SPASILA JE 12.000 SRPSKE DECE OD USTAŠKOG NOŽA, A NEĆE DA JOJ DIGNU SPOMENIK! Da li je ovo NAJVEĆA SRAMOTA Srbije?

Spasiti život drugome, naročito u ratu kakav je bio Drugi svetski rat veliki je podvig. Dobro je poznato delo Dijane Budisavljević koja je iz kandži zloglasnog logora u Jasenovcu spasila više od 12.000 srpske dece, ipak kako Espreso saznaje vlasti uporno ignorišu inicijativu da se ovoj heroini podigne spomenik u Beogradu!

Kako saznaje naš portal Udruženje logoraša Jasenovac je još 2017. godine podnelo inicijativu Skupštini grada Beograda i tadašnjem gradonačelniku Beograda za podizanjem spomenika Dijani Budisavljević.

- Od tada održan je jedan ili dva sastanka, čak je bilo i dogovoreno mesto kod Starog sajmišta koje je bilo prihvatljivo Udruženju da se ovaj spomenik postavi, ali se od tada ništa nije desilo i prestala je rasprava na tu temu - otkriva naš izvor iz Skupštine grada Beograda.

Prema njegovim rečima čak je trebalo da se raspiše i konkurs za podizanje ovog spomenika, ali se za sada odustalo od tog projekta.

Predsednik Udruženja logoraša Jasenovac Milinko Čekić je prilikom potpisivanja "Memoranduma o razumevanju", prvog tripartitnog sporazuma antifašističkih organizacija o zajedničkom delovanju na zaštiti sećanja na žrtve Jasenovca, a protiv trenda neo-ustaštva, neo-nacizma i antisemitizma rekao samo da je takva inicijativa poslata svima, pa čak i Vladi Srbije.

On međutim nije mogao ništa detaljnije po ovom pitanju da otkrije.

Ipak, bilo kako bilo Dijana još uvek nema spomenik na teritoriji Beograda. Za Dijanu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora, pre svega Jasenovca, tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece - uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela - doskoro nije znao gotovo niko, sem istoričara, pojedinih preživelih logoraša i tek retkih potomaka.

Za svako dete vodila je poseban karton, čitava njena kartoteka bila je pedantno sređena, do najsitnijih detalja, kako bi deca posle rata bila vraćena roditeljima.

Često je pred Dianu stavljan izbor: svu decu nije mogla da spasi. Jednom je, tako, morala da mališane postavlja na noge - ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke jedva rastajale... Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:

- Decu koju smo popisali ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: 'Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe'. I uvek tiho pitanje, upućeno nama: hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece.

Bila sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih - majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detešce stalno je molilo: 'Dedo, pokrij me, hladno mi je.'

Ozna joj je odmah posle rata konfiskovala kartoteku, a njeno je delo skrajnuto. Jer, ako je ona uspela da iz logora izvuče 12.000 dece, koliko ih je ostalo zauvek u Jasenovcu?

Bonus video: