ALBANAC MI JE NAJBOLJI KOLEGA, SVAKO JUTRO PIJEMO ZAJEDNO KAFU: Ispovest Srbina koji je otišao u ŠVAJCARSKU DA RADI

San mnogih iz Srbije jeste kako otići “preko”, srediti boravišnu i radnu dozvolu u nekoj od zemalja Evropske unije i konačno živeti život kao iz bajke. Da preko “grane” nije baš lako i da su prvi životni koraci teški u inostranstvu, potvrdio je i Danijel Sabo (33), kog je život iz rodnog Ruskog Sela, kraj Kikinde, odveo u daleku Švajcarsku.

Njegova životna priča, postala je poznata javnosti kada se saznalo da jedan Albanac, Srbin i Mađar zajedno dele koru hlebu u najbogatijem delu Švajcarske, mestu Volerau. Danijelov šef Slaviša Marković sa Golije nije birao radnike po veri i nacionalnosti, pa su tako Danijel i Ermin Ramadani iz Prizrena vrlo brzo opravdali šefovu odluku- da se nije pokajao što im je ponudi posao. Vrlo brzo pročulo se da savršeno funkcionišu, da u njihovim pričama nema mesta za politiku, a jedina razmirica je oko alata.

- Ne bih rekao da smo poznati, to je ovde normalno, ali hvala vam što želite da pišete i o drugoj strani medalje života u inostranstvu. Švajcarska je strana zemlja kako meni, tako Erminu i našem šefu Slaviši. Mi smo ovde svi Balkanci, delimo istu sudbinu, došli smo sa jednim ciljem, da radimo i zaradimo i ako jedni drugima ne pomognemo, niko nam neće pomoći - počeo je iskreno Danijel priču o životu u Švajcarskoj.

Kao i svakog radnog dana, Danijel, Ermin i šef Slaviša piju prvu jutarnju kafu zajedno, planovi se prave za taj dan, a i za naredni. Kako nam kažu, ništa bez plana i dobre organizacije.U početku je bilo teško, nismo znali jezik, ali sada je već drugačije, kaže Danijel.

- Koliko god se iz ugla mnogih ljudi činilo da je lako otići, verujte mi nije. Srbiju sam napustio, jer posla za mene nije bilo, po struci sam bravar. Firme su počele masovno da se zatvaraju i shvatio sam da ako ostanem neću moći ništa da stvorim, ni sebi, ni svojoj porodici. Olakšanje u mom slučaju je to što imam pasoš Evropske unije, samim tim bio sam pošteđen da čekam termine za vizu ispred konzulata. Spakovao sam kofer i na nagovor i preporuku prijatelja i svog školskog druga iz sela - došao sam u Švajcarsku.

Danijel je radio kao bravar, gipsar, moler, postavljao je izolaciju, a trenutno radi kupatila, kuhinje i parno grejanje. Neke poslove znao je pre nego što je došao u Švajcarsku, ali dosta je naučio upravo kroz rad sa kolegom Erminom, uz velliku podršku šefa Slaviše.

- Što se tiče posla, ima ga i previše, zanat se jako ceni, bitno je samo da znaš da radiš. Ja sam tako prošao, dali su mi alat u ruke i rekli- evo radi. Prednost njihova je što i tokom školovanja rade, pa im se radni kontinuitet ne prekida. Sistem je tako uređen da se istovremeno školuješ i radiš. Satnica varira,sve u zavisnosti od posla, na primer pakovanje, lagerovanje je oko 13-14 franaka, pa sve do 35. Moleri mogu po satu da izvuku i do 25 franaka, moj posao je nešto više plaćen, jedino sam ovde iskoristio svoju zanatsku školu - priča Danijel za beogradske medije.

Da bi jedna četvoročlana porodica mogla da obezbedi osnovne uslove života, mislim na stan, hranu, osiguranje, da imate auto, nije dovoljno da jedan radi. Cena, na primer jedne sobe je 800 franaka, dok se jednosoban stan plaća i do 2.000 franaka, uključujući i depozit u visini tromesečne kirije.

- Za jednu tročlanu porodicu zdravstveno osiguranje je oko 700 franaka, ukoliko imate auto, parking mesto je oko 80 franaka mesečno, uz kiriju kada dodate ove troškove, plus hrana, garderoba, mesečni troškovi za život nisu ispod 3.000 franaka. Olakšavajuće je što sam, opet kažem, došao sa pasošem EU, mnogi naši ljudi imaju problem oko termina, dugo se čeka na vizu, stan se teško pronalazi, zatim ide spajanje porodice, a sve se to radi preko konzulata u Srbiji. Prednost ljudi koji su EU je upravo taj, što ste pošteđeni termina i čekanja, ali opet susrećete se sa drugim problemima - objašnjava.

- Ona izreka “tačan si kao Švajcarac” potpuno je opravdana, tačni su, precizni i iznad svega poštuju svoje, ali i tvoje vreme. Svaka greška se plaća, mislim vremenski, mesta za “fušeraj” nema, ide se na popravke, dok se posao ne obavi kako treba. Jedino što mi nedostaje je malo motivacije za dobar rad. Poslodavac te nikada neće pohvaliti kao u Srbiji, takva je politika, smatraju , da ako te pohvale nećeš više tako dobro raditi i nećeš napredovati, mada ja tvrdim suprotno. U Srbiji ima pohvale, ali za pare ne pitaj. Na svu sreću šef mi je Srbin, pa reči hvale za dobro odrađen posao ne izostaju - duhovito će Danijel.

- Kao što sam na početku rekao, svi smo došli sa jednim ciljem, da stvorimo bolju budućnost. Trenutno radimo u Federerovom i Šumaherovom kraju, imao sam priliku da ih vidim, ovde ih zovu “staklenim kućama” to su glamurozne vile - dodaje Danijel.

- Na kraju, kada saberem sve, dosta sam uradio za ove godine, mislim da bi mi u Srbiji trebalo mnogo više godina. Najbitnija mi je porodica, moj sin i supruga, njihova budućnost i uslovi, da oni lepo žive. Ako me pitate, da li sam zadovoljan, jesam. Ipak, nostalgija za Srbijom, prijateljima, familijom uvek je prisutna. Sve se može postići, ali vreme bez najdražih, to nikada ne mogu vratiti - iskren je Danijel na kraju našeg razgovora.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)