MOJE DETE SE UGASILO, ALI ĆU GA IZVUĆI IZ TUNELA TAME: Olivera je majka dečaka (13) s autizmom i ima misiju (FOTO)

Danas je svetski dan osoba sa autizmom, a ovaj datum ustanovljen je 2007. godine odlukom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Za boju autizma je odabrana plava.

Kada govorimo o autizmu to je komplesan razvojni poremećaj, a autizam je stanje, ne bolest, što u mnogim situacijama menja pristup i tretman takve dece. Autistično dete ima svoj ritam, tempo i trasu kojom svakodnevno hoda. Prolazeći pored izloga ogleda se i traži senke svoga lica, usput otvara i zatvara vrata obližnjih prodavnica, a u koliko mu to zabranite počinje da vrišti i baca se na zemlju. To traje, a roditeljima je neprijatno, „šta će reći ljudi „ prva pomisao. To je on, gospodin autizam. On ne dozvoljava da se nešto menja mora uvek da bude kako on kaže.

Tim povodom majka Olivera Ratković iz Banja Luke priča za Espreso o tome kako izgleda život jednog roditelja čije dete ima dijagnozu prevarzivni razvojni poremećaj.

Olivera je rodila zdravog sina Matiju koji od svoje treće godine boluje od autizma.

- Sa njegove nepune tri godine primetila sam problem, iako su mi svi govorili "nema ga". I tako je. Nije ga bilo sve do vakcine MMR. Da li je ona razlog ili okIdač, uzrok ili nešto drugo, ali moje dete se "ugasilo" - započinje priču za Espreso Olivera i dodaje da je rečnik malog Matije i danas ograničen na "mama", "tata" , "da" i "ne" "mama", "tata" , "da" i "ne" - kaže Olivera i dodaje da tada počinje borba svake vrste.

Majku je držalo to saznanje da Matija sve razume, da je beskrajno spreman, kao i da će izaći iz problema, kako god ga nazivali ili definisali.

- Odbijali smo da imamo problem, poricali smo i govorili sebi da moramo ovo rešiti tako smo govorili na početku tako govorimo i danas. Ne prestajemo da se borimo - kaže Matijina majka.

Nijedan dan života ove porodice nije protekao bez tretmana od strane divnih ljudi koji su uz njih, kao ni rada sa Matijom od strane njegovih roditelja. Sa Matijom se radi svaki dan po osam sati, a u mašini je od svoje treće godine.

- Svim doktorima koji su radili sa Matijom beskrajno verujem i znam da samo kvalitetan, svakodnevan i timski rad donosi rezultate, a ja sam sigurna da smo mi na pravom putu. A kraj?! Naćićemo ga! Moramo, jer to je moja misija, misija majke. Možda nerealna, ali iskrena i buntovna! - hrabo poručuje ova hrabra majka i ističe da nema prava da se umori od borbe za svoje dete.

- Majka sam i živim za njega, kada bi odustala od borbe, to bi bila moja izdaja - napominje ova hrabra majka.

Olivera je i osnivač USZ Centra za specijalističke socijlane usluge "ZA MAJKU i DIJETE".

- Tehnike koje koristimo u radu su usmerene na bihevioralne, razvojne i edukacijske ciljeve, sobzirom na komplejsnost poremećaja. U našem centru okupili smo i stručni tim sastavljen od logopeda, specijalista za dečiju psihijatriju, neurologa, psihologa na koji sam ponosna i kojima verujem - kaže Olivera i porčuje svim roditeljiam čija deca imaju autizam da ne veruju da su došli prerano, već da dođu ranije i napominje da je centar "Za majku i dijete" funkcioniše kao centra za ranu intrevenciju u kome je omogućeno usklađivanje tretmanskog rada sa decom uz timske procene stanja dece.

Razvoj logopedije, psihologije i medicine, metode i tehnike pomogle su da se nađe način kako da se pomogne detetu koje boluje od autizma.

- Nakon niza suplemenata, hipebarične komore, kontinuiranoig stručnog rada Matija je ponovo progovorio u 8. godini. Pitate se kako? Rad, rad, rad....- savetuje Olivera koja je svoju karijeru novinara odlučila da prekine i posveti još jednom fakultetu, osnosno sticanju novog znanja i zvanja profesora specijalne edukacije i rehabilitacije na Defektološkom fakultetu.

Logoped o Oliveri i Matiji

Nataša Čabarkapa za Espreso objašnjava kako se ponašaju deca sa autizmom i priča o svom iskustvu sa malenim Matijom.

Kada govorimo o autističnom detetu njega karakteriše oskudna komunikacija do te mere da je ne želi, besciljan pogled u daljinu a ne u Vas, neodazivanje na ime, stereotipni pokreti, lepršanje rukama, poskakivanje na prstima, a u nekim situacijama i hod na prstima,ne želi promene, jer ga plaše eholalija ( tj. ponavljanje stalno jedne te iste reči ) ne želi dodir ni druženje sa drugom decom ili osobama objašnjava. Kada Vam takvo dete uđe u kabinet dobro se zamislite šta ćete uraditi - iskrena je Nataša.

Matijina mama je došla na moja vrata da potraži pomoć za svoje dete. On je lepi, topli dečak koji je trčkarao kroz moj kabinet i tražio svoj prostor, a ja sam se trudila da mu privučem pažnju.To je bilo teško, trajalo je dugo danima, mesecima - započinje priču o svom iskustvu u radu sa Matijom logoped Nataša Čabarkapa i nastavlja:

- Jednog dana me je Matija pogledao svojim očima, to su bile najlepše oči koje sam videla a u istom trenutku i oči pune tuge. To je trajalo kratko već sledećeg trenutka je otišao i nije bio tu pored mene već negde daleko u svom svetu. Naš rad je dugo trajao i dosta smo postigli , naučili i socijalizovali se za druge zadatke koji su nam postavljani - objašnjava Nataša.

Međutim, došao je trenutak kada je Matija morao da se vrati kući u svoj rodni grad, a Nataši je rastanak je teško pao.

- Mnogo dece i mnogo roditelja prošli su kroz moj život. Puno smeha, radosti i suza. Sve zajedno i svi zajedno.To je normalno. Prosto uđete u nečiju porodicu i zajedno rešavate problem - priča sa setom u glasu Nataša i zahvaljuje se svim roditeljima koji su pokucali na njena vrata i zatražili pomoć od nje i ističe da su mnogi sada mnogi roditelji srećni i zadovoljni, jer su rešili svoj problem sa detetom.