RODITELJI MORAJU DA SHVATE DA IM JE DETE DRUGAČIJE: LEKARI SU BILI U ČUDU! Umesto u kolicima, OLJA TRČI za ŽIVOTOM

Olivera Nikolić je devojka koja ne zna za prepreke iako bi mnogi na njenom mestu odavno odustali. Njena dijagnoza je cerebralna paraliza.Tačnije rečeno, ne govori, provešće život u kolicima i ima 80 odsto invalidnosti.

Ipak, ova hrabra devojka je demantovala lekare, ali i logiku. Ona je sada, 26 godina kasnije smanjila invalidnost na četiri odsto i trenutno živi punim plućima.

Olivera je upravo zbog svoje ranije dijagnoze odlučila da završi defektologiju, a trenutno radi u struci.

Sve što mi se izdešavalo, navelo me je da budem bolja. Imam više razumevanja za ljude sa kojima radim i oni to prepoznaju. Mogu reći da mi je ponekad teže raditi sa roditejima nego sa decom, kaže Olja za Espreso.

Ona je dodala kako su joj na njenom putu bili najvažniji roditelji, ali i rodbina i prijatelji bez kojih ne bi uspela. Ona je "gurala" i kad nije moglo, predaja za nju nije bila opcija. Samo i isključivo zahvaljujući upornosti, ona je "pobedila nauku".

Iako Olivera govori sporije, njen osmeh zasenjuje sve ostalo. Ona je izuzetno elokventna, a njena priča je vredna divljenja. Kako kaže, ona je ta koja u društvu "diže sve ostale", a kada neko "kuka zbog gluposti", odmah menja temu.

Iako je sada ispunjena, srećna, ima porodicu, ali i dečka sa kojim je u ozbiljnoj vezi, njen život je bio sve, samo ne lak. A to se ne zaboravlja.

Naime, sa osam meseci, lekari su utvrdili da boluje od cerebralne paralize. Tada nije mogla da pokreće ni ruke ni noge, a nije mogla da pusti "ni glasa". Lekari su od nje doslovno odustali smatravši da će život provesti u invalidskim kolicima.

Iako su prognoze bile izuzetno loše, majka Nataša nije htela to da prihvati. Iako je vreme prolazilo i mesece su provodili po raznim klinikama u Beogradu, Olja i dalje nije govorila. Njeno stanje se nije menjalo, a u jednom trenutku je delovalo kao da je sve izgubljeno.

Iznenada, kao u filmu, najveća želja njene majke je počela da se ostvaruje i to kada je odvela Olju u Banju Koviljaču.

Kada sam imala četiri godine, prohodala sam, a ubrzo i progovorila. Nastavila sam da se borim pa su me odveli kod stručnjaka Instituta za rehabilitaciju u Sokobanjsku, u Rehabilitacioni centar Bukovička banja, priča Olivera za Espreso.

Iako je celo detinjstvo provela po bolnicama i samo vikendom je odlazila kući, ništa nije bilo uzalud. Olivera je svakim danom postajala jača, ali je ubrzo morala da se upusti u novu bitku.

Kada je trebalo da upiše prvi razred, komisija u Aranđelovcu je smatrala da Olivera treba da ide u specijalnu školu, pa ju je majka odvela na testiranje u Zavod za psihofiziološke poremećaje.

Na tom testiranju su utvrdili da sam natprosečno inteligentna i da ne moram da idem u specijalnu školu. To je bila moja nova pobeda, objašnjava Olivera.

Ona je itekako pokazala kolike su njene sposobnosti jer je školu završila kao đak generacije što je bila i u Srednjoj ekonomskoj školi.

Ona je već tada znala čime želi da se bavi, a želela je da studira defektologiju. Iako njeni roditelji nisu bili presrećni zbog njenog izbora, ona nije posustala.

Moji roditelji nisu bili srećni mojim budućim izborom profesije jer nisu želeli da prolazim opet kroz pakao. Sasvim suprotno, ja sam znala da će mi baš to pomoći da postanem još jača jer znam koliko mogu da pružim toj deci, kaže iskreno Olivera.

Nakon njenog naglog oporavka, doktori su se našli u čudu. Posle 15 godina, Olja je otišla na poslednju kontrolu.

Terapije na koje sam išla nisam mogla da dobijem preko zdravstvenog osiguranja, ali sam morala da idem na njih pa smo se nekako snalazili. Kada me je videla posle toliko godina, moja doktorka me nije prepoznala, odmah me je odvela kod drugih lekara kako bi pokazala moj napredak, priča Olivera.

Ruski lekar koji je takođe dolazio kao konsultant bio je šokiran njenim napretkom.

Kada me je pregledao, rekao je da nije skoro video da je neko ovoliko napredovao. Rekao mi je da "živim punim plućima" i ja se time vodim. Kod mene ne postoji "neću" i "ne mogu" jer me je bolest naučila da budem borac, objašnjava Olivera.

Ona dodaje kako su ljubav i podrška ključ kako bi se bolest savladala, a da je isto tako najgora stvar koju neko može uraditi - samosažaljenje.

Olja neće stati ovde i već završava master studije, a želja joj je i da otvori privatno preduzeće za decu sa teškoćama u razvoju jer ima mnogo ideja koje bi volela da pretvori u stvarnost jednog dana.

Olivera je tokom studija radila, ali i volontirala u Udruženju za decu ometenu u razvoju u svom rodnom gradu. Članovi su je odmah prihvatili što priznaje, nije očekivala.

Nikada nisam čula negativan komentar o sebi i mislim da je ključ moje samopouzdanje. Ja nisam neko ko okleva, ko žali sebe, i uglavnom sam pozitivna i nasmejana pa ne dajem drugima "materijal" da me ismevaju. Radila sam i u osnovnim školama gde su me deca, takođe, lepo prihvatila, objašnjava ona.

Za kraj kaže kako joj je ponekad teže da radi sa roditeljima nego sa njihovom decom bez obzira koji problem ta deca imala.

Roditelji moraju da prihvate da im dete ima problem i da se razlikuje od ostalih i tek tada će moći svi kao porodica da napreduju, poručila je Olja.

Bonus video: