KAD SU PROLETELE PRVE RAKETE, SHVATILI SMO DA SU NAS PRIJATELJI IZDALI Vodnik Plamen s Košara seća se BOMBARDOVANJA

NATO bombardovanje ostavilo je veliki trag na srpski narod. Ginulo se, a posledice osiromađenog uranijuma kojim su nas gađali ubijaju nas i danas, 20 godina kasnije.

Reklo bi se da je svaki Srbin kivan na ono što nas je zadesilo, besan na one koji su to dozvolili i naredili. Rekli bi se da je ta tragedija, ta agresija, na nas ostavila neizbrisiv trag.

Najjači osećaj, reklo bi se, uvek je na onima koji su bili na prvim linijama odbrane. Jedan od njih je Tomislav Račić, poznatiji među vojnicima kao vodnik Plamen, jedan od onih koji su bili jednu od naših najtežih bitaka - onu na Prokletijama.

Zarobio je živog pripadnika vojske OVK, orden nikad nije dobio, i s ponosom kaže da se svakog trena te 1999. seća kao da je juče bio, i da bi opet sve ponovo...

Sam početak bombardovanja, kraj marta i najkrvavije proleće koje smo doživeli u novijoj istoriji, bio je za njega neshvatljiv.

- Kao nešto nepojmljivo da se može desiti krajem 20 veka i kao jednu veliku nepravdu koja je učinjena jednoj suverenoj državi koja nikoga nije napala, posebno ne neku od članica NATO alijanse, pa je samim tim agresija NATO-a bila nelegitimna, i to bez odobrenja SBUN. Šta dalje reći...

Kad su pale prve bombe, on je već bio na borbenom položaju - iznad karaule Košare. Iako je bio tamo, verovao je da rata neće biti.

. Mislio sam da do bombardovanja neće doći, jer smo na vestima slušali da se Rusija i Kina "oštro" suprotstavljaju toj akciji NATO-a protiv SRJ, kad ono... Kada je iznad naših položaja preletela krstareća raketa, onda smo shvatili da su nas i prijatelji prodali i izdali, nismo mogli da verujemo da nam se to dešava, ali nas to nije pokolebalo niti sprečilo da još čvršće stanemo u odbranu otadžbine.

- Mislili smo da to neće dugo trajati, jer je sazvana hitna sednica SBUN, i da će to prestati za dan ili dva, ali smo se prevarili... - priseća se on...

Na položaju se još pre nego što se zaratilo Račić našao kao profesionalno vojno lice. Nakon završene škole za podoficire, u maju mesecu 1998 godine, dobio je raspored na Kosmetu u 125 motorizovanu brigadu.

Na pitanje šta je njega položaj i služenje državi značilo, jednostavno je rekao - čast!

- Iskreno, meni je bilo drago što sam na Kosmetu i velika čast, jer je u to vreme rat sa albanskim teroristima već uveliko trajao, i što ću doprineti toj borbi i biti u prilici da štitim svoj narod.

Milosrdni anđeo ili NATO bombardovanje, ta agresija koja je trajala 79 dana za njega je značila jedno.

- To je bila velika borbu jedne male zemlje protiv najvećeg svetskog teroriste, a to je NATO alijansa, i naravno protiv albanskih terorista koji ni malo nisu bili za potcenjivanje, jer ih je bilo mnogo više nego pripadnika VJ, policije i ostalih snaga bezbednosti tadašnje SRJ.

Iako se ovih dana govori o počecima NATO bombardovanja, na položajima na kojima je bio krv je pala i ranije.

. Na Kosmet sam došao 1. septembra 1998 godine, a obračun protiv terorista je počeo mnogo ranije, ali se računa po nekim zvaničim podacima, da je rat sa teroristima počeo u martu mesecu 1998. godine, i završio se 16 juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije povukla sa Kosmeta, i sve to vreme je vođena protiv teroristička borba, a kasnije i odbrana od NATO agresije. Mi kao vojska nismo poklekli ni u jednom trenutku i svoju dužnost smo do kraja profesionalno obavljali, i tu svoju dužnost smo obavili časno i pošteno, i mi kao vojska taj rat nismo izgubili, ma šta god danas pričali NATO lobisti i ostali domaći izdajnici i plaćenici.

Danas je, baš kao i mnogi njegovi drugovi, razočaran.

. Osećam se izneverenim i izdatim, ne samo ja, nego svi koji su dali svoj doprinos u tom ratu, posebno oni koji su dali svoj život, da bi današnja politička retorika ove a i svih vlasti u Srbiji nakon 5. Oktobra prodala Kosmet albancima. Osećam se izdano i u tome što se ni jedna vlast nije setila da oda počast veteranima bar jednim centralnim spomenikom u čast svih poginulih i preživelih u tom ratu. Napravljen je "spomenik" za koji je narod preko tabloida novina skupio novac, i na kraju je bukvalno istovaren iz kamiona i ostavljen u nekom haustoru iza hotela Moskva, gde se skupljaju narkomani, alkoholičari, i niko to više i ne spominje. Bruka i sramota.

Na Prokletijama se krvi nagledao, ali na njega to nije ostavilo trag, dok s druge strane, na neke njegove saborce jeste.

- Setim se toga kad treba, za razliku od mnogih drugih koji se jedva bore sa tim, a njihovo psihičko stanje ovu državu ne zanima.

Iako je suludo borca pitati da li bi bitku za otadžbinu bio ponovo, mi smo ga pitali. Umesto odgovora, poslao nam je citat svog druga sa položaja. Napisao ga je Ivica Kolev, jedan od vojnika 125. motorizovane brigade, a on kaže:

- Rat je užasan, to će vam svaki vojnik reći. Ali, u tom užasu ispliva ono najuzvišenije u ljudskoj prirodi... Shvatiš da su materijalne vrednosti, bezvredne.. da je novac samo papir, od kog je mnogo korisniji toalet papir. Nesebičnost postane tolika da zaboraviš na sebe.. Nesvesno dođete do tačke kada je svako spreman da da svoj život za brata pored sebe.. a da i ne trepne!

- Život vam visi o koncu, svakodnevno.. ali se ipak osećate sigurno, jer ste među braćom. I onaj neopisiv osećaj slobode, koju ti daje činjenica da si na najopasnijem mogućem mestu.. gde ne prolazi čak ni zastrašivanje starešina da ćeš po kazni biti poslat negde drugde... Neopisiv osećaj kad je oko tebe pakao.. osetiš strah.. a neko od braće napravi šalu na koju se svi smejete, bukvalno, iz sveg srca i strah nestane. Neopisiv osećaj kad znaš da si se nesebično žrtvovao i pobedio mnogo jačeg neprijatelja.. Osećaj moći i ponosa... I onda se vratiš u "normalan život", civila...

- Vratiš se u tu "normalu", gde se ne ceni hrabrost i nesebičnost, već su na ceni uticajni, bogati, povlašćeni... Neko te možda i naziva herojem, ali u suštini smetaš... Kukavice i nemoralni se osećaju manje vredni kad su pored tebe i to im smeta.. Imaju patološku potrebu da te ponize... A ti ne želiš da te bilo ko naziva herojem... To je, po meni, koren postraumatskog stresnog poremećaja... To i kako i koliko ko uspe da se izbori da živi sa užasima koje je video i doživeo... Dok uspevaš da u sebi nalaziš snage da živiš sa avetima, koje će te pratiti dok si živ.. nađeš balans, napraviš neke kompromise, od kojih te nije sramota da pogledaš sebe u ogledalu.. imaš koru hleba... Uspevaš nekako da živiš u "normalnom svetu"...

I sada, posle 20 godina, kad me neko pita, jel vredelo... E pa, vredelo je"

Bili smo "Kadri stići i uteći i na strašnom mestu postojati".

Ponosan sam na svaki trenutak u kom sam branio otadžbinu, i sutra bih - ako zatreba!

Bonus video: