ZA JEDNU OD NJIH NIJE BILO NI RUŽE, NI MOLITVE: Osamnaest ruža za devetnaest žrtava zločina u BiH

Pre tri dana, u Srbiji i Bosni i Hercegovini - videli smo krajičkom oka u novinama kratku vest - uhapšeno je petnaest ljudi odgovornih za ratni zločin u istočnoj BiH pre gotovo dvadeset dve godine, kad su na jednoj maloj železničkoj stanici u jugoistočnom korneru Bosne pripadnici srpske paravojske zaustavili voz iz Beograda, izveli iz njega sve muslimane, pa ih nakon okrutnog mučenja hladnokrvno likvidirali i bacili u Drinu.

Bilo je predavno da bismo pamtili, bilo je predaleko da bismo znali, bilo je predavno i predaleko da bi nas se uopšte ticalo, piše Boris Dežulović za Slobodnu Dalmaciju.

Bila je to, naime, interna stvar između Srba i Bošnjaka, kao što je njihova i danas, kad tužilaštva Srbije i BiH novinarima daju izjave o spektakularnoj zajedničkoj akciji, sugrađani i porodica zločinaca u Republici Srpskoj protestvuju zbog hapšenja, a porodica davnih bošnjačkih žrtava pristižu na tužan doček pravde. Kao što su se na uzaludnim dočecima okupljali svih ovih godina, u malom gradu Prijepolju na jugu Srbije, dokle devetnaest ubijenih nikad nije stiglo. Na godišnjicu otmice, okupili su se tamo uglednici bošnjačkih zadruga i članovi porodica, izmolili "fatihu" za svoje očeve, braću i sinove, i - kao svake godine - bacili u Drinu osamnaest ruža.

Strah na stanici

Da, bilo je osamnaest ruža za devetnaest žrtava: za jednu od njih nije bilo ni ruže ni molitve.

Tomo Buzov bio je, naime, statistički Hrvat, iz Rudina u Kaštel Novom, od velikog i poznatog roda Buzovih. Tamo ga, međutim, slabo pamte: kao kapetan prve klase u onoj vojsci, u Novom Beogradu je dočekao i penziju i rat. Imao je pedeset tri godine i sina Darka na odsluženju vojnog roka u Crnoj Gori, u Podgorici. Tamo se i bio uputio, da poseti sina, kad je u subotu 27. 1993. u deset ujutro seo u voz 671, popularni Lovćen na liniji Beograd-Bar.

Već na polasku voz je kasnio sat vremena, jer su se stanicom i vagonima muvali policajci i naoružani neki muškarci u maskirnim uniformama. Sledećih nekoliko sati policajci su obilazili su kupce zajedno s kondukterom, koji je od svakog od hiljadu putnika, koliko ih je bilo u vozu, tražio putnu kartu i ličnu kartu. Nikad to nije bilo, da se uz putnu kartu traži i legitimacija - šaptom su se čudili putnici, a policija ih je smirivala objašnjenjem kako se „pojavio neki šverc“.

Koju minutu pre četiri poslepodne voz se uz zvuke zaustavio u Štrpcima, jedinoj stanici na svih četiri stotine sedamdeset šest kilometara slavne srpsko-crnogorske pruge koja se nalazi u Bosni i Hercegovini. Mala je to stanica, nikad se tu Lovćen zaustavio nije, pa su nelagoda i strah brzo ispunili zagušljive, zatvorene kupee. Onda su se iz daljih vagona začuli žamor i glasna zapomaganja, otresiti muški glas izvikivao je bošnjačka prezimena, i nije prošlo dugo pre nego su putnici u vozu shvatili što se događa.

Hiljadu putnika uplašeno je gledalo u vlastite blatnjave cipele, bojeći se i proviriti kroz prozore na stanicu, gde su izvedene Bošnjake postrojavali pored kamiona sa zelenom ceradom. Tek s vremena na vreme neki bi se ohrabrili pa doviknuli „Vodite ih, strijeljajte ih!“.

Mogao je odšuteti i penzionisani oficir, Kaštelanin Tomo Buzov. Samo da je ćutao, da se udubio u novine ili pravio da drema, da je gledao sopstvene blatnjave cipele i vlastita posla – a imao je svojih, važnijih poslova, imao je na jednom kraju pruge suprugu, a na drugom sina - trgnula bi ga nekoliko minuta kasnije lokomotiva i mala stanica Štrpci zauvek bi ostala iza zaleđenog stakla na prozoru kupea. Samo, eto, da je šutio, kao ostalih hiljadu putnika u vozu 671. Ali nije mogao. Ustao je konačno sa svog sedišta i glasno uzviknuo: „Stanite, ljudi, šta to radite!? Ima li u ovoj zemlji zakona?“

Bila je to - i onda je bilo jasno, a kamoli danas – posve suluda, besmislena reakcija. Nije to bila prkosna, herojska gesta: samo ljudska, dakle suluda i besmislena. Znao je i on, kao i ostalih hiljadu putnika, da ne može ništa sprečiti, ništa promeniti i nikoga spasiti. Nije reč jednog penzionera mogla biti jača od tridesetak naoružanih policajaca i vojnika: bilo je to jače samo od njega.

Tako se Kaštelanin Tomo Buzov, umesto na porti podgoričkog garnizona, u posetu sinu Darku, te subote našao u kamionu s osamnaest Bošnjaka, koje su pripadnici paravojne grupe Osvetnici iz Višegrada odveli u selo Prelovo kraj Višegrada. U gimnastičkoj dvorani osnovne škole okrutno je mučen i premlaćen, pre nego što je i na njega došao red da uđe u jednu garažu, gde je čekao vođa Osvetnika Milan Lukić.

Bez molitve i ruže

Supruga Koviljka i sin Darko nikad nisu pokopali Tomu. Od devetnaest žrtava otmice u Štrpcima, identifikovane su i sahranjene samo tri, pronađene kasnije u jezeru Perućac.

Sve ostale, međutim, u komemoracijama u Prijepolju imaju svoju množinu, kao što svoju množinu na demonstracijama u Višegradu imaju i ubice, i kao što je svoju množinu u vlaku 671 imalo hiljadu putnika zagledanih u vlastite blatnjave cipele.

Samo Tomo Buzov nema množine i nikoga se ne tiče. Iako je bio žrtva, nema za njega molitve i ruže na spomenu ubijenima: što se njih tiče, nije bio statistički Bošnjak. Iako nije bio statistički Bošnjak, iako je bio oficir JNA na putu u poseti sinu u istoj toj vojsci, ne pamte ga ni njegova poslednja domovina, ni njegova nekadašnja vojska: što se njih tiče, bio je statistički Hrvat. Iako je bio statistički Hrvat, Kaštelanin, ne pamte ga ni Hrvatska ni Kaštel Novi: što se njih tiče, bio je izdajnik.

Pamti ga, eto, samo poneki od hiljadu putnika iz voza 671 na liniji Beograd-Bar, svedoka koji su se na sudu sjetili čoveka što nije mogao ćutati. A nema statistički telesnije manjine, nema veće jednine i strašnije samoće od one u kojoj se ne može ćutati. Malo je takvih, statistički je jedan na hiljadu. Poput zaboravljenog Kaštelanina Tome Buzova, čoveka koji nije mogao ćutati, piše Boris Dežulović za Slobodnu Dalmaciju.

Jednog od hiljadu.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Slobodna Dalmacija)