ČOVEK BETON JE BIO NAJJAČI U CELOJ JUGOSLAVIJI! Bio je na meti Titovog režima, ovako je UDBA htela da ga likvidira!

Petar Čelik je srpski bodibilder, trostruki evropski prvak kao i trostruki svetski prvak i profesor na Beogradskom univerzitetu.

U razgovoru sa Dejanom Petrom Zlatanovićem, u emisiji „Intervju”, medijske kuće „Centar”, osnivač bodibilding sporta, na teritoriji bivše Jugoslavije, Petar Čelik govorio је o istoriji bodibilding sporta u Jugoslaviji, medijskom linču koji je u to vreme proživljavao, hapšenjima, ucenama, ali i o pokušajima njegove likvidacije i ubistva od strane članova UDB-a.

Dejan Petrović Zlatanović je s početka prokomentarisao tradiciju plivanja za časni krst.

- Mi jesmo postali babe kada se gleda u celini, ali to nije prava slika. Oduvek je bilo samo 100.000 Srba, a to su oni koji vade situaciju. Neka su drugi babe, ali oni su samo statisti, a od statista se ništa i ne traži. Ti koji će rešiti stvar, njih treba biti 100.000 i oni moraju biti Spartanci. Mislim da će se srpsko pitanje dobro rešiti - tvrdi Petar.

Nastavljajući razgovor dalje, Petar je kao neko ko je "doneo" bodibilding u bivšu državu sa Zapada, bio proglašen državnim neprijateljem i kako tvrdi, imao velikih problema zbog toga.

- Ja pročitam u Tempu, poznatom sportskom listu, da sam ja državni neprijatelj. I tako saznam svoju osobinu - nasmejao se. - To je bilo negde do devedesete. I sada, da ja zovem tempo i pišem preteća pisma, da objave demantu, što je bilo sasvim normalno za ono vreme, umesto toga pročitam da je Zoran Stančić autor teksta i odem za Beograd.

Nekadašnji sportista je taj pompezni naslov objasnio sveprisutnom društveno-političkom šemom navodeći da u sportu uvek postoje oni koji su miljenici režima i oni koji to nisu.

Ohol medijski i politički linč koji je u to vreme proživljavao trajao je kako kaže, za vreme Tita ali i posle njega - to su bile sedamdesete, osamdesete ali je toga bilo i za vreme Miloševića sve do devedeset i neke. To je bilo kao inkvizicija. Oni kada kažu da je tako, onda je tako.

Petru su, kako je priznao, oduzeli i pasoš kako bi ga sprečili da ide na turnire i nastavi sa svojom veoma uspešnom sportskom karijerom.

- Tražili su razne druge razloge, to je kao kada kod Al Kaponea nisu mogli da nađu ništa pa su našli porez. E tako sam i ja prošao tu torturu, gde su me osudili ... koliko sam bio u istražnom zatvoru, nisam ništa robijao, a oni su pokrili sebe. Uvek je to bilo, hoću reći, uvek kada je nešto novo, oduvek su ljudi koji su bili ispred svog vremena bili na udaru režima. Kod mene je to reč zato što je sama reč poreklom sa Zapada, pisalo se latinicom itd. Kada sam želeo da registrujem svoj prvi klub 70. i 71. godine, nisam mogao baš zbog naziva sporta. Govorili su mi, ne može to je 'sa zapada' , 'to je kapitalizam' itd.

Prvi klub registrovao je u Ljubljani, obzirom da mu isto nisu dozvolili u Bačkoj Palanci. Njega je kaže, začudilo to što je jedna te ista stvar u okviru istog društveno - političkog sistema "tamo" mogla, a "ovde" nije.

- Nažalost, morao sam putujem više od 600 kilometara da bih osnovao prvi klub u Jugoslaviji jer mi to nisu dozvolili u mom gradu. Ali hoću da kažem, neko mora da probije led i opasno je to ako imate velike neprijatnosti zbog toga. Ili ne daj Bože da platite glavom zbog toga, dešavalo se i to ... ali kada čovek sve to preživi, lepo je pričati o tome. I to je na neki način primer u kome smo na neki način učili istoriju života. Iako ja mislim da je učiti istoriju iz knjiga bolje, ali mi živimo u burnim vremenima, jer smo na vetrometini. To stvara napetost i iz toga se vidi da nije dobro biti baš ni prva lasta, ali ni baš u proleće.

Takođe, u intervjuu je bilo reči i kako je Petar Čelik u Jugoslaviji hapšen i poslat u zatvor bez sudske odluke, o ocu i bratu Maje Gojković koji su bili advokati Petra Čelika, a koji su radili za UDBU i koji su pokušali da ga opljačkaju, o Stipi Šuvaru i Maji Gojković kao saradniku UDBE, o skidanju sa biračkog mesta, vojvođanskim zastavama, kao i o pokušaju ubistva Petra Čelika.

- 86. ili 87. dođem ja na granicu i pasoš mi je bio pred istekom, i oni meni kažu da ne mogu da putujem. I sada, pošto je moja žena iz mesta odmah kod granice, ja odem u tamošnju policiju i pitam da mi produže pasoš i u zakonu nađu da je to moguće u vanrednim prilika. Rekli su mi da će mi ga produžiti tek toliko da odem i da se vratim, a onda moram ići u Bačku Palanku da to regulišem. Kada sam došao nazad, posle nedelju dana dobio sam poziv na sud. Mislio sam da je zbog produžetka pasoša .... na kraju radnog vremena me hapse u SUP-z i kažu da me u ponedeljak vode kod istražnog sudije kako bih dao izjavu. Odvedu me kod istražnog sudije, on tamo nešto pravno, ja ništa ne kontam. Kaže, određuje mi mesec dana pritvora, a ja nisam dao ni izjavu. Ja sam u to vreme toliko puno radio, da sam mislio, pa ako ništa, barem ću se odmoriti - našalio se Petar.

Nekadašnji sportista proveo je više od šest meseci u zatvoru, jer kako tvrdi, konstantno su mu produžavali pritvor bez konkretnog sudskog rešenja ili obrazloživog razloga.

- Samo su me stalno saslušavali. Ja računam, ako ima nešto, što ne podignu optužnicu? Tada su digli optužnicu zbog poreske utaje. Kada ne mogu ništa da vam nađu, onda je to poreska utaja. Problem je što je za to krivično delo sedam godina ili više, a pored toga konfiskacija cele imovine. Video sam tada da je đavo odneo šalu.

Njegov advokat bio je, tvrdi, Mitar Gojković, otac Maje Gojković, u kog je imao dosta poverenja, međutim prema njegovim rečima, umesto Mitra došao je pripravnik njegovog sina Dragana Gojkovića.

- Dragan Gojković je pokušavao stalno da me ispituje i nije bilo regularnog odnosa "advokat - klijent" , kada je on peti i li šesti put mene pitao ponovljeno nešto, ja sam rekao, Dragane izvini kako te nije sramota? Zbog lepog vaspitanja, treba da zna da neću da mu odgovorim. On radi za mene ili nekog drugog ko ga je poslao? Kasnije sam to shvatio i sada to može da se poveže sa drugim stvarima, čak je i Maja tu umešana.

Petar se priseća i trenutka pred hapšenje, negde sredinom osamdesetih kada mu je supruga bila trudna i kada su pokušali da ga ubiju - što on tada, tvrdi, nije znao.

- Imao sam auto, samo 86 takvih automobila je kupila Jugoslavija, ranije su ih vozili funkcioneri ali je kasnije došlo do smene automobila, oni su ih prodavali i ja sam kupio jedan. I sada, žena mi je trudna, sedi na zadnjem sedištu, ja sam za vozalom, dolazimo do planinskog prevoja negde prema Makedoniji i sada, meni bukvalno otpadne točak! Auto je inače imao 7,5 hiljada kubika. Zaustavio se tako da je na vagu na provaliju. Rekao sam ženi da se ne pomera kako ne bi skliznuli dole. Ja sam prešao na zadnje sedište jer je prednji kraj visio, a kada sam prešao, prvo je izašla ona pa onda ja. Onda sam tražio "Auto moto savezu" da mi odšlepaju auto i kada su to uradili, kod onog upravljačkog mehanizma ima ona jedna kugla koja okreće volan ... to je bilo pretesterisano i to je otpalo. Ali taj deo, pošto je zamenjen, ja tu glavu pretesterisanu čuvam i dan danas kao dokaz da mi je to bilo spremljeno.

To nije jedini put kada su pokušali da ga ubiju,a čak su od njega vršili pritisak u vojsci da postane "saradnik" - kako se prisetio, njegove izjave u tadašnjim magazinima "mi smo mladići koji traže svoja prava" mogli su da ga koštaju glave.

- Sećam se da je policija došla u pola noći kako bi mi vratila ukradene stvari, koje zapravo nisu bile moje nego stvari moje majke ... kasnije sam bio pozvan da identifikujem počinioca koga nisam video. Postavio sam mu pitanje na osnovu čega sam zaključio da su me policijaci par meseci ranije lagali za stvari koje su rekli. Ako su oni znali da je on u mojoj kući, znali su da je na zadatku. Tip je bio poslat da me "utamani" .... ali se bojao da ga ne ubiju, nakon što on ubije mene. On je bio ubica, bežao je i ubili su ga, priča bi se tako završila - prisetio se Petar.

Pogledajte ceo intervju na videu ispod.

BONUS VIDEO:

OVAKO JE GOREO TAKSI U CENTRU GRADA: Nesvakidašnja scena uplašila prolaznike

(Espreso.co.rs / Intervju / Centar)