KAO SRBIN BRANIO SAM VUKOVAR DOK GA JE MOJ BRAT NAPADAO! Brat Milorada Pupovca objasnio kakav je život U HRVATSKOJ

Znate li kako je biti Srbin u Hrvatskoj?

Časno, stoji na plakatu Predraga Peđe Mišića, nasuprot plakatu Milorada Pupovca. Mišić je taj "kolaž" plakata objavio na svom Fejsbuku, a osim razlike u boji i što reč Srbin na Mišićevom plakatu je napisana na latinici, a na Pupovčevu na ćirilici, još je jedna razlika:

Mišić je, kao odgovor na pitanje Pupovca, napisao "unosno", a kao odgovor na svoje - "časno".

Inače, član Hrvatske konzervativne stranke i kandidat Hrvatskih suverenista za Europski parlament imao je 24 godine kada je počeo rat u Hrvatskoj. Njegovi roditelji su iz Srbije doselili u Vukovar 60-ih godina. Mišić je rođen u Vukovaru, a letnje praznike kao dete je provodio u Srbiji.

- Radio sam tada u veleprodaji pića i, kao i svi, shvatao sam da raspad Jugoslavije neće biti niti malo miran. Već se krajem 1980-ih osetio rat, ali nekako smo se svi nadali da ipak neće biti krvoprolića. Već posle događaja u Borovu selu situacija se promenila i bilo mi je jasno da moram da se prijavim u vojsku Vukovara. Da, Srbin sam, ali u mojoj glavi nije bilo dvoumljenja koga i šta ja treba braniti. Pa tu sam rođen, tu mi je kuća, porodica, prijatelji. Jedno dete sam već imao, drugo bilo na putu. Od aprila sam se aktivirao u vojsci i imao položaj na Mitnici. Preko dana sam radio, po noći bio na položaju. Bio sam u rezervnom sastavu ZNG, što je u to vreme bila volontersku jedinicu, nismo imali uniforme ni službeno oružje. Imali smo oružje koje smo sami nabavili ili koje ti je neko poklonio, kao meni moj kum - ispričao je Mišić 2016. godine za 24sata.

Da stvar bude gora za njega, njegov brat otišao je na srpsku stranu. Kako je ispričao Mišić, verojatno su i pucali jedan na drugoga, a da to nisu ni znali. Tada nam je rekao kao se s bratom nije čuo 26 godina.

- Imam nekoliko ružnih slika koje su mi se urezale u sećanje a jedno je dvorište lučke kapetanije koje je bilo nedaleko bolnice. Kada god si otvorio tamo vrata u dvorištu je bilo bezbroj leševa koje smo tamo odnosili jer ih, zbog stalnog granatiranja, nismo više imali mogućnost da ih sahranjujemo. Od raznesenih glava, raskomadanih tela, do neprepoznatljivosti. Do tada, videti mrtvu osobu mi je bilo jako traumatično, ali s vremenom oguglaš. Takođe mi je posebno bio najgori period od predaje, odvoženja na Ovčaru, u zatočeništvo, pa dok nismo izašli. Kad čovek nema slobodu, kad ne odlučuješ sam o sebi, o svojoj sudbini, ni o čemu, nema higijene, gladan si devet meseci, to je nešto strašno. Stalna psihoza, pretnje ubistvom, to te dotuče do kraja. S godinama, kada te dokačio taj PTSP, sve više mira tražiš, samoće, tišine. Samo da sam negde sam, da radim nešto što volim, bez suvišnih pitanja. Valjda ti to ostane od tih bezbrojnih ispitivanja u logoru - ispričao je.

Mišić je u zatočeništvu bio devet meseci. Tamo su ga posebno maltretirali jer je bio Srbin, oficir JNA i još ka tome izdajica. O tim zlostavljanjima Peđa nije hteo da govori. Sredinom avgusta 1992. razmenjen je u Nemetinu. Tada je prvi puta video svoje drugo dete, rođeno u Slavonskom Brodu te svoju suprugu i prvo dete koje je poslao iz Vukovara kada je započelo granatiranje.

Iako mu je majka tada bila u Beogradu, Mišić je rekao kako tamo ne želi da ide.

- Ma tamo uopše ne želim da idem. Sve ono što su mi učinili toliko mi je urezano u svest da ja nemam tamo što tražiti. Odrastao sam u Surčinu, na aerodromu, jer tamo imam bratanca i sestričnu sa kojima sam provodio leta i srećne dane detinjstva, ali su mi sve te lepe uspomene uništili i nemam nikakvu želju tamo otići ikada - rekao je iskreno.

Radi na dobrobiti Vukovara i širenju dobrih i pozitivnih priča o tom gradu heroju koji nije zaslužio da bude grad slučaj. Inicijator je izrade sedam metara visokog kipa Isusa od starog, granatiranog hrasta, koji je nedavno završen na Adici i svečano otkriven. Slike tog vukovarskog Isusa nastalog iz ranjenog hrasta obišle su svet.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / 24sata.hr)