BILI SMO NA TRENINGU KYOKUSHINJUTSU: Ova izvorno SRPSKA veština, jedina je priznata od strane ŠAOLINSKOG MANASTIRA!

Džiu džicu veština stila Kyokushinjutsu, možda nije toliko poznata u Srbiji, ali bi trebalo, s obzirom na to da se od ostalih borilačkih veština razlikuje po tome što je to metod samoodbrane razvijen na osnovu odabranih elemenata tradicionalnih dalekoistočnih borilačkih sistema, čija je efikasnost višestruko proverena i potvrđena u praktičnim uslovima.

Veština je nastala kao plod četrdesetogodišnjeg iskustva velikog majstora – soke-a Dragana M. Filipovića, koji je član Evropske kuće slavnih. Filipović je majstor 10 Dana džiu džice i majstor 10 Dana karatea, kome je jedan od majstora svojevremeno bio i Masutacu Ojama. Tako je i primenom Kyokushinkai karatea i Džiu džice, koju je radio kroz realne potrebe nastala veština Kyokushinjutsu, koja je jedina zvanično priznata u svetu od strane Šaolinskog manastira kao njihov pravac.

Imperativ ovog stila je stvaranje boraca nepokolebljivog ratničkog duha, stabilne ličnosti, visokih ljudskih i moralnih kvaliteteta.

Sve ono što smo čuli o Kyokushinjutsu, bio je dovoljan razlog da se uputimo na jedan njihov trening i sami se uverimo u korisnost i plemenitost veštine, čiji cilj, kao što je slučaj kod većine drugih borilačkih veština, nije tuča, već snalaženje u realnim situacijama, kada smo žrtve napada.

Šihan Nenad Blagojević, majstor instruktor V Dan, objasnio je za portal Espreso kako je nastala ova veština, čemu služi, koliko je potrebno da se savlada, na koji način se stiče određeni pojas, a na koji postaje majstor, ali i mnoge druge zanimljive stvari koje ovu borilačku veštinu čine posebnom.

- Kyokushinjutsu veština je nastala kao spoj više različitih veština, od kojih su osnovne iz Kyokushinkai karatea i Džiu džice - sistema samoodbrane, koji se primenjuje kako u specijalnim jedinicama vojske i policije tako i za samoodbranu - počinje priču Blagojević.

Pored Kyokushinkai karatea i Džiu džice, ova veština ima i elemente ostalih borilačkih veština, poput Aikida, Krav mage, Džudoa...

Ova veština najsličnija je Džiu džici. Segmentalno je sastavljena i iz udaraca i iz bacanja, koja imate u Džudou i iz hvatova koje imate u Aikidou, ili samoj Džiu džici. Sličan program imaju i oni koji se bave veštinom Krav maga, izraelskom odbrambenom veštinom koju primenjuju njihove specijalne jedinice. Razlika između nas i njih je u tome što mi imamo tačnan, po knjizi određen način kako se dolazi do određenih segmenata, dok je kod njih to prilagođeno, u zavisnosti od situacija. Druga razlika je što smo mi izvorno srpska, jedina priznata veština od strane Šaolinskog manastira - kaže Blagojević i dodaje da je ova veština u Srbiju došla osamdesetih godina, ali su civili počeli da je vežbaju tek devedesetih.

- Veština se u početku primenjivala samo u sklopu specijalnih jedinica, prvo vojske, a kasnije i policije. Najviše je primenjivana tokom poslednjih ratova koji su vođeni na prostoru bivše SFRJ, a radili su je momci koji su bili u JSO i Crvenim beretkama, u sklopu resora državne bezbednosti, kao jedan od sistema koji je bio obavezan deo obuke - kaže Blagojević.

Ovom veštinom, što se starosne granice tiče, mogu se baviti svi koji imaju 16 i više godina. Veština se, kako kaže Blagojević, kasnije može prilagoditi mogućnostima borca.

- Kada je u pitanju gornji limit, starosna granica praktično ne postoji. Dokle god čovek oseća da je sposoban da trenira, može postati član. Sigurno može da prođe određene delove veštine i da se njome bavi u određenom segmentu. Kada je u pitanju donja granica, s obzirom na to da je veština u samom nastanku pravljena za specijalne jedinice i da se primenjuju ekstremni udarci koji mogu dovesti i do smrtnog ishoda, postavili smo donju granicu na 16 godina. Sastavni deo naše obuke je i edukacija, koju radimo kroz predavanja, kako bi objasnili pravni i etički aspekt. Rizično je obučiti decu ispod 16 godina određenim udarcima, tako da smo to izbegli, a kako nismo komercijalni, osnov nam nikada nije bila popularizacija, niti prikupljanje velikog broja članova radi finansijske koristi.

Prednosti bavljenja ovom veštinom su brojne. Osim što učite kako da se odbranite u sitacijama kada ste napadnuti, a samim tim stičete kondiciju, snagu i poboljšavate ostale fizičke aspekte, ova veština će takođe pozitivno uticati i na vašu ličnost, strahove, samopouzdanje...

- Prednosti za one koji se bave ovom veštinom, kao i ostalim veštinama, jesu opšta promena ličnosti, jer stičete sigurnost, ne samo u fizičkom smislu, već i psihičkom. Imate više samopouzdanja u radnom, ili bilo kom drugom okruženju, svesni ste sebe i osećate da možete čak i nešto u šta do tada niste verovali. Osnovna namena ove veštine, zbog čega je i nastala, je samoodbrambeni aspekt, što znači da ćete moći da reagujete na bilo kakav napad i da iz borbe izađete, ako ne nepovređeni, onda sa najmanjom mogućom štetom - objašnjava Blagojević. Da deo o samopouzdanju nije samo puka priča, potvrđuju i reči jednog od boraca, koji nam je otkrio da mu je ova veština pomogla da položi vozački ispit, jer je do tada imao strah od vožnje automobila.

U početnim fazama veštine stila Kyokushinjutsu radi se odbrana od fizičkog napada, dok se u kasnijim fazama radi odbrana od noža, kratke i duge motke. Vreme koje je potrebno da se ova veština savlada, individualna je stvar.

- Sve zavisi da li se čovek ranije bavio nekom veštinom ili nije. Ukoliko nam dođe majstor neke veštine, on otprilike tri puta brže savlada tehniku, nego neko ko se njome nikad nije bavio. Da bi početnik prošao osnovne faze i da bismo bili sigurni da može da se odbrani od laičkog napada na ulici, potrebno je godinu i po dana, do dve, dok je sa tri već ozbiljno respektabilan i možemo sa sigurnošću da tvrdimo da napadač neće tako lako izaći s njim na kraj - priča Blagojević.

Ono što smo primetili na samom treningu, jeste da samo zagrevanje traje čak pola sata. Blagojević nam je objasnio zbog čega je to bitno.

- Postoje dva razloga zbog kojih zagrevanje traje pola sata. Jedan je objektivan, jer mi ovde radimo poluge na rukama, laktovima, vratu, kolenima, itd. i svaki deo tela mora da bude ozbiljno zagrejan, kako prilikom samog cimanja ne bi došlo do pucanja tetiva. Drugi razlog je popularistički, jer ljudi danas kad se bave bilo čime, dođu na trening s namerom da tu sve završe. Žele i da nauče veštinu, steknu kondiciju, smršaju, ojačaju, pa smo zbog toga prilagodili neke stvari. Sklekovi i trbušnjaci nisu neophodni za veštinu, ali je s druge strane neophodno da čovek ima čvrstinu.

Da bi se došlo do određenog pojasa, ili zvanja majstora veštine, potrebno je mnogo truda, upornosti i vežbanja. Kako uspeh retko dolazi preko noći, tako su i u ovom slučaju potrebne godine kako biste potpuno savadali veštinu, a kasnije, ukoliko to želite, čak i podučavali druge.

- Postoji jasno definisan način na koji se dolazi do određenog pojasa, ili postaje majstor. Prvenstveno su bitni treninzi, upoznavanje i poštovanje određenih pravila, a onda i samo polaganje. Za žuti pojas polaganje podrazumeva određene tri forme, sa određenim bacanjima i polugama. Za narandžasti imate tri nove forme, još poluga i još bacanja. Ova dva pojasa, praktično su upoznavanje s veštinom. Zeleni pojas podrazumeva sve te poluge, bacanja i forme, kao i tamašivari koji je sastavni deo i možda jedan od najvažnijih segmenata veštine. Nakon zelenog pojasa, uvežbavaju se problemi koji nastaju ako forma ne krene onako kako je ovde prikazana. To znači da se za plavi, braon i crni pojas razrađuju sve osnovne forme i hvatovi, sa svim mogućim varijacijama koje mogu da nastanu u odnosu na pomeranje tela protivnika. Za crni pojas polaže se sve što polažu plavi i braon, plus ekstremni tamašivari koji podrazumeva minimum deset crepova, ili dve cigle, lomljenje na samom mostu i gomilu udaraca koji se rade na crepovima. Tada se već ulazi u fazu borbi, a za polaganje postoje četiri borbe koje podrazumevaju da protivnik više ne ide u hvat, nego vas udara, dok vi iz tih udaranja pokušavate da dođete do faze koju ste naučili, a to je hvat - objašnjava Blagojević i dodaje:

- To ujedno podrazumeva i da ste došli do prvog dana. Dakle, prvi dan podrazumeva odbranu od laika koji vas napada rukama, za drugi dan se polaže odbrana od laika koji vas napada nožem, treći dan podrazumeva odbranu od laika koji vas napada sa kratkom i dugom motkom, četvrti dan su već karate tehnike, kojima se praktično uvodite u napadački element, jer smo tada definitivno sigurni u svoje članove da ono što su naučili neće zloupotrebiti. Peti dan je tehnika nekog od oružja, što znači da sada vi učite da baratate oružjem. Tu imamo dugu motku, šurikene i nož. Nakon toga, borci postaju majstori jedne od tih tehnika, dok se svi ostali dani do desetog dobijaju na zasluge, unapređenje veštine, itd. Svaki dan je minimun dve godine dodatnih treninga - zaključuje Blagojević.

Ono što smo na samom treningu mogli da primetimo, jeste to da ova borilačka veština ne podrazumeva tuču, u kojoj je jedini cilj da nanesete taj pobednički, neretko i osvetnički udarac protivniku. Nema sujete, takmičenja, niti osvete. Iako drugarska, atmosfera na treningu odiše disciplinom i napornim radom, što najbolje pokazuju umorna, ali zadovoljna lica boraca.

Među njima ima doktora, direktora, novinara, studenata. Svi su dobrodošli, a uslov je samo jedan - da ono što nauče nikada ne zloupotrebe.

Ukoliko i sami želite da se bliže upoznate s ovom veštinom, najbolje bi bilo da posetite Sportski centar Vračar, gde će vam ljubazni majstori objasniti sve što treba da znate, a mi smo sigurni da se nećete pokajati ako im se pridružite u treniranju!

BONUS VIDEO: