MARINU SU NAZIVALI NAKAZOM ZBOG NJENOG OŽILJKA! Onda je jedna rečenica promenila sve, a ona je rekla: POSEBNA SAM

Ostavila je prošlost iza sebe. Živi život slobodno, oslobođena okova i gleda samo u budućnost...

Ovo je priča o Marini Arsić, devojci koja ima samo 19 godina. Marina je rođena je sa retkom vrstom mladeža, nevusom, duž cele leve strane lica. Mladež je bio ogroman, tamno braon boje, pun dlaka.

Roditelji su se trudili da je zaštite i da joj kažu da je svet jedno lepo mesto za život ma koliko bilo loših ljudi u njemu, ali njoj nije bilo lako.

- Da li ti to skineš pred spavanje pa staviš ponovo? Zašto ja to nemam, a ti imaš? - stalno su me zapitkivali.

Dobijala je razne nadimke Dlakava, Nakaza, zavisi od situacije...

- Neprijatan osećaj, ne radim ništa pogrešno, a opet ljudi pilje u mene - rekla je Marina.

Pitala je majku zašto baš ona to ima, a ne neko drugi.

Diskriminacija je počela još u vrtiću kad su je vaspitačice izbacile iz predstave pod izgovorom da je potreban neparan broj dece.

- Kada su deca saznala da imam isti takav ožiljak i na leđima, onda su mi usred dvorišta tražili da se skinem i da im pokažem. Saterali su me u ćošak i podigli majicu, pogledali i otišli da se igraju ponovo - kaže Marina.

Bila je odbačena od strane svojih vršnjaka...

- U predškolskom sam prvi put bila deo ekipe, jer me je vaspitačica izabrala da glumim u predstavi u prvoj postavi.

- U školi sam radila drugoj deci domaći da bi malo obratili pažnju na mene. I kad bi mi se zahvalili bila sam presrećna. Bila sam svesna da je sve to isforsirano ali prijao mi je bilo kakav kontakt i znak pažnje.

Zbog svog mladeža, vrlo rano se susrela sa diskriminacijom. Nije znala što to znači, ali je osećala šta znači kada niko ne želi da se druži sa tobom, kada te gledaju drugačije...

Marina je živela usamljena... Daleko od pogleda koji su piljili u nju. Daleko od ljudi koji su je čak pitali "da li mogu da te pipnem?"

Mama je se nikada nije stidela. Od prvog dana je sa njom izlazila "u svet", a ljudi su naravno prilazili, zagledali, raspitivali se, a bilo je i onih koji su pitali mogu li da "pipnu". Bilo je i onih koji su okretali glavu, bežali na drugu stranu ulice...

- Mama je imala foru da kad deca priđu kolicima da se ne uplaše onda im je nudila slatkiše koje je nosila posebno za tu priliku.

- U porodilištu su bili divni, ali ja sam se najviše bojala zato što je prva dijagnoza bila melanom. To mi je stvaralo veći strah nego kako će da reaguju ljudi na izgled - kaže Marinina mama i dodaje:

- U našem narodu ima priča ko ima puno mladeža biće srećan u životu, a doktor je rekao zamislite koliko će vaša ćerka biti srećna.

- U trenutku kada je dete pobeglo od Marine dok sam je nosila u kenguru... Tada sam shvatila da će Marina jednog trenutka biti svesna reakcija.

Operisala je mladež nakon godinu dana, ali doktor je rekao da će ožiljak uvek biti tu i da ona mora da nauči da živi sa tim.

- Svesna sam da živimo u zemlji punoj primitivizma, a meni je bilo bitno samo da zaštitim nju. Smatrala sam da je Marina dete kao i svako drugo sa mladežom na vidnom mestu i ništa drugo. Najviše me je bolela diskriminacija i to što Marina nema ni drugaricu ni druga. I dalje ne mogu da se pomirim sa tim jer moje dete nema ni trunke zla u sebi - kaže ova majka.

- Marinina želja i motiv što je izašla u javnost je da se niko ne oseća kao ona i da pokuša da spreči takve stvari. Sa 14 godina je prevazišla to. Onog dana kada je vezala rep i otišla u školu shvatila sam da se ne stidi svog mladeža - kaže Jasmina i dodaje da je njenu ćerku najviše bolelo kad je medicinsko osoblje i ljudi koji su im bliski zapitkuju.

- Uvek sam joj govorila da odgovori onako kako se oseća, ako želi nekome da kaže neka kaže, ako ne želi neka kaže šta te briga. Doktori i medicinski službenici su nas pitali šta joj je to? Da li se opekla? Čak i da li smo išli kod gatara zbog toga?

Jasmina navodi da se najviše iznervira kada je medicinska sestra pita "šta ti je to", Marina kaže ništa, a sestra kaže "imaš ožiljak nešto ti je".

- Neko ko je u toj struci, u belom mantilu nema pravo da zapitkuje - smatra Jasmina.

- Imala je godinu da kada se operisala, urađena je transplatacija, zato ima taj ožiljak na leđima, presađena je koža sa slabinskog dela. Pre je ožiljak bio vidljiviji nego sad, kako je starija on bledi. Radila je laserske tretmane, radila je u Srbiji maksimalno koliko se može. Oni su pokušali i planirali i u inostranstvu da urade neku operaciju, ali dobili su informaciju da to može da se odradi ovde na dečijoj klinici i to je i urađeno tu. Operacija je bila rizična, rizik od anestezije intubiranja - rekla je Marinina mama Jasmina.

Iz operacione sale posle nekoliko sati strepnje i bojazni, malena Marina je iznesena sva uvijena u zavoje. Mladež je uklonjen sa lica, ali je veliki deo kože presađen sa slabinskog dela leđa i manji deo sa unutrašnje strane butine.

Lekari su upozorili majku da je sledećih nekoliko dana ključno i da zavoji ne smeju da se pomeraju. Međutim, sve to ispod je jako svrbelo i bilo je teško objasniti bebi da mora da miruje. U jednom trenutku su joj čak i vezali ruke za krevetac da se ne bi češala a vazduh je nekako pronašao put kroz zavoje. Morala je da usledi nova intervencija. Kako nije bilo moguće ponovo presaditi tako veliko parče kože lekari su morali da izvlače vazduh ispod presađenih slojeva. Uspeli su donekle da saniraju ranu, ali su joj ipak ostale neravnine na ožiljku koje su i danas vidljive. Ipak, cilj je postignut. Mladeža više nije bilo, ali ostao je ožiljak na licu i na srcu jedne devojčice.

Marina navodi da su vređanja počela kada je krenula u školu.

- Kada sam krenula u osnovnu opet su krenula pitanja i bilo je teško objasniti ljudima da se to ne prenosi, da to nije nikakva bolest, bukvalno je samo problem estetske prirode u pitanju. Svi su govorili da neću da kažem šta je to da im ne bih prenela. Bilo je teško ubediti ljude šta je prava istina.

- Nisam imala sa kim ni na odmor da idem jer su oni već napravili grupe, znali su se od ranije, ponekad uskočim sa dve tri rečenice, ali onda oni odu pa i ja odem na svoju stranu.

- Neka od vređanja su bila da sam dlakava, nakaza, čak su išli dotle da mi kažu da izgledam kao da me je šleper pregazio, jer su šare na ožiljku takve da izgleda kao da me je šleper pregazio. Uživali su u ponižavanju drugih ljudi. Sve je to bilo teško do osmog razreda. Osmi razred je bio prekretnica.

- U početku kad se pogledam u ogledalo nisam videla sebe, videla sam ono što su mi drugi govorili... Nakazu... Onog trenutka kada sam prestala da im udovoljavam tada vidim drugu Marinu u ogledalu.

- Prekretnica se desila u osmom razredu, kada sam stavila jaknu na klupu i prišao mi je dečko i rekao kako ne mogu da držim jaknu tu. Tada sam se ja iznervira jer nigde ne piše da ne smem jaknu da ostavljam tu i prvi put u svom životu sam odgovorila nekome. I tad sam shavtila da imam glas i da je neko čuo taj glas. Jer posle mog odgovora on više nije bacao jaknu.

- U tom trenutku sam osećala pobedu. Mali korak za čoveka, veliki za čovečanstvo - dodaje Marina uz smeh.

Tada je prvi put ustala protiv društva, nepravde, ugnjetavanja, odbacivanja.

- Kada sam došla kući bila sam pod utiskom kako sam se suprotstavila, pa sam otišla do ogledala i rekla sebi: "Lepa si!" I tada sam rešila i kosu da podignem.

Profesorka Svetlana Danilović je u Marini pronašla veliki talenat. Uočila je Marinin dar za pevanje i crtanje.

Zahvaljujući podršci Marina je postala svesna sebe i nije joj trebala pažnja kao pre, ali isto tako je bilo trenutaka kada je Marina psihički klonula.

- U nekim trenucima mislila sam da je preveliki pritisak društva, ali onda se dese neki sitni koraci i ja pomislim ipak ima nade. Da ću možda uspeti da promenim društvo, da ću pomoći nekome ko ima slične probleme. Zato sam ja i ovde, da tu diskriminaciju nekako sklonimo iz rečnika i izbacimo iz upotrebe.

U današnje vreme ideali lepote su takvi da žene moraju da budu savršene i da izgledaju kao instagram filter. Ne sme da se ima mana jer se na to gleda loše, a Marinina mama ima odlično objašnjenje kako da se nosiš sa tim kad si drugačiji:

- Ta vaspitačica u predškolskom, prvi dan kad je Marina došla ona je uzela nju u krilo i rekla ostaloj deci da nije Marina drugačija od njih, nego su oni drugačiji od nje. Nije dozvolila da je deca pitaju i nijedno dete je nije pitalo. Ona ima divan odnos i dan danas sa tom decom.

Marina Arsić je prevazišla svoje probleme i želi to da podeli sa drugima da bi i oni skupili snagu za borbu.

- Treba da radimo na sebi kao individua, kao pojedinac jer ćemo tako pomoći društvu. Ako je društvo loše, neki pojedinac će se izdvojiti i uticaće nekako na to društvo. To je neki moj mehanizam i nadam se da i drugi tako razmišljaju.

Marina Arsić je hrabra devojka koja je skupila snagu da se suprotstavi ljudima, svaki dan upoznaje sebe i ponosno nosi svoj pozitivan inat. Svesna je da ne može da promeni ljude, ali se trudi da promeni sebe jer će tako možda uspeti da utiča na društvo. Njena misija je da pomogne drugima i za to se zalaže. Ne dozvoljava da joj išta skine osmeh sa lica i ne obazire se više na to što je ljudi zagledaju. Ona sada ističe da ne bi uklonila ožiljak, čak i da može, jer to je deo nje, i sva patnja bi nestala pa bi se ona osećala prazno. To ne bi bila ona bez ožiljka. Na kraju za sebe je rekla:

Ja sam Marina Arsić, posebna sam, drugačija i obeležava me ožiljak za ceo život.

BONUS VIDEO: ISPOVEST JOŠ JEDNE JUTKINE ŽRTVE: Probao je da me obljubi, a njegova sestra je sve gledala!

(Espreso.co.rs)