O SMRTI NISMO RAZMIŠLJALI, ČIZME NISMO IZUVALI PO 10 DANA! Ratko je na Paštriku ranjen dva puta, PREŽIVEO JE PAKAO

Ratko Radaković se na odsluženje vojnog roka javio u junu 1998. godine prvo odlazi u Valjevo u sektor bacača sto dvadeset milimetara. Početkom septembra dobija prekomandu za Prizren gde je sam tražio da ide jer je stariji brat tamo služio vojsku, a Radaković je ranjen dva puta na Kosovu i Metohiji, i to u jednom danu.

Sve vreme boravka u 549 motorizovanoj brigadi u Prizrenu bio je smešten u mestu Čeja u jednoj štali kao dubinsko obezbeđenje granica, a odatle se išlo u akcije iz zasede terorista OVK-a.

Kao desetar i komandir svog odeljenja, 25. juna 1998. godine dobija naređenje da ide na Gorožup. Ratko objašnjava da je na licu poručnika Kalača primetio da nešto nije u redu, a nije želeo da ga pita o čemu se radi već je otišao da se sprema za izvršenje zadatka.

Kada su seli u kamion poručnik mu je rekao nešto što će pamtiti dok je živ, a to je:

Prike, idemo na Gorožup, ali ne znam da li ćemo se živi vratiti".

Tokom četvrtog dana i noći neprekidnih dejstava minobacača nije bilo spavanja. Istu uniformu nosili su po mesec dana, čizme nisu skidali i po deset dana. O smrti vojnici nisu razmišljali, odnosno, nije bilo vremena da razmišljaju o njoj. Nije bilo straha. Ipak, Ratko kaže da čovek mora da ima veliku sreću da sve to preživi.

Sva ta dejstva i te slike eksplozija koje su se smenjivale, izgledale su kao na filmu. Tolika razorna moć, takva razaranja, izgledala su nestvarno. Nikome nije padalo na pamet da se povuku, da ostave oružje i odu kući. Ratko kaže da su oni branili Srbiju, granicu svoje zemlje i ako bi se oni povukli, cela Srbija bi pala.

Ratko Radaković je ranjen 8. juna dok je bio na straži. Video je dva aviona kako preleću. Usledila je detonacija, bacila ga je u vis. Vojnik do njega je imao tri gelera u glavi, drugi vojnik se nije pomerao. Kada je pokušao da ustane, nije mogao. Shvatio je da mu nešto nije u redu sa stopalom, da ništa ne oseća. Nažalost, noga mu je bila bukvalno otkinuta i četvorica drugara su mu spasila život, jer ga nisu ostavili na tom mestu.

Usledio je drugi napad tepih bombama. Nad Ratkom se odjednom našla gomila kamenja i neki srušeni zid. I dalje nije osećao bol, samo je bio žedan. Nije bio svestan da je u novom naletu napada, ponovo bio ranjen. U sanitetu mu je krenula krv na usta, rekli su mu da mu je puknuta slezina, a po celom telu su bili geleri. U sekundi mu je ceo život prošao kroz glavu.

Fond za humanitarno pravo je kasnije 549. motorizovanu brigadu proglasio za brigadu koja je izvršila genocid nad albanskim stanovništvom. Ratko i njegovi drugovi kažu da ne mogu da garantuju ponaosob za svakog od 14.000 vojnika te brigade, ali tvrde da niko od njih nikada nije dobio naređenje da gađa civile.

Kaže da nije u redu da se cela brigada označi kao zločinačka, jer su oni branili granicu i opet bi.

Ratko se seća da im je Kumanovski sporazum pao jako teško i da im nije bilo jasno zašto se povlače, kada je pobeda bila naša. U to, kaže, da su ubeđeni i uvek će da stoje iza tih reči.

Kaže da su se osećali izdano, a najteže im je palo to što ostavljaju narod iza sebe, bez objašnjenja zašto odlaze. A znali su za šta se bore, važan je bio svaki centimetar teritorije. Njima je bila čast da služe Srbiji, a veliko poniženje da se povuku. U glavi su imali samo komandu i doneli su odluku da je slušaju do kraja: "Nema nazad, iza je Srbija!"

Bonus video

(Espreso.co.rs)