JA SAM ŽIV, NJIH 16 JE POGINULO KAD SAM RANJEN! Ivica iz rata ima uspomenu NATOPLJENU NJEGOVOM KRVLJU i pamti JAUKE

Ivica Kolev bio je vojnik klase 1998. godine, i pripadnik 125. motorizovane brigade. Trebalo je da završi sa služenjem vojnog roka 15. marta 1999. godine. Ipak, ostao je u ratu.

Odatle je izašao ranjen s 30 gelera, ali i bolnim sećanjima. Za Espreso Kolev je ispričao kako je ostao u vojsci. Setio se dana kad je ranjen, kad je stradalo 16 ljudi, a on to pukom srećom preživeo. Setio se, s knedlom u grlu, jauka svog druga koji je izdahnuo nakon što su njega ranjenog odveli da mu se ukaže prva pomoć.

Dvadesetogodišnjica rata otvorila je brojne uspomene, a on odande ima samo jednu - svoju vojnu pločicu, na kojoj je ispisano njegovo ime i prezime, a na kojoj je i 20 godina kasnije njegova krv, koja stoji kao podsetnik na njegovo ranjavanje...

Priču je počeo od dana kad je silom prilike završio na Prokletijama, iako je već odavno trebalo da se vrati kući...

Kako je sve počelo?

Moja klasa trebalo je da se "skine" marta 1999. sa vojnog roka. Konkretno, ja sam s vojskom trebao da završim 15. marta. Ipak, zbog neposredne ratne opasnosti mi smo dobili produžetak vojnog roka. Dana 24. marta je došlo do agresije NATO pakta na tadašnju SRJ i mi smo ostali tamo do daljnjeg da izvršavamo razne borbene zadatke.

Kad je došlo do pokušaja kopnene invazije, u reonu karaule Košare na Veliki petak, 9. aprila, ja sam sa svojim klasićima bio u Goraždevcu gde smo izvršavali borbene zadatke. Odande smo dignuti na uzbunu. Sam put do Košara nije bio jednostavan. Sam NATO pakt je imao apsolutnu prevlast u vazduhu, tako da su "avaks" i bespilotne letelice snimale svaki pokret naše vojske. Moju grupu su u reon karaule Košare prevezli u civilnom kamionu, sa ciradom i to je išlo nekim zaobilaznim putem da nas ne bi snimio "avaks" i bombardovao nas.

I tokom 1998. je bilo borbi sa šiptarskim teroristima na području cele Metohije kao i na svim karaulama koje su bile na granici sa Republikom Albanijom. Nas, iako smo bili najiskusnija klasa vojnika ništa nije moglo da pripremi na pakao koji nas je gore čekao. Gore sam bio sve do dana mog ranjavanja, 10. na 11. maj, i bio sam na desnom krilu, položaje smo držali na "gurt nulu", to je Kota 403 i na poziciji Maja Zez. Oko ta dva vrha su vođene borbe, svakodnevno smo trpeli granatiranje minobacačima i haubicama Vojske Albanije, a tukli su nas i snajperima. Borba je bila konstantna na tim položajima. Veće borbe vođene su u par navrata. Morate samo uzeti u obzir to da je u pitanju nadmorska visina od 2.000 metara i više. Gore je sve bilo teško. Sam dolazak gore, dotur municije i hrane. Na dan kad sam ranjen u našem logoru je sneg bio dubok metar i po, ako ne i dva metra. Kako je velika nadmorska visina vrlo je hladno, duvaju jaki vetrovi, magla je - zapravo, vi ste maltene u oblacima. Gore se promene sva četiri godišnja doba.

Gore su se zaista menjala četiri godišnja doba u jednom danu. Bilo je vrlo teško gaziti po tom snegu. On je imao neku koru na vrhu, a bio je dubok i do dva metra. Ipak, trenutak nepažnje značio je propadanje u taj sneg. Ako u tom trenutku nemate saborca pored sebe, postoji šansa da u toj rupi i ostanete – smrznuti. Moralo se tuda ići vrlo oprezno. U takvim uslovima smo mi vodili borbe, to je dovoljan pokazatelj svakodnevnice tamo gore. Sve to naravno, radili smo pod punom ratnom opremom...

Podsetio se i situacija kad su albanski teroristi tukli jako, a kad je naša vojska muku mučila s osnovnim potrepštinama...

Veliki problem je bio dotur hrane i municije, ali i baterija za motorolu. Vrlo je bitno pored hrane i municije spomenuti i baterije za motorole jer su se one praznile uvek – kad nije trebalo.

Kao po pravilu, baterija bi iscurela uvek u najgorem trenutku. Jednom se desilo da su na položaju „gurt nul“ ostala samo trojica vojnika zbog toga što su baterije na motoroli iscurele, pa je došlo do grešaka u komunikaciji. Tu trojicu vojnika moram posebno da pomenem. Jedan od njih je bio Tešović Vukoman, koji je kasnije poginuo pored mog desnog ramena. S njim su tada gore bili i Medo Baščarević i Stari Vodnik sa kodnim imenom Stari Vuk, i upravo su oni tri sata sami čuvali poziciju od neprijatelja. Oni su gore završili samo u patroli, a ostali su sami tako što su oni vojnici koji su čuvali položaj mislili da im dolazi smena. Oni su bili sami sve dok mi nismo došli. Tu se kasnije vodila žestoka bitka. To je bila neverovatna bitka, a fascinantno je to što u njoj niko od naših ljudi nije bio ni – ogreban.

Njima trojici, koji su tri sata bili sami pod konstatnom vatrom, nije falila ni dlaka s glave, a ni nama koji smo potom došli kao pojačanje na „gurt nul“. Teroristi su im došli na 10, 20 metara od pozicije, a oni su ostajali bez municije. U jednom trenutku, samo pukom srećom Baščarević je uočio neki šiptarski RAP, njihovu torbicu za municiju. On je tad već ostao sa samo dva, tri metka. Svesno je rizikovao svoj život i skočio pred neprijatelja da dohvati taj RAP. Tako su se oni i odbranili.

Kako je izgledalo to vaše priticanje u pomoć?

Trčali smo kao bez duše. Albanski teroristi imali su kinesku verziju kalašnjikova, a najveća razlika je u zvuku pri opaljivanju metka, mnogo drugačije zvuči. Tačno se znalo ko puca, a kad čujemo naš pucanj jedina pomisao je „dobro je, pucaju, znači živi su“. Kad smo mi stigli gore, oduvali smo ih, slobodno žargonski mogu tako reći. Mada, moram odati priznanje i neprijatelju u jednoj stvari. Svojim očima sam video kako izvlače ranjene, možda je neko bio i mrtav, a oni nisu tamo ostavljali nikog svog. Pod našom vatrom i vatrom naših minobacača, oni su uspeli da izvuku svoje ranjene, ali su ostavili opremu. Tu smo našli njihove transportne vreće, a tu je bio američki SDO, a to je suvi obrok vojnika za jedan dan. Tamo je bilo i putera od kikirikija, sećam se da sam ga tad jeo prvi i jedini put u životu - priseća se uz osmeh Ivica, i nastavlja...

To je bio lep dan. Bili smo zadovoljni jer smo sačuvali naše položaje.

Dužan sam da kažem, to desno krilo je čuvala Treća četa, klasa vojnika jun 1998. godine.

Momci iz 125. motorizovane brigade bili su reonu karaule Košare kad je došlo do tog prvog napada, devetog aprila 1999. godine. Ti momci su imali sjajne vođe. Pokojni komandir Treće čete prve klase Krunoslav Ivanković, čovek koji je rodom Hrvat je bio najveći partiota kog sam u životu video. Nisam, iskren da budem, ni upoznao hrabrijeg od njega... Bio je jedan od strožijih oficira. Dok smo bili gušteri, držao nam je obuku i bio je vrlo strog, ali nas je na kraju naučio da preživimo u tim uslovima. On je poginuo na Maja Glavi. Upravo to desno krilo koje je držala Treća četa je držala položaj dok smo mi došli gore na ispomoć. Tu su se vodile takođe i borbe oko vrha Maja Zez. Borba je bila na svim položajima, od levog krila i Maje Glave preko Rasa Košares gde su vođene najteže bitke, pa do desnog krila Maja Zez.

Nigde u reonu karaula Košare nije bilo lako, a borbe su bile svakodnevne.

Kažu da je najnapetije kada se oseća da se nešto sprema. Napadi su bili svakodnevni, ali kakav je bio osećaj kad se nije pucalo, a bilo je pitanje časa kad će početi? Kako ste se vi tada osećali?

U početku postoji strah, a onda pregoriš. Stvori se neki inat. Oguglaš i samo čekaš. Nije ti toliko ni bitno da li ćeš preživeti ili nećeš. Naravno, logično razmišljanje ti kaže da je vrlo teško da ćeš preživeti. Nalaziš se na mestu na kom se nalaziš, na kom se svakodnevno vode borbe... Lično, nekako sam sam sebe ubedio da ću odatle izaći živ. Razmišljao sam pozitivno i hteo da se vratim kući živ. Najteže su mi padali trenuci odmora, i oni su bili teži od tih iščekivanja napada. Kad si na zadatku, u borbi, kad te napadaju, tad si skoncentrisan, to ti je, što ti je! Nema nazad.

Inat koji sam pomenuo stvarao se zato što smo mi svi koj smo branili državu dobro znali da su iza nas manastiri i nejač, a ispred nas mudžahedini i svakakvi psi rata.

Nije tajna da smo svi mi kod sebe imali jedan metak ili bombu. Ja sam u malom džepiću od pantalona nosio jedan metak. U žaru borbe nekad se desi da ispucaš svu municiju. U takvom trenutku bolje je da presudiš sam sebi, nego da te oni uhvate živog.

Moram samo da kažem da je bila očita razlika između njih i nas, i 1998.i 1999. godine. Oni se i danas hvale slikama sa odsečenim srpskim glavama. Kod nas na položajima nije bilo toga da je bilo zarobjlenika, ali i da je neko od nas uhvatio albanskog teroristu, mi bi ga predali po pravilu službe, da se nadležni bave njime. Svima nama je bilo bitno da spavamo mirno i posle rata, i da odatle izađemo čistog obraza. Ono što su oni radili - nek' im je na čast.

Rekli ste sami sebi na Prokletijama da ćete preživeti. I tog 10. na 11. maj ste i preživeli. Izašli ste ranjeni odatle, a da li ste mogli da predosetite šta će se desiti te noći?

Apsolutno ništa nisam mogao da predosetim. To je bio dan kao i svaki drugi. Mi smo prethodne noći imali neku akciju na Maja zezu, a potom se vratili u bazni logor u zaklone za spavanje. Ti zakloni su pravljeni tako što smo kopali rupu u dva metra dubokom snegu, sa strane obloženo balvane kao zid, i pokrijemo ciradama, pa maskiramo snegom i granjem. To nam je bio zaklon, tu smo spavali. Tog dana smo imali odmor, a naredne noći je trebalo da idemo u napad. To je onaj čuveni napad 11. maja kad smo napadali sa dva tenka. Mi smo se tog dana odmarali i spremali za akciju. Ja sam zaspao, a probudio sam se nešto posle ponoći, pogledao na sat i nastavio da spavam. Ne zna se tačno kad je to bilo, a li meni se čini da je to bilo oko pola jedan noću. Mene je probudio strahovit tresak, i odmah smo shvatili da smo bombardovani. Prva bomba nas je promašila, i mislio sam "dobro je!". Međutim, čuo se još jači tresak i krenule su da se aktiviraju te kasetne bombe. One se detoniraju kako padnu na zemlju, a kasnije sam čuo i da su neke imale satni mehanizam, da eksplodiraju onako podmuklo kad ljudi izvlače svoje ranjene.

I taj drugi pucanj čuo se baš blizu. Prvo što mi je palo na pamet je bilo da otvorim usta da mi ne bi ispucale bubne opne. Pomislio sam "to je to!" Adrenalin u tom trenucima čini svoje, a kroz glavu ti prolazi svašta. Lepo kažu da prođe ceo život pred očima, setiš se i kuće, i porodice, i neke devojke... Tad čovek razmišlja 300 na sat. U jednom trenutku sam, moram priznati, čak osetio i žal. Onda sam pomislio "ma šta je tu je". U tom trenutku shvataš da nema gde, da ovo nije igrica od koje se odustaje. U trenutku kad sam ranjen osetio sam tri udarca u levo rame. Ranjen sam i u nogu i levu šaku, ali to u tom trenutku uopšte nisam osetio. Kad je bomba pala mi smo inače bili u zaklonu. Uplašio sam se da mi je leva ruka otkinuta. Taj strah je trajao manje od minuta, a meni je delovao užasno dugo. Nisam smeo desnom rukom ni da dotaknem levu ranjenu, da proverim da li je još uvek tu.

Ja mislim da je mene pogodilo njih 20, 30, ali su oni bili sitniji ili rikošetirani, dakle oni koji su već udarili o nešto i izgubili na jačini. Jer, da se razumem, i jedan geler može da ubije čoveka. Direktan pogodak cepa bukvu, a možete misliti šta rade čoveku. Ono što pogodi odmah kida. Ako pogodi ruku, kida je, ako pogodi glavu - kida glavu. Strašne su kasetne bombe.

U trenutku kad ste ranjeni, i kad ste shvatili da niste ozbiljnije povređeni, pogledali ste oko sebe levo i desno. Šta ste tada videli?

Uz moje desno rame bio je pokojni Tešović, on je teško disao, i čuo mene kako jedva dišem. Pitao me je da li sam živ, a ja sam odgovorio da jesam ali da sam ranjen, i pitao njega kako je. On je tada počeo da plače i rekao mi kako mu nema ruke. Pomislio sam da se uplašio kao ja, a s mojom desnom rukom sam njega uhvatio za njegovu levu ruku koja je bila pored mene. Rekao mi je "nije ta", već druga. Na kraju ne znam da li je ostao bez ruke. Ja sam ustao potom, a ruku sam fiksirao u vetrovku jer me je užasno bolela. Sa zdravom rukom Tešovića sam uhvatio za nogavicu u nameri da ga izvučem. Ne znam ni sam gde bih ga nosio, ali mi je ideja bila da ga izvučem. Kako sam počeo da vučem, on je počeo da jauče. Rekao mi je da ga ne diram jer ga boli. Tada sam se skamenio. On nije prestajao da jauče. Njegov jauk razdirao mi je mozak. Ti jauci i danas su mi u glavi, kao i pomisao koju sam tada imao u glavi - da ne mogu nikako da mu pomognem. Tada je u naš zaklon ušao potporučnik Kukić. Autoritativnim glasom me je trgnuo iz bunila i paralize pitanjem: "Ima li ranjenih?"

Odgovorio sam mu da ima i poginulih. Tada sam već znao da je Milan Kenić Iz Beograda poginuo. Na mestu je ostao mrtav. Čuo sam samo kratak jauk, i tamo je i izdahnuo.

Potporučnik Kukić rekao je da oni koji su ranjeni odmah idu kod minobacača na previjanje. U tom trenutku osetio sam olakšanje jer nisam više mogao da slušam Tešovića kako jauče, to mi je bilo bolno. Kasnije sam od Baščarevića čuo da je Tešović izdahnuo pet minuta nakon što sam ja izašao. Rekli su mi da je mu je stomak bio skroz iskidan od gelera.

Kolev se seća ljudi koji su ga ranjenog sa Prokletija spuštali, i biće im zahvalan dok je živ...

Tu sam dužan veliku zahvalnost Draganu Todoroviću i Dejanu Jakšiću. To su vojnici iz čete 125. motorizovane brigade. Njih dvojica su mene ranjenog nosili sa one visine od 2.000 metara po onom snegu i ledu na nosilima, krupnog i visokog kakav sam i tad bio. Teren je bio surov, a oni su me nosili i ni trenutka nisu posustajali. U jednom trenutku sam mislio da ću pasti jer nisam mogao da se držim obema rukama, pa sam sišao sa nosila. Sišao sam držeći se za njih, i tako sve do saniteta. Kroz to silaženje, ja sam normalno hodao. Ipak, bio sam ranjen i u levu nogu ali zbog adrenalina to nisam ni osetio. Kad smo zastali da napravimo pauzu video sam iscepane pantalone na levoj butini. Mislio sam da sam se zakačio na trnje, i desnom zdravom rukom sam dodirnuo to mesto. Osetio sam da je mokro i video da mi je ruka krvava. Kako sam video krv tako mi se ta leva noga ukočila, a do tad sam normalno hodao. Uz pomoć njih dvojice došao sam do saniteta, tamo mi je ukazana prva pomoć, a potom smo prebačeni do bolnice u Peći. Tamo je bilo već mnogo ranjenih.

Te noći na položaju Maja Zez poginulo je 16 naših boraca, a ranjeno je više od nas 40. Te noći su se vodile borbe i na drugim položajima, naravno... Kada smo stigli u bolnicu ulazni hol bolnice bio je pun ranjenika. Tu su nas ostavili na podu da bi lekar utvrdio ko može da bude lečen tu, a ko mora da ide dalje na lečenje. Tu sam sedeo u hodniku, i sećam se da mi se užasno spavalo. Ne znam da li je to zbog gubitka krvi, ili dana i noći bez sna, ali znam da mi se spavalo kao nikada u životu. Iako su me uhvatili na spavanju, to je vio san koji je trajao dva, tri sata, ne duži. Ipak, od straha nisam smeo da zaspim. Jer, to je bio prvi trenutak da sam uopšte osetio da se plašim. Mislio sam da će mi odseći ruku jer nisam znao koliko sam ranjen. Opet ponavljam, ni tada nisam bio svestan koliko sam srećan jer mi nije povređen nijedan vitalan organ niti kost. Nekome zvuči čudan broj od 20-30 gelera sa koliko sam ranjen, ali kasetne bombe su čudne. Ima vojnika koji su dobijali po 80 do 100 gelera. Oni koji su bili u ratu znali su da ubija jedan geler, a kamoli više.

Da se vratimo na strah da će vam odseći ruku...

Mogao sam da pokrećem prste leve ruke. Razmišljao sam da to nije toliko strašno čim mogu da pomeram prste i to mi je bio jedini motiv da ostanem budan. Morao sam da ostanem budan da bih tom lekaru rekao da slučajno ne dođe do neke greške...u tim situacijama razmišljate o svemu... Lekara sam gledai užasnuto, pogledom sam ga molio da mi ne odseče ruku. Posle toga sam poslat u Prištinu, gde sam operisan. Posle sam prebačen u Vojnu bolnicu u Nišu gde je nastavljeno moje lečenje. Na Spasovdan, te godine 20. maja sam dobio otpust na kućno lečenje.

Da li vam je bilo žao što ne možete da se vratite natrag na Prokletije?

Iskreno, ja sam mislio da ću se vratiti. Vojna komisija mi je tek kasnije utvrdila da sam dve godine privremeno nesposoban za obavljanje vojne službe. Da, bilo mi je žao. Kad sam došao kući, pratio sam dešavanja odande, slušao radio, televiziju. Znao sam da je blizu primirje. Ispada da je bilo bolje da je tadašnji predsednik SRJ ostao još malo duže tvrd jer je tek sad jasno po izjavama tadašnjih NATO zvaničnika i generala da oni nisu mogli da vode rat protiv nas i imali su užasan pritisak u javnosti. Podsetio bih samo da je NATO pakt tada bip pred raspadom. Mnoge članice želele su da se on rasformira, jer nisu videli svrhu jednog vojnog saveza u trenucima kad se Sovjetski savez raspada. Nisu imali neprijatelja, i sad su mnogi mišljenja da je SRJ iskorišćena da bi NATO pakt dokazao svoju svrhu postojanja i proslavio 50-godišnjicu koju su tada slavili.

Definitivno je bilo teško izboriti se sa našim ljudima?

- Pa da. Vesli Klark je tada iskreno rekao da je on kao glavnokomandujući preneo svojim donosiocima odluka iz NATO pakta da ne mogu kopneno da uđu na terirotiju SRJ i da je im je potrebno da se za nastavak rata mobiliše još 100.000 vojnika. To je bilo pred zimu, jer bi to trajalo, pa ih je on izvestio da će, ukoliko se nastavi, to biti dug rat sa neizvesnim ishodom. Jer, oni su pretrpeli poraz. Oni koji su profesionalni vojnici oni već priznaju da je na Košarama bilo čupavo, iako su bili mnogo brojniji. Mislim da je samo SAS, Specijalna jedinica iz SAD-a časno priznala imenom i prezimenom svoje gubitke koje su imali na Košarama. Neki drugi to malo kriju. Ipak, mi smo živi svedoci toga. Gledali smo ih kako beže, a gledali smo ih i kako ostaju na položaju.

Ivica se dotakao sadašnjosti.

- Bez ikakvih problema ja mogu da pričam o tim teškim trenucima. Bogu sam zahvalan na tome što sam ostao živ, na tome što nisam ostao trajni invalid, ali i na tome što se psihički dosta dobro držim. Imam posao, živim od svog rada. Iako sam ranjen, nemam status ratnog vojnog invalida i ne dobijam nikakvu naknadu za to, i to ni ne tražim.

Šta je sa onima koji nisu kao vi?

Na Košarama je bilo, da se razumemo, dosta profesionalnih vojnika i vojnika pod ugovorom. Oni su bili u radnom odnosu, jer su bili u stalnom vojnom sastavu. Svi oni su zbrinuti, imaju vojno zdravstveno osiguranje, penzije, beneficirani radni staž - i to sasvim zasluženo. S druge strane, redovni vojnici i rezerva koja je bila u ratu, pa i dobrovoljci, nemaju ništa. Oni koji su ozbiljnije ranjeni imaju statuse ratnih vojnih invalida i neka primanja, ali problem sa našim zakonom je taj, a mislim da smo u tome jedina zemlja u svetu, što postraumatski stresni poremećaj ograničavamo vremenski na pet godina od trenutka kad je taj stres nastao. To znači da neko ko se nije lečio u prvih pet godina, danas nema ništa od zemlje. Ta bolest, postraumatski stresni poremećaj, nje čovek nije svestan, ili u početku ni ne želi da se leči... Primer je Racki Miodrag, moj klasić koji je javno govorio o tome kako je posle rata godinu dana sedeo u sobi i nije izašao iz nje. To je taj postraumatski stresni poremećaj. Kako da očekujete da neko bude svestan toga da je bolestan? Ni ja nemam status ratnog vojnog invalida jer na prvostepenoj lekarskoj komisiji na kojoj sam dobio određeni stepen invaliditeta od 40 odsto na godinu dana, posle toga sam dobio poziv za drugostepenu komisiju, što je bila uobičajena procedura a ja to nisam znao. Sa tih 40 odsto invaliditeta ja bih imao tada invalidninu koja je ekvivalent 100 maraka na godišnjem nivou. Znači, 100 maraka za ono što sam preživeo! Pa, ja bih više para potrošio da dođem do Beograda kod lekara nego što bih dobio invalidninu, pa zato to nisam ni uradio. Ja sam prošao tako, i hvala Bogu nisam teško ranjen, a šta je sa drugima? Mnogi borci nisu upisali svoj postraumatski stresni poremećaj i dan danas nemaju prava da se leče po tom osnovu. Leče se u civilnim ustanovama samo, gde im pišu ko zna koje leve dijagnoze, da ne bi napisali postraumatski stresni poremećaj, jer zaboga, prošlo je 20, a kamoli pet godina od rata... Sad bi trebalo to da znači da su ti ljudi zdravi - a nisu! Svedoci smo da se neki od njih ubijaju...evo, pre dve, tri nedelje je bio poslednji slučaj samoubistva vojnika koji je gore ratovao...

Nakon rata, prema informacijama koje Ivica ima, 33 pripadnika Vojske je umrlo od malingnih bolesti.

Oni su dobili kancer. I po kom osnovu, pitam se oni leče? Oni niti su ranjeni, niti imaju status ratnog vojnog invalida. I sad, mi koji smo zdravi sada, šta kad se razbolimo? Činjenica je da postraumatski stresni poremećaj sa godinama dolazi po svoje. Niko od nas ne može da garantuje da se nećemo razboleti, dobiti rak... Ti ljudi mahom nemaju posao. To su korisnici socijalne pomoći. Sad ja pitam: da li je u redu da borci sa Košara budu socijala? Na Košarama je bilo 67 dana pakla, a samo oni znaju šta su preživeli. Neko ko nije ranjen, on je 67 dana bio gore... Jedan moj prijatelj rekao mi je da ne zna da li je gore nama koji smo ranjeni, ili njemu koji je ostao i "sakupljao nas lopatama na parčiće", da bi onima koji su poginuli poslao delove tela da njihovi roditelji imaju šta da sahrane. Taj čovek nema status ratnog vojnog invalida, a toliko mu je teško da ne može ni da govori o tome šta je sve video i preživeo, ni kako se osećao... Ljudi poput njega su prepušteni sami sebi.

Vi imate jednu uspomenu sa Košara?

Rekao sam vam kako sam ranjen. U Prištini su sa mene makazama sasekli uniformu da bi ustanovili koliko sam ranjen i gde. Kad sam se osvestio posle operacija, kod sebe sam zatekao samo moju identifikacionu pločicu. Nju je imao svaki vojnik i ona meni mnogo znači. Služila je tome da ako pogine mogu da ga identifikuju ako ga odmah ne izvuku.

Tu piše vojna pošta, to je moja 125. motorizovana brigada, broj 18 - to je moja četa, i tu je mrlja od moje krvi. Ova pločica je nešto najvrednije što ja posedujem. To me podseća na sve. Ova krv me podseća na 108 braće koja su dala svoje živote da Košare ne bi pale i da neprijatelj ne bi oteo našu otadžbinu. Podseća me na Tešovića, na Vukomana, na Kenića koji su primili te gelere koji bi mene ubili. Podseća me na moju braću iz Vojne policije, na Jakšu i na Todorovića koji su me nosili, zahvaljujući kojima nisam iskrvario na planini i zahvaljujući kojima sada pričam o svemu ovome sa vama...

Ipak biste opet sve ponovo?

Bez razmišljanja. ako je otadžbina u opasnosti, ne bih dozvolio da neki mladi, neiskusni vojnik bude tamo, a da mi koji smo to već prošli i zdravi smo i sposobni za rat, ne budemo uz njih. Da se sutra zapuca, prijavio bih se, i da, opet bih sve ponovo! - zaključio je Kolev.

Ceo intervju u video formi možete pogledati ovde:

Bonus video:

(Espreso.co.rs)