OTKRIVENO KAKO SU RUSI ZADRŽALI ĆIRILICU: Devedeset posto Srba danas koristi LATINICU, a za to je kriv JEDAN ČOVEK!

Da je Rusima bio na čelu Partije i države Josip Broz Tito, i Rusi bi danas većinski (kao Srbi, 90:10 osto) pisali svoje jezik latiničkim pismom, ali Staljin je zaustavio planirano ubijanje ćirilice među Rusima

Veoma zanimljiv tekst Rine Bikove pod naslovom „Kako je ruski jezik vekovima odolevao latinizaciji“ (objavljen 8. februara 2019. na Carsi) veoma je poučan za srpske lingvsite i srpske vlasti, naravno, ako budu oni hteli da pročitaju navedeni tekst.

Unajkraće prepričan tekst

Već na početku teksta Rina Bikova polazi od provereno tačne činjenice na ovaj način: „Tema ćirilice koju potiskuje latinica spada među najbolnije teme srpskog društva.“ Ona, daakle, polazi od već sasvim dovoljno potvrđenih i u brojnim knjigama u nas objavljenih istrživanja i dokaza da su Srbi posle pogubnog Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeizku (1954) smišljeno od komunista u Jugoslaviji, specijalnim merama nasilja i političkih pritisaka vlasti, Srbe većinski (90:10 odsto danas) polatiničili za poslednjih sedamdesetak godina smišljeno i lukavo, posle više vekova prethodnih uspešnih odolevanja Srba da zamene svoje ćiriličko pismo koje je u osnovi srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta u trajanju dužem od hiljadu godina.

R. Bikova nama čitaocima u Srbiji predočava činjenice koje potvrđuju da je polatiničavanje ćiriličkih Rusa i drugih naroda u Rusiji i, kasnije SSSR-u bio proces koji je tamo dolazio s latiničkih (katoličkih) naroda sa Zapada, posebno s područja Poljske, kao prve granične države s Rusima i drugim ćiriličkim narodima s područja razbijene velike ranije države SSSR-a.

Spominju se i imena iz vlasti i iz lingvističke nauke koji su se bavili pokušajima poltiničavanja (i) Rusa kao najveće pravoslavne (ćiriličke) tetritorije u svetu. Stranci, kao i zapadnjaci u samoj Rusiji, i posle reforme ćirilice Petra Prvog isticali su Rusima da obnovljeno rusko pismo i dalje „nije dovoljno savršeno, jer su samo u latinici sagledavali čisto savršenstvo“. (Veoma slično jugoslovenskim komunistim koji su srpsku ćirilicu objašnjavali kao „zastarelo pismo s kojim ne možemo u svet i Evropu“.) U otporu polatiničavanja Rusa isticao se car Nikolaja I u čije vreme je istaknuta ćirilička odbrambena teorija zvaničnog pridržavanja narodnih vrednosti, čija je parola bila ,Pravoslavlje, samodržavnost, narodnost‘.“ Međutim, 1833. godine objavljen anonimni rad „Iskustvo uvođenja novih ruskih slova“ (OPЫT WEDENIЯ NOVЫH RUSSKIH LITER). Glavna ideja tog rada je bilo zbližavanje „varvarskog“ ruskog jezika sa evropskim. Navodno, mešavina latinice i ćirilice, uz dominaciju latinice, daje „lepotu slovima“, i kada se to uvede onda „stranci neće naša slova doživljavati kao poluazijska“. Još dalje je otišao Poljak K. M. Kodinski, koji je 1842. godine izdao knjigu „Pojednostavljenje ruske gramatike“, gde je predlagao da se ruska ćirilična azbuka potpuno zameni latinicom. Čuveni ruski književni kritičar Visarion Belinski je za ovu knjigu rekao da ona predlaže „otežavanje“ ruske pismenosti, mada je i sam, kao zapadnjak, predlagao da se „Й“ zameni slovom „J“. Zanimljivo je da je upravo to u Srbiji pošlo za rukom Vuku Karadžiću, koji je bio dobro poznat Belinskom. Spominje se Ivan Kuljžinski, u radu pod naslovom „O značaju Rusije u porodici evropskih naroda“ (1840) pisao je sledeće: „Ako se pođe od azbuke, može se stići do formiranja jezika, do oblika građanskog načina života, pa čak i do bogosluženja, koje Zapadni Sloveni vrše na latinskom jeziku“. Čuveni profesor je smatrao da latinica ne može adekvatno preneti glasove slovenskog jezika: „Pogledajte ovaj niz latinskih slova (SZCZ), okupljenih samo sa ciljem da u poljskom jeziku izraze jedan slovenski glas: „Щ“.

Sličnost između Boduena de Kurtenea i našeg P. Milosavljevića!

Spominje se, ztim, poznati ruski lingvista, Poljak Jan Boduen de Kurtene, koji je u jednom svom članku posvetio dosta prostora opisivanju prednosti „oble“ latinice u odnosu na „uglastu“ ćirilicu, tvrdeći da „postoje ljudi kojima je vreme dragoceno i <…> koji teže sveobuhvatnom uvođenju istog kalendarskog sistema, istih mera za težinu i drugih mera, iste valute, itd., itd.“ On je ujedno smatrao da ne postoji nikakva opasnost po nacionalni identitet, s obzirom da se „i za izražavanje matematičkih vrednosti svuda koriste latinska i grčka slova u spoju sa arapskim ciframa“. (Mi dodajemo da je njemu, Boduenu de Kurteneu sličan u nas danas prof. dr Petar Milosavljević koji smatra da je Srbima „ćirilica nevažna za identitet“.)

„Odjek“ latinice se primećuje i u ruskom načinu preuzimanja izraza iz stranih jezika, kao što su udvojeni suglasnici u ruskoj pozajmljenici ukoliko oni postoje u izvornoj reči, na primer „okkupaciя“, „illюstraciя“ i dr. Veliki ruski leksikograf i etnograf Vladimir Dalj je 1852. godine u radu „O dijalektima ruskog jezika“, napisao da je to „suprotno našem jeziku“. Posebno su poznati pokušji latinizacije za vreme boljševika. Vladimir Lenjin posle uspostavljanja nove vlasti u Rusiji bio je sklon uvođenju latinice već 1919. godine. U to vreme ministar za prosvetu Anatolij Lunačarski predložio je da svi jezici nove države pređu na latinsko pismo. Lenjin nije bio protiv te ideje, ali se ipak uzdržao od njene realizacije kod Rusa. Ali u Sovjetskom Savezu, formiranom 1924. godine, jezici mnogih drugih naroda SSSR-a prešli su na latinicu.

Uspešan Staljinov otpor polatiničavanju Rusa

Od 1928. godine je u SSSR-u postojala čak i komisija za latinizaciju ruske azbuke. Međutim, već 25. januara 1930. godine Politbiro Centralnog komiteta Svesavezne komunističke partije boljševika kojim je predsedavao Staljin naložio je Glavnoj upravi naučnih, naučno-umetničkih i muzejskih institucija da obustavi rad na tom pitanju. Od sredine 1930-ih pod Staljinovim rukovodstvom se odigrava svojevrsni „proruski zaokret“ u nacionalnoj politici, pa i azbuke malih naroda za koje je već bila osmišljena latinica prelaze na ćirilicu. U Sovjetskom Savezu to pitanje više nije pokretano.

Posle raspada SSSR-a 1991. godine pojedine bivše sovjetske republike su ponovo prešle na latinicu (Moldavija i Azerbejdžan), dok su druge zasada ostale verne ćirilici (Belorusija, Ukrajina, Tadžikistan, Kazahstan i Kirgizija). Treba istaći da su Rusi krajem 1990-ih i početkom 2000-ih dosta koristili latinicu na internetu i u telefonima, jer tadašnji softver nije u dovoljnoj meri podržavao ruska slova, ali je ta pojava praktično nestala tokom 2010-ih, kada je pitanje podrške ruskih slova u softveru u potpunosti rešeno.

Na kraju ovog teksta se ističe da i danas u Ruskoj Federaciji ipak postoje i pristalice latinizacije azbuke. U više navrata je svoj stav po tom pitanju iznosio ruski etnolog i doktor istorijskih nauka Sergej Arutjunov. Njemu pripadaju pojedine publikacije na tu temu, na primer „Ko se plaši latinice?“ („Komu strašna latinica?“, 2005). On smatra da će svi jezici sveta neizbežno jednoga dana preći na „ošišanu latinicu“. Međutim, njegovo mišljenje u ovom trenutku je u Rusiji potpuno marginalno. (Kod nas j Sergeju Arutjunovu veoma sličan po gledištima na latiničenje Srba naši akademici Ivan Klajn i Ranko Bugarski, ali i niz drugih njima sličnih koji su za to da Srbi, ako već hoće praktično u celom svetu jednoazbučje, da to bude u hrvatskoj latinici. U proteklih nekoliko godina ćirilica i u digitalnom svetu polako zauzima mesto koje joj pripada. Na internetu je ruski jezik u ovom trenutku (decembar 2017. godine) na drugom mestu po popularnosti. Još 2010. godine se u svetu pojavio prvi domen na ćirilici – „.rf“. Zatim su uvedeni domeni „.срб“ (2011), „.bg“ (2014), „.ukr“ (2014), i „.bel“ (2015) za Srbiju, Bugarsku, Ukrajinu i Belorusiju. Pored toga, postoje i ćirilični domeni „.kaz“ i „.mon“ za Kazahstan i Mongoliju.

Prepričali smo ovaj značajan tekst kao opomenu našim borcim,a za očuvanje srpske ćirilice, uz verno citiranje.

Kako je u Jugoslaviji i Srbiji uespelo ono što nije uspelo u SSSR-u i Rusiji?

Kod nas u Jugoslaviji i Srbiji pokazalo se da Jugoslavija i Srbija nisu što i Rusija i SSSR i da Staljin nije Broz. Što se latiničenja u Jugoslaviji i Srbiji tuče, Broz i njegovi komunistički poklisari na vlasti bili su neuporedivo uspešniji u planiranom zatiranju srpske ćirilice. Srpska rukovodstva i lingvisti u institucijama za srpski jezik i pismo u Jugoslaviji i Srbiji ne samo da nisu dali nikakav otpor latiničenju Srba nego su im u tome zdušno (pri)pomagali a to i danas čine i vlast i lingvisti posebno kroz zaustavljanje predloga struci i vlastima da se srpski pravopis i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma usklade s ustavnom obavezom iz Člana 10. Ustava Srbije i s praksom u Evropi i svetu.

Zato je polatiničavanje Srba, za razliku od Rusa, od 1954. godine do danas, dovedeno blizu kraja (preostalo je u javnmosti još desetak procenata srpske azbuke). Institucije države i lingvistike ne čine ono što su učinile institucije države i lingvisti u Rusiji. Jugoslovenski i srpski komunisti su uspeli da većinski (90:10 odsto) polatiniče Srbe zahvaljujući tome što su jugoslovenski i srpski komunisti bili mnogo lukaviji od ruskih komunista, jer su za Srbe uveli lepo zvučeće lažnu „ravnopravnost pisama“ i „bogatstvo dvoazbučja“. To je bila lukava, genijalno osmišljena podvala Srbima da se političkim nasiljem danas i „dobrovoljno“ latiniče, jer su, tobož, bili u prilici da biraju pismo. Budući da je komunistička vlast sejala strah među Srbima ako spomenu srpsko pismo, narod je prelazio na tuđe pismo jer je navikavan na njega pod specijalnim pritiscima.

Ruski narod se lakš odupreo latiničenju jer im njihovi lingvisti i komunisti nisu nudili sačinjeno latiničko alternativno pismo. Tako su Rusi, kao veliki, moćan i mnogobrojniji narod, do danas sačuvali u svom jeziku sto odsto ćirilicu. Srbi su u „bogatstvu dvoazbučja“ i pod „ravnopravnošću pisama“ jedva sačuvali i ovih desetak procenata. Jer, Srbi nisu mnogobrojan i snažan narod i nisu imali Staljina nego Broza na vlasti. Broz i njegova vlast uspeli su da ubiju ćirilica slično njenom linčovanju u vreme zabrana ćirilice i nametanja latinice kao u vreme ranijih okupacija Srba i Srbije.

Današnje srpske vlasti s lingvistima uspevaju da se, što se srpske azbuke i njene aktuelne sudbine tiče, zadrži „I posle Tita Tito!“

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Vidovdan.org)