BAKA STANA IMA 80 GODINA, A PRAVI NAJMODERNIJE KAPE: Očarala je internet, a za nas je imala SAMO JEDNU MOLBU!

Nebojša Vlaškalić, napisao je na Fejsbuku kratku prIču o tome kako je upoznao baka Stanu koja svakog dana ispred Hrama Svetog Save prodaje svoje rukotvorine. Status o nežnoj starici toplih očiju, izazvao je veliku pažnju, a ekipa našeg portala odlučila je da sazna zbog čega je ona tako posebna.

Pre nego što smo posetili ovu vrednu baku, iz Nebojšine objave smo saznali da mu je upravo ona, u danu u kome mu je sve krenulo nizbrdo, svojom energijom popravila raspoloženje.

"Nakon što su danas pokušali da me opljačkaju, uznemiren i nervozan, krenuo sam da šetam po gradu i put me je vodio do Hrama Svetog Save, gde sam ugledao nju. Baka Stana ima 80 godina i svakog dana od 14h stoji ispred Hrama, gde prodaje svoje predivne ručno rađene kape od vune, kao i druge rukotvorine. Zastao sam ispred ove umorne starice veselih očiju i neverovatne životne energije kako bih je pitao da li bih mogao da probam neku kapu. Poput nekog naivnog, bezbrižnog deteta, počela je da mi priča o svom životu i ljubavi prema vezu i heklanju i potrebi za radom, koja je održava živom i srećnom. Pošto joj njena umetnost pomaže da preživi (jer joj je penzija premala), zamolio bih vas da, ako vas put nekad navede do Hrama, potražite baka Stanu i uzmete od nje neku kapu. ❤️"

Fotografije nasmejane bake i šarenih, unikatnih stvarčica koje pravi, upotpunile su utisak o ovoj lepoj, svakodnevnoj, ali pozitivnoj priči. Nažalost, usled nervoze, stresa i obaveza, ovakve priče su često nepravedno zapostavljamo.

Dok smo prilazili baka Stani, ona je pažljivo heklala jednu kapicu roze boje. Kasnije nam je objasnila da je namenjena devojčicama. Predstavili smo se i započeli razgovor, a ona nam je objasnila zbog čega je izabrala baš ovo mesto za izlaganje svojih rukotvorina.

- Već tri godine ja sam ovde kod Hrama Svetog Save, svakog dana, otprilike od 13 do 17 sati popodne. Ako je lepo vreme i ništa ne pada. Od 2003. do 2012. godine izlagala sam na Kalemegdanu, nas 25-oro je imalo svoje tezge i ugovor na mesec dana. Bili smo u ingerenciji beogradske tvrđave, sve do 2012. godine, kada su nam rekli da smo pod nadzorom Starog grada. Tog istog dana je grad izdao 10 tezgi, a ostale i dan danas trule dole. Duša me boli zbog toga - počinje svoju priču baka Stana, koja dodaje da je zajedno s kolegama na tom mestu izlagala isključivo srpsku rukotvorinu.

Nakon što su obavešteni da više neće moći da rade, tu gde su mnogi od njih hleb sticali godinama, odlučili su da se pobune.

- Otišli smo u Vladu da pitamo tadašnjeg gradonačelnika zbog čega su nam uzeli tezge, jer smo do tada lepo radili. On nije mogao da nas primi, jer nije imao vremena, a nije mogao čak ni njegov zamenik. Išli smo posle i u Stari grad kod predsednika opštine, ali niko nije hteo da nas primi, niti prstom da mrdne za nas - iskrena je baka Stana, kojoj je posebno žao što su njihove tezge na ovakvom mestu propale jer su godinama privlačile veliki broj stranaca.

- Dok sam imala tezgu na Kalemegdanu, strankinje su me stalno molile da im pokažem kako se prave stvari koje sam prodavala. Kad god bi jedna od njih nešto kupila, a ima ih na primer tri, ja i ostalima poklonim po nešto, a one se oduševe i ne mogu da veruju - dodaje ona.

Nakon što su im uzeli tezge, baka Stana je imala mnoštvo srpskih vezenih i heklanih rukotvorina, ali i puno kupljenog materijala. Uložen trud i novac, valjalo je naplatiti, pa je zajedno sa kolegama odlučila da se preseli u Knez Mihailovu ulicu.

- Odlučili smo da radimo u Knez Mihailovoj na divlje. Uzeli su nam tezge i nismo imali drugog izbora. Međutim, komunalci su nam mnogo puta pisali kazne, a ja sam ih platila ne znam koliko. Morala sam tu da prodajem, jer sam ušla u dozvoljeni minus kako bih kupila materijal. Da su nam na vreme saopštili da će nam uzeti tezge, ne bih to radila - naglašava ona.

Sada izlaže na jednoj klupi kod Hrama, jer kako kaže, voli da radi i radiće dok god bude mogla.

- Ovo što ja sada radim je sitno, iz zadovoljstva. Produžava mi život. Ovde me niko nije dirao, rekli su mi da se toleriše jer je rukotvorina, a verovatno i zbog mojih godina - priča kroz smeh simpatična baka Stana.

Pored penzije, za koju skromno tvrdi da joj je dovoljna, zaradi od svog rada i poneki dodatni dinar. Voli da popije kafu ujutru, hekla ili štrika dok sluša vesti, a onda prošeta do klupe na kojoj svakodnevno izlaže, jer joj je blizu kuće.

- Volim da štrikam i heklam ujutru kad ustanem, ili uveče dok gledam neku seriju. Za jednu kapu potrebno mi je otprilike dva sata. Mnogo volim da radim.

Dok smo pričali sa baka Stanom, na klupi pored čekala je jedna starija gospođa. Ljudi poput nje su, kako kaže, razlog zbog koga rado svakodnevno izlaže na ovom mestu.

- Mene ovde obožavaju ljudi. Vole da pričaju, često dođu, evo i gospođa što sedi pored me čeka da popričamo. Ovo je lep kraj, dobar svet. Kad me neki dan nema, oni me odmah zovu da vide jesam li dobro. Često im sa zadovoljstvom i poklanjam kape, jer volim da se družim sa ljudima, ali i da im pomažem. Pogotovo kada vidim da nekome zaista moram da poklonim. Takođe i deci. Jednostavno, volim da poklanjam - priča ona, iako smo se i sami uverili da njene prelepe kape, od kvalitetne vune, imaju zaista simboličnu cenu.

- Bitno mi je da su ljudi zadovoljni. Ja sam svoju starost obezbedila na vreme. Puno sam u životu radila. Pre podne sam bila na poslu, noću sam se školovala. 1955. godine sam došla sa Vlasinskog jezera, iz tih divnih krajeva, da ovde sebi gradim život - dodaje baka Stana, koja danas ima veliku porodicu. Ćerku, sina, snaju, tri unuka i jednu kako kaže, lepu gospođicu princezu, koja je od babe nasledila ljubav prema ručnom radu.

- Oni su mi najveće bogatstvo. Svi su dobri i mi se trudimo da ih vaspitamo tako da stoje s obe noge čvrsto na zemlji. Unuka, koja je prvi srednje, voli da štrika i nju učim da radi. Kada su mi deca bila mala, od glave do pete su bili obučeni u rukotvorinu. Ja sam naučila da štrikam sa 12 godina i od tada to radim, pa tako i danas za unuke.

Nakon što smo neko vreme proveli u prijatnom razgovoru sa divnom baka Stanom, došlo je vreme da krenemo dalje. Ipak, ona nije htela da nas pusti, dok ne izaberemo po jednu kapu. Iako joj ono što radi, donosi skromnu zaradu, insistirala je da nam nešto pokloni.

Potpuno razoružani dobrotom ove žene, nešto smo izabrali, a nešto kupili. Ne zato što je novac bitan, već zbog toga što svaki trud treba ceniti. Pogotovo osamdesetogodišnje žene, koja je svojom životnom energijom, mnogo mlađima zadala "domaći zadatak".

Nama je zaista popravila dan, a kada smo odlazili, zamolila nas je samo jedno - da opet dođemo da se ispričamo. I hoćemo, sigurno!

BONUS VIDEO: ESPRESO INTERVJU - Danica Grujičić, najbolj srpski neurohirurg