I ČE GEVARA, I DRAŽA, I TITO, I LJOTIĆ, I PUTIN: Kako je Srbin uspeo da pomeša levicu i desnicu, patriote i fašiste

Probijam se kolima kroz Bulevar revolucije, u suprotnom pravcu, po solidnom pljusku, pozamašan broj ljudi u koloni hoda u čast Besmrtnog puka.

Reč je o maršu u kojem potomci onih koji su 1945. godine pobedili fašizam, u znak sećanja na svoje slavne pretke, šetaju noseći fotografije učesnika i stradalih u ratu.

U koloni uočavam slike Tita, Putina, Če Gevare, ali i Draže Mihailovića. Većina nosi fotografije svojih predaka koji su za slobodu zemlje časno položili svoje živote.

Neki čovek od glave do pete obučen je u staru rusku vojnu uniformu.

Bradati s kokardama na glavama hodaju ćutke pored onih s petokrakama na čelu.

Ikone i sveci barabar uz srp i čekić.

Izmešalo se levo i desno, patriote i rodoljubi ruku pod ruku s onim protiv kojih su se borili onomad u Drugom svetskom ratu.

Nacionalno pomirenje koje su toliko u Skupštini gurali Tadić i Dačić? Neće biti.

Prosečan srpski konzument političkog sadržaja koji mu se ubrizgava u mozak kroz sluđene medije, kao i kroz šizofrene političke programe stranaka kojima ni levo ni desno nije strano, a ni isključivo, ni ne može biti ništa drugo do zbunjen. Najblaže rečeno.

Godine relativizacije narodno-oslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu kroz apostrofiranje komunističkih zločina prema građanskoj klasi tokom 1944. i 1945. godine, nikad završen rat između partizana i četnika, povampirenje profašističkih pokreta kroz rehabilitaciju domaćih kvislinga Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, godine indoktrinacije čitavih generacija kroz desničarske tribine na Pravnom, Mašinskom i Filozofskom fakultetu, svoj epilog dobile su gde god da se okrenete.

Deca nam divljaju na utakmicama, kliču ljudima koji su naredili masovna ubistva, ratni zločinci su po pravilu heroji, ako se suprotstaviš tome rizikuješ da dobiješ po nosu. Svi su za državu socijalne pravde, besplatno školstvo i zdravstvo, a ovamo svi bi želeli švajcarske i nemačke plate. Neće i jedno i drugo, rođaci. Nismo rođeni na nafti kao Norvežani.

Ovde istorija nikad nije dala nikakav konačan odgovor. Sve je i dalje podložno svakakvim tumačenjima, svi su slobodni da svoj sud i stav proglase za konačan i jedini ispravan.

Tako pravo na svoje parče "istine" imaju i Miša Vacić i Joška Broz, i Boško Obradović i Aleksandar Vulin, i nova levica i Goran Davidović (prozaičnog nadimka Firer), i Dragoslav Bokan i svi oni popovi kojima samo mašinke oko vrata fale.

A tako je jer nema sistema vrednosti. Jer nijedna postkumunistička vlast nije bila hrabra da stvari istera na čistac, da raskrsti sa zabludama i istorijskim proizvoljnostima i da jednom za sva vremena kaže koliko je to četnik pobio ljudi, a koliko partizan. Koji su sve zločini prećutkivani i zašto je tako. Ko je krvario i podnosio žrtve, a ko sarađivao s okupatorom.

Možda to i nije tako lako. Na ovim prostorima istorija beščašća svaki dan ispisuje nove stranice koje se nagomilavaju, a ni one stare nismo procesuirali, svarili, izborili se s njima.

Epilog: ekstremna desnica divlja na društvenim mrežama, anatemiše sve što ne misli kao oni, ljudi se žigošu, objavljuju im se fotografije, adrese, brojevi telefona. Mnogi ne prolaze samo kroz toplog zeca, već i kroz pravi linč, koji svesrdno podupiru "nacionalno osvešćeni" mediji, jer to prodaje klik.

Država za to vreme ćuti, ne reaguje. Nekako je antifašizam ostao samo reč na papiru. U praksi antifašisti i antifašistički pokreti prečesto su u ovoj zemlji prezreni i prokaženi, ološ škrguće zubima na njihovo postojanje.

Levica se, s druge strane, drži svojih gerila metoda borbe, misleći da revolucija nije gotova i da će vazda trajati, do konačne pobede. Ima tu i sanjarenja, bauljanja i zatvaranja oči pred zabludama koje su komunističke vlasti u ovoj zemlji posejale u onih 50 i kusur godina. Nije sve bilo idealno, niti je sve bilo dobro.

Srbima i Srbiji je osim tog toliko izanđalog termina "nacionalno pomirenje" potrebno da raskrsti sa svim svojim zabludama, ma koliko one bile bolne.

Pa ako je vladika Nikolaj Velimirović, osim svog duhovnog rada i knjiga u koje se kunu vernici, bio antisemita i neko ko je afirmativno pričao o Hitleru, treba to reći. I raskrstiti s tim.

- Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju svetoga Save i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju - pričao je vladika o Hitleru.

Ako je komunistička vlast oterala hiljade mladih na Sremski front, a na Banjici i kojekude za glavu skraćivala desetine, stotine i hiljade (nikad utvrđen broj) pripadnika građanske klase, treba to reći. I raskrstiti s tim.

Ako su četnici posejali onoliko zla u svojoj Srbiji, ali i u Bosni, gde gotovo da nema muslimanske kuće koja nije postradala od četničke kame, treba to reći. I raskrstiti s tim.

Duvanje u ratne tikve, iskopavanje mrtvih na sve strane (ovde smo fokusirani isključivo na srpsko-srpske zablude), prebrojavanje komunističkih i četničkih krvnih zrnaca, večito potenciranje ispravnosti jednih i zabluda drugih, ne vodi nikamo do u propast.

Sveopštu. Nacionalnu, državnu, privatnu, kakvu god hoćete. Zemlja koja nije u stanju da se izbori sa svojom burnom istorijom, svojim pobedama, a posebno s porazima, ne dobija ništa drugo do posrnuće na svim nivoima i šlajfovanje u mestu decenijama.

I zato je Srbija idealno tle za bukače, samoreklamere, egzibicioniste i ostale šarlatane koji, uvereni u ispravnost sopstvene misije, samo dodatno sluđuju narod.

Na radost vođa i onih koji plediraju da to budu. Najlakše je vladati zavađenim i sluđenim narodom.

BONUS VIDEO: