IZA SLIKE KRIJE SE NAJPOTRESNIJA PRIČA: Upoznajte Femu, ženu NAMUČENE DUŠE iz čije ćete sudbine PREPOZNATI SEBE

Fema O. je imala 32 godine kad je primljena u psihijatrijsku bolnicu, danas poznatu kao Psihijatrijska klinika "Dr Laza Lazarević". Nikad više nije izašla iz nje, tu u njoj je i umrla.

Šta se tamo dešavalo, moglo je da ostane potpuno nepoznato.

Izložba "Od doma za s uma sišavše do Klinike za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević" održana prošle godine, čiji autor je dr Jelena Jovanović Simić, kustos Muzeja nauke i tehnike, bacila je svetlost na istoriju teme o kojoj se u Srbiji retko govori - lečenja psihičkih oboljenja. Priča o Femi O. jedna je od onih koje su iznete na uvid javnosti.

U Srbiji nikada nije bilo lako ljudima koji imaju mentalne probleme, a ni njihovim porodicama i prijateljima. Koliko god im je problem sam problem koji imaju, toliko je problem i reakcija okoline, odnosno stigmatizacija s kojom se svakodnevno susreću.

Da ovo više ne bude tako, danas se brine perjanica našeg zdravstvenog sistema, kad je reč o lečenju psihijatrijskih problema, klinika "Dr Laza Lazarević", ustanova koja postiže sve bolje rezultate i svojim korisnicima pruža sve bolje usluge. Sve ovo je rezultat rada tima na čijem čelu je doc dr Ivana Stašević Karličić, v. d. direktora "Laze", od čijeg dolaska na čelo počinje ubrzo da se radi na stvaranju boljih uslova za pacijente, a znatno je skraćen period koji pacijenti provode u bolnici i njihovo odvajanje od porodice.

Uvid u od zaborava sačuvanu dokumentaciju o lečenju pacijenata otkriva nam istinu o tome kako je ovo nekad bilo u Srbiji.

Slika koju gledate, delo Mirjane Ume Popović nastalo posle upoznavanja sa Feminom sudbinom, govori više od 1.000 reči. Tu, na njoj, vidljiv je sav bol, sva patnja, nešto što samo žena može da zaista oseti, makar to bila patnja koju je osećala druga žena, pre više od veka.

Kako piše u dokumentima, koje je bilo moguće videti na izložbi, Fema O. iz Beograda, na prijemu 1881. stara oko 32 godine, udata, hospitalizovana je sa dijagnozom manije (mania universalis). Preminula je 1902. godine, posle 21 godine provedene u Bolnici.

Evo šta je rekao njen muž, Đorđe O, kako bi je smestio u duševnu bolnicu:

- Ali od kako je obolela tako, od onog doba grozno je, da je čovek samo i pogleda. O! Kad bi dao Bog da se nje kurtališem. Ona me toliko namučila i istrošila, pa i dovela dovdi, da kod svoje kuće, tražim pomoći od bolesti u bolnici. Ja sam siromašan pa jedva da ću moći platiti i moje troškove, a njene zacelo ne mogu - rekao je Đorđe, koji se i sam nalazio na lečenju.

Ovo što sledi su zapisi lekara u Feminoj istoriji bolesti. Prenećemo ih baš onako kako su nastajali:

- 1881, 5. novembar: Zdravo je nemirna, otima se i oće da bega, ništa ne govori i neće sama da jede.

- 1885, 20. april: Fema po većoj časti ćuti, ponekad zanima se sa pletenjem čarapa; ponekad dođe u melanholičko stanje i gruva glavom o zid.

- 1889, 22. januara: Isto stanje, od jutros gruva se u glavu, kad ode u nužnik ona u zid lupi glavom. Inače ona mimikom na svako pitanje odgovara, kad je u razgovoru što smešno i ona se nasmeje ustima samo, a naljuti i namrgodi se kad joj se što ne dopada, inače neće nikad jednu reč da iskaže, no ipak joj dođe u 2-3 meseca jedanput, da hoće da govori i tada to po tri dana traje.

- 1889, 2. februara: Jutros progovorila, a na pitanje zašto neće da govori veli „što je bolu grudi“. Čekala je muža i brata da oni za nju govore, a kad njih nema, ona sad mora da govori i zahteva da ide odavde kući. Na pitanje šta će da radi kada se odavde otpusti veli da pere, riba, nosi vodu i čisti. Kao nadničarka. Gruva se veli zato, što joj je krivo na samu sebe, veli da je imala jedno muško dete.

- 1890, 8. januara: Od jutros govori posle jednogodišnjeg ćutanja, izgleda da je došla potpuno sebi.

- 1890, 17. januara: Ovo stanje konstatovano 8. januara trajalo je do danas. Sada opet ćuti, gruva se i govori bezobrazne reči.

- 1890: lekarsko mišljenje: Preko godine dana, posle ovakovi napada (sa gruvanjem glave), ćuti, radi, savija veš, štrika, rolja, krpi, šije rekle i suknje, pomaže da se soba namesti. Mišljenje komisije je da pati od manije koja je već prešla u treći stadijum – demencija. Bolest je njena neizlečiva pa je treba prevesti u II odeljenje (je to bilo odeljenje za trajno čuvanje duševno obolelih – prim. autora).

- 1890, 29. decembar: „Što vi mene ne puštate? Ja hoću da idem da se udam, zar do veka vama da radim ovdi?“ To je gotovo jedan događaj u sobi gdi je ona kad ona progovori: „Progovorila je Fema!“ Pre jedne godine dana tako je došla k sebi da je mogla pričati odakle je, koga ima od srodnika i kad je čula da joj je muž umro od kako je ona ovdi bilo joj je žao.

- 1894, 25. februar: Fema progovorila. Na pitanja lepo odgovara. Kad se zapita zašto nije do sada govorila, ona veli: „Ne mogu da govorim, treba mi čitav sat dok jednu reč reknem“ i „Ne smem da govorim stoga što mi se glava rastvara čim što progovorim. Eto zašto ne govorim!“ Veli da hoće da ide iz lude kuće, dosta je, veli, u ludoj kući sedela, hoće da ide sama sebi leba da zaradi i da živi za svoj račun, ona bi se udala i stavlja ovake uslove za budućeg muža:

1) Ako ima jedan čestit čovek, neću da me psuje, niti da me tuče; hoću da me on izdržava, i neću da ja rintam kao konj budala.

2) Ako nema čestit čovek, onda ću se ja sama za sebe brinuti. Da li ću imati dece, to ne znam.

- 1902, 16. aprila: Danas, u osam sati pre podne umrla je u ovoj bolnici Fema, žena Đorđa O., obućara iz Beograda. Pošto Fema nigde nikog nema, jer nikada niko kod nje dok je živa bila nije dolazio, a njen muž da li je živ i gde živi ne zna se, to nikom nije ni javljeno o njenoj smrti.

Zamislite, između ovih retkih zapisa protekao je ceo jedan ljudski život, ispunjen patnjom, nerazumevanjem, pitanjima, nadom... Trudom istoričara, pred javnošću je danas sudbina ove nesrećne žene, kao podsetnik i svedočanstvo o nečemu što bi inače ostalo izgubljeno u vremenu.

Bonus video: