BOLI ME, ALI JE NE OSUĐUJEM, MARIJA JE ZA MENE BILA RADOST! Ispovest Anne Marie Ćurčić o gubitku ćerke

Bila je lepa.

Nestvarno lepa.

Bila je mlada, uspešna i uvek nasmejana. Marija Ćurčić (25) oduzela je sebi život u nedelju 11. novembra 2018. u Beogradu, u stanu u kom je živela.

Zbog čega je digla ruku na sebe, ne znaju čak ni njeni najmiliji. Razlog ove odluke, znala je samo ona.

Za Anne Marie Ćurčić, majku nesrećne devojke, ovo će ostati večito pitanje, na koje nažalost nikada neće dobiti odgovor. Pa, iako Marijinu odluku kako kaže - poštuje, najveći užas za nju je što će sa tom istinom morati da živi do kraja života.

- Ne znam kako će ovo da zvuči, uostalom, neka zvuči kako god - koliko me boli, a boli užasno, i dokle god postojim živeću sa tim bolom i užasom, poštujem tu odluku. Ne osuđujem je. Da sam mogla, sve bih učinila da do toga ne dođe. Ali nisam. Ona jedina zna zašto je to uradila. Nemam šta da joj sudim, moje je da živim s tim i ukazujem na sva zvona, da izlaz iz tame depresije postoji - iskrena je ona.

Kad vodite razgovor s roditeljem koji je preživeo ovakvu tragediju, teško je izabrati reči ili postaviti pitanje. Ipak, Anne Marie Ćurčić je pristalica ideje da o ovakvim stvarima ne treba ćutati, i da o njima naprotiv treba otvoreno razgovarati. U prilog tome ide i činjenica što je i sama pokrenula kampanju kojom bi se podigla svest o važnosti brige o mentalnom zdravlju. Na pitanje zašto je bitno da razgovaramo o dragoj osobi koju smo izgubili na takav način, i da li je greška osobu koje više nema pominjati ljudima koji su bez nje ostali, Anne Marie kaže:

- Kada ste suočeni sa bolom, sa patnjom osobe koja je doživela gubitak a koja vam je bliska, prirodno je da želite da je zaštitite. Međutim, čini mi se da postoje predrasude oko toga kako tu osobu utešiti, kako joj pružiti podršku. Zabluda je misliti da ćete time što govorite o osobi koje više nema naneti bol, da ćete nehotice retraumatizovati osobu koja je doživela gubitak... Iz ličnog iskustva znam da to nije tako. Svest o gubitku jeste sama po sebi bolna i uvek je prisutna, ali se čovek uči da sa tim živi. Kao što ste i sami rekli, evociranje uspomena na one koje smo izgubili a koje neizmerno volimo ih čini i dalje prisutnim u našim životima. Marija je bila i ostala neraskidivi deo nas samih, utkana je u naše živote.

Ništa nije slutilo da će Marija dići ruku na sebe, a kako Anne Marie kaže, za tragediju koja se dogodila nije bilo nagoveštaja. I ne samo ona, već i Marijini prijatelji i okruženje, pamte je kao srećnu, izuzetno vedru, nasmejanu i druželjivu devojku.

Zbog čega je onda donela ovakvu odluku?

Šta je ono što ju je toliko jako mučilo? I da li je Anne Marie mogla da pretpostavi da njen širok osmeh krije tako duboko ukorenjenu tugu i nesreću? Da li grešimo kad odlučimo da se sakrivamo iza osmeha i da o svojim negativnim osećanjima ćutimo... Da li bi pomoglo da smo ipak našli način da o tome pričamo, pa koliko god da nam se to činilo teškim?

- U medijima se sve češće govori o tzv. "nasmejanoj depresiji". Kako nisam stručnjak, ne znam da li je taj termin ispravan, koliko je naučno utemeljen. No ono što pouzdano znam jeste da je veliki broj ljudi sklon tome da prikriva svoje emocije jer se o njima, a posebno onim koje se percipiraju kao "negativne", ne govori. Da stvari budu gore, ne samo da živimo u vremenima u kojim smo konstantno izloženi pritisku tog "imperativa sreće", već i u društvu u kojem nas ne uče da prepoznajemo vlastite emocije. Uz to, osobe sa mentalnim poteškoćama neretko prati stigma, što nas dovodi u jedan začarani krug koji može biti poguban - zaključuje poznata novinarka i objašnjava kakva je osoba Marija bila u njenim očima.

- Marija je bila radost.

- Marija je bila sreća.

- Marija je bila nepresušni izvor pozitivne energije kojom je plenila ljude oko sebe, bila je jedno predivno, iskreno ljudsko biće srca velikog kao kuća, uvek spremna da pomogne.

- Marija je bila ljubav, Marija je bila hrabrost, Marija je bila istrajnost. Ponosni smo na nju, na sve što je postigla sa svojih 25 godina.

Dok struka smatra da o samoubistvima ne bi trebalo ni da se piše, jer to navodno podstiče suicidne osobe da o tome intenzivnije razmišljaju, ipak je u medijima ova tema i te kako zastupljena. Problem je međutim, kako Anne Marie kaže, u samom pristupu istoj.

- Ne mislim da o tome ne treba izveštavati - problem je tabloidni, senzacionalistički, puki lešinarski način na koji se u ovoj zemlji izveštava o temama poput suicida. Poražava toliko odsustvo elementarne ljudskosti, empatije - setite se samo načina na koji se izveštavalo o nesrećnom 12-godišnjaku sa juga Srbije koji je izvršio samoubistvo.

- Objavljivanje fotografija, oproštajnih pisama, detalja o načinu na koji je suicid izvršen i da ne nabrajam dalje, prosto su nedopustivi kako zbog tzv. Verterovog efekta, tako i zbog potencijalne retraumatizacije ljudi koji su doživeli gubitak, a koji su imali nesreću da o tome izveštavaju mediji. To ne samo da se kosi sa preporukama stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja, već i sa novinarskim kodeksima. U tom smislu, odgovornost pre svega glavnih i odgovornih urednika je ogromna i zaista se pitam da li su je uopšte svesni. Ili ih zapravo nije ni briga jer su im klikovi, odnosno profit, važniji od ljudskih života. Podsetila bih da je Centar Srce za prevenciju suicida još 2009. izdao priručnik za novinare na tu temu - ne bi bilo zgoreg da ga nabave. Ako ne, jednim klikom mogu doći do potrebnih informacija na sajtu Svetske zdravstvene organizacije ili neke od domaćih nadležnih institucija.

“Marijine suze im nikad neću oprostiti”, status je koji je Anne Marie postavila nedavno na svom fejsbuku, u susret godišnjici NATO bombardovanja.

Ona za Espreso priča o tome koliko je zapravo dubok trag koji je rat ostavio na decu koja su odrastala i razvijala se tih devedesetih.

- Bojim se da tek počinjemo da iskijavamo posledice devedesetih, a živimo u zemlji u kojoj je mentalno zdravlje i dalje u velikoj meri tabu tema, u kojoj struka nije dovoljno vidljiva. Od krucijalne je važnosti da se konačno pomerimo sa mrtve tačke i da kao država neuporedivo više radimo na edukaciji bez koje nema efikasne prevencije tim pre što su statistike zastrašujuće. Podsetiću da će, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, već sledeće godine depresija biti na drugom mestu najraširenijih bolesti u svetu zbog koje godišnje 800 hiljada ljudi izvrši suicid.

- Pri tome, jedna od najrizičnijih grupa su upravo mladi, adolescenti između 15 i 29 godina kod kojih je samoubistvo drugi vodeći uzrok smrti. Nažalost, Srbija prati taj globalni trend - statistika kaže da najmanje pet odsto populacije pati od depresije, dok je po stopi suicida 13-ta u Evropi. Uz to, prošlogodišnje istraživanje Fondacije SBB pokazalo je da više od polovine tinejdžera pati od nekog od mentalnih poremećaja poput depresije i anksioznosti. Zar to nije dovoljan razlog da konačno učinimo nešto po tom pitanju? Poražavajuće je da 2019-te Srbija još uvek nema Nacionalnu strategiju o mentalnom zdravlju.

- Zastrašujuća je činjenica da sistemi podrške nisu dovoljno vidljivi, da čak i u urbanim sredinama veliki broj ljudi (pod uslovom da imaju svest o tome da je ok ne biti ok i da nije sramota potražiti pomoć) ne zna kako, gde i kome da se obrati za pomoć. Ne govorim to napamet, već na osnovu brojnih poruka koje putem društvenih mreža primam od osoba koje se nose sa mentalnim poteškoćama. Sa tim prosto ne mogu da se pomirim, zbog toga sam i pokrenula putem društvenih mreža inicijativu Za tebe #VAŽNOJE - hajde da združenim snagama pokrenemo kampanju o važnosti brige o mentalnom zdravlju, hajde da u slavu života, naših i onih koji više nisu sa nama, hajde da o tome otvoreno govorimo, hajde da naučimo da prepoznamo, razumemo, podelimo emocije koje nosimo u sebi, hajde da radimo na destigmatizaciji osoba sa mentalnim poteškoćama, hajde da radimo na edukaciji, detabuizaciji.

Nakon samoubistva ćerke, Anne Marie se upustila u opaku borbu protiv suicida. Njen najveći cilj je taj da dokaže da depresija nije tabu i da kad se neko oseća loše, postoje stručnjaci koji mogu pomoći. Ona neprestano govori o tome da je za svakoga vrlo bitno da zna da nije sam, da pomoći ima uvek i da blam tu ne treba da postoji. Pitali smo je da li je neophodno da nam se desi neka tragedija, da bi postali svesni problema koje možda nesvesno zanemarujemo, na šta je odgovorila:

- Za svest o važnosti brige o mentalnom zdravlju ne mora nužno da vam se dogodi tragedija. Svakako da može imati uticaja, ali mislim da je to individualna stvar jer se sa gubitkom ljudi različito nose.

Ovim povodom, Anne Marie se nedavno obratila i predsednici Vlade Srbije, Ani Brnabić sa nekoliko pitanja: Kada će Vlada usvojiti i predočiti javnosti Nacionalne strategije za zaštitu mentalnog zdravlja i prevenciju suicida? Koje će mere nadležna ministarstva i institucije preduzeti po pitanju edukacije i destigmatizacije osoba sa mentalnim poteškoćama? Šta će biti urađeno po pitanju razvijanja sistema specijalizovane podrške, ne samo za osobe sa mentalnim poteškoćama, već i za porodice koje su doživele gubitak koji je uzrokovan suicidom. Odgovor je, kaže, dobila sredinom februara.

- Od predsednice Vlade sam dobila odgovor da će učiniti sve da Nacionalna strategija o mentalnom zdravlju bude usvojena na Vladi do kraja meseca. Bližimo se sredini aprila a od strategije još uvek ni traga. No, ono što ohrabruje, nezavisno od strategije i obećanja predsednice Vlade, jeste da je u januaru konačno zaživela nacionalna SOS linija za prevenciju suicida pri Klinici "Dr Laza Lazarević" koja je dostupna 24/7, kao i da se najavjuju otvaranja novih Centara za mentalno zdravlje u kojima se bez prethodnog zakazivanja, uputa i zdravstvenih knjižica pruža besplatna pomoć. Za sada ih u Srbiji ima samo četiri (Beograd, Niš, Vršac, Kikinda) što ni izdaleka ne pokriva potrebe. Nadajmo se da to neće ostati samo na najavama. U međuvremenu, na nama je da, kad god i koliko god možemo, ukazujemo koliko je neophodno da se o ovoj temi otvoreno govori. Mediji bi tu mogli da odigraju važnu ulogu, pod uslovom da se drže elementarnih profesionalnih i ljudskih kodeksa.

Anne Marie Ćurčić se posle smrti ćerke prvi put oglasila putem fejsbuka i tomprilikom izrazila zahvalnost na podršci svima koji su bili uz nju u najtežim trenucima, ali i apelovala na medije da preispitaju svoj pristup ovoj temi kada o njoj izveštavaju, objasnivši zbog čega je to važno.

"Dragi Prijatelji, želela bih da se pre svega još jednom svima zahvalim na ljubavi, na podršci koju nam pružate svih ovih dana... Znam, većina će reći da nema šta da se zahvaljujem i sve to razumem jer bih i sama isto reagovala. No eto, moram jer prosto osećam da - moram. Znači mi. Sve to zaista znači. Jer je važno, jer te život, kad mu se prohte, na nezamislivo surov način na to nauči, podseti ili potvrdi ono što si već znao, podjednako surovo za svakog. I to je tako. I ne možeš tu ništa do da se trudiš da sutra budeš bolji nego što si to bio juče. Prema sebi. Prema drugima. Samo to može dati smisao ovom užasu, ovom bezdanu koji nam je zauvek promenio živote.

No, držimo se. Idemo dan po dan. I svaki je važan. I kad je loš i kad je kao..."ok"? Nema tu ni velikih ni malih, svaki je novi korak. Ka boljem. To jedino ima smisla. Zbog naše Marije. Slaveći život. Njen život. Naše živote. Razumete šta hoću da kažem? Zbog toga velika molba - uz vašu podršku i pomoć, volela bih da pokrenemo kampanju kojom bi se, nadam se, barem za nijansu podigao nivo svesti o važnosti brige o mentalnom zdravlju. Davimo se u crnoj hronici, pa hajde da probamo da smanjimo te stranice. Hajde da pomognemo, da ukazemo da depresija nije tabu, da kad si loše ima ljudi, ima stručnjaka koji mogu da ti pomognu, da se ne osećaš krivim zbog toga, da te ne bude blam, da znaš da nisi sam, da si svestan da zaista ima ko da ti pomogne. Hajde da ukažemo da Srbija nema nacionalni SOS telefon za prevenciju suicida koji bi radio 24/7. Da se o tome malo govori, a i to, po pravilu, isključivo nakon tragedija koje završavaju na naslovnicama tabloida. Danima. Ovom prilikom, želela bih da se javno zahvalim kolegama koje su u tekstu navodili broj SOS telefona za prevenciju suicida, dostupnom od 17 do 23 sati. Reč je o Centru Srce, broj telefona je 0800-300-303 (poziv je besplatan), a možete im se obratiti i na vanja@centarsrc e.org. Toliko sam predivne dece upoznala, nema tih reči kojima mogu da opišem tu lepotu u njima. Predivna ljudska bića, predivna! Pa hajde ih sačuvamo. Pomognemo. Pomognemo drugima. Pomognemo sebi," prva je objava Anne Marfie, nakon tragedije sa kojom se suočila.

Podsetimo, Marija je rođena 15. 8. 1993. godine u Beogradu, a zbog majke koja je iz Konga za sebe je govorila da je Afrosrpkinja.

Studirala je odnose sa javnošću na Univerzitetu Džon Nezbit, a postala TV lice sa 17 godina, na lokalnom MTV kanalu. Bila je novinar - voditelj, kao i PR. U svetu manekenstva je od svoje 16. godine i od tada je snimila veliki broj reklama, spotova, a bila je i zaštitno lice pojedinih beogradskih klubova. Radila je i kao promoter i organizator.

VAŽNO

SOS telefon za pomoć osobama koje razmišljaju o samoubistvu

Ukoliko vam je potrebna pomoć, svakog dana možete pozvati volontere Centra "Srce" od 17 do 23 časa na broj telefona 0800-300-303 ili im se obratiti mejlom na vanja@centarsrce.org.

Broj nacionalnog SOS telefona pri Klinici Dr Laza Lazarević koji vam je dostupan 24 sata dnevno je: 011/7777.000.

(Espreso.co.rs)