – skoro dve decenije pre Desanke koja je doveka ostala verna njihovoj ljubavi.

Sahranjeni su jedno pored drugog, u njenoj voljenoj Brankovini. U gustoj šumadijskoj šumi položeno je dvoje večno zaljubljenih, a na njihovom grobu nalazi se maketa ruske crkve, kao svojevrstan simbol bajke koju su za života svojom ljubavlju ispisali.

Desanka je za sobom ostavila samo rođake koji i danas čuvaju sećanje na nju.

Vrata stana u kojem je nekad živela Desanka otvorila nam je nedavno ljubazna žena, za koju se ispostavilo da je njena sestričina. Radmila Milakara nas je, na naše veliko oduševljene primila u svoj, nekada Desankin dom.

Po njenoj priči Desanka Maksimović je znala kako sa ljudima. Nikada se nije ljutila kada neko nešto prebaci, te je znala da kaže:

- Ma pusti ga. Ko zna koja mu je muka kad on mene, koja mu ništa nisam uradila, napada tek tako.

Radmila je bila voljna da nam ispriča i po koju anegdotu iz života njene tetke:

Znala je da dođe sa promocije knjige i da donese malu teglu kajmaka i da nam kaže da je to pošteno zaradila. Ispričala nam je tom prilikom da je došao čovek koji je mnogo nadaren, stihovi teku iz njega, ali nije mogla da mu objasni da on nije obrazovan i da to nema umetničku vrednost. Tetka je tog čoveka slušala tri sata i pošteno zaradila svoju teglicu kajmaka - nasmejala se ona. Desanka nije imala problem da se druži i sa običnim ljudima. U njenu kuću su svraćali i veliki umetnici.

Moja tetka je volela jako da prevodi. Govorila je nemački, francuski, ruski. Veoma je volela ruske pesnike. Uvek sam joj govoria - tetka što ustaješ u šest pre zore? Njoj je bilo jako važno da što više prevodi, jer tražeći reč da što lepše prevede pesme, njen mozak je kasnije bio uslužan za njene pesme, to je stalno ponavljala. Ona je uvek išla napred i bez ikakavih kalkulacija. Zato joj niko nije mogao ništa. Njoj nisu bili potrebni političari - rekla nam je Radmila.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)