OTAC I STRIC SU UŠLI U AUTO OZNAKA JNA I NESTALI ZAUVEK! Vesna je Hrvatica koja je proterana iz Vojvodine 90-tih

Vesna Abjanović ćerka je i bratanica Mate i Ivice Abjanovića koji su odvedeni iz svoje porodične kuće u selu Morović u opštini Šid, oktobra 1991. godine - kada im se gubi svaki trag.

Na teritoriji Vojvodine u Republici Srbiji, u periodu od 1991. do 1995. godine, sprovođena je kampanja zatrašivanja i pritisaka na hrvatsko stanovništvo, sa ciljem da se isele iz Srbije. Zbog incidenata poput telefonskih pretnji, preko upada u kuće i podmetanja eksploziva i bombi po dvorištima - ovaj užasan cilj je i ostvaren.

U periodu od 1991. i 2002. godine, na teritoriji cele Vojvodine je, između dva popisa stanovništva, zabeleženo smanjenje broja Hrvata za više od 18,000. Štaviše, neki od ostalih istraživanja tvrde da ovaj broj dostiže i 35,000.

U tu crnu statistiku, nažalost, spada i porodica Vesne Abjanović, kada su ona, njena majka, baka i brat teška srca rešili da napuste porodičnu kuću u selu Morović, jer, kako ona kaže "takav život više nisu mogli podneti".

Odluku su doneli dve godine nakon nestanka Vesninog oca Mate i strica Ivice. Zbog njih, potresna priča o događaju koji je zauvek obeležio Vesninu porodicu, mora biti ispričana.

- U vreme raspada bivše države, otac Mata se priklonio ideji političkog anganižiranja i organiziranja vojvođanskih Hrvata, sa svrhom očuvanja kulturnog i nacionalnog identiteta - Vesna objašnjava.

- Kao jedan od osnivača Demokratskog saveza Hrvata Vojvodine u Moroviću, došao je pod udar ekstremnih Srba. Time počinju prijetnje, podmetanja na poslu, a ubrzo nakon toga i ostaje bez posla - kaže ona.

Nedugo zatim, Mata Abjanović zapošljava se u Lipovcu. Dan pre nego što su on i Vesnin stric nestali, a prilikom povratka iz Lipovca, Mati su na autoputu specijalne vojne jedinice zabranili ponovni ulazak u Lipovac.

- Iskoristiću reči pokojnog oca "Abjanoviću, ova cesta za tebe više ne važi" . rekla je Vesna.

Na prag njihove porodične kuće su sledećeg dana, 23. oktobra 1991. godine došla četiri naoružana i, po svemu sudeći, uniformisana lica.

- Imala sam 11 godina tada, učila sam zemljopis u kuhinji, a na stolu je bila karta sveta. Pogledala sam prema vratima i ugledala sam naoružane, uniformirane osobe. Svi su bili identično odeveni i naoružani sa trojnicama. Upitali su me da li je to kuća Mate Abjanovića i da li mi je otac tu.

- Stric, koji je došao iz dvorišta, upitao je zbog čega su došli, a oni su odgovorili da su došli po oca da ga vode na saslušanje u šidski SUP. Tada je stric upitao da li imaju nalog za privođenje, na šta su oni samo rekli da nalog imaju, ali ga nemaju sa sobom. Jedan od naoružanih muškaraca je rekao da sa ocem može poći neko sa članovima obitelji kako bi ga vratio kući nakon saslušanja. Tu se ponudio moj stric, a oni su čak rekli da otac i stric mogu poći svojim kolima kako bi se lakše vratili nakon saslušanja -

Vesnin otac je više puta u toku te večeri verbalno negodovao, govoreći nepoznatim licima da mu nije jasno zbog čega ga privode, jer on ništa nije skrivio.

- Pošto su primetili opiranje moga oca, jedan od naoružanih muškaraca, najstariji među njima, rekao je drugome da ocu stavi lisice. Ovaj drugi mu je na to rekao da nema lisice, već je izvadio žicu - nastavlja Vesna prepričavanje ovog užasnog događaja.

Nakon ovog poteza, cela porodica je počela da sumnja u validnost uniformi koju su muškarci nosili: "Naoružani, uniformirani, identično odeveni, a nisu imali prave lisice?"

Ipak, Vesnina baka je njenom ocu i stricu savetovala da idu, jer je, kako Vesna teškog glasa priča, "poverovala rečima da će se vratiti kući". - Moj otac i stric su seli od jedan od automobila registarskih oznaka JNA, metalik sive boje. Od tada se nikada nisu vratili, izgubio im se svaki trag.

- Da su se tadašnje vlasti pribojavale posledica odvođenja, nestanka mog oca i strica, govori činjenica kako su u ime mog pokojnog djeda Josipa Abjanovića, koji je preminuo 1975. godine, podnijeli zahtijev u Crvenom Krstu Jugoslavije u Šidu, 11.12.91. i ponovo obnovili taj zahvet 13.8.92, za traženje nestalih lica, mog oca Mate i strica Ivice - nastavila je Vesna. Nakon što su Mita i Ivica odvedeni, članovi porodice su preko komšija i prijatelja kontaktirali SUP Šid i proverili da li je zaista bilo naloga sa njihove strane, da se privede Vesnin otac.

Iz SUP-a im je rečeno da nalog za privođenje Abjanovića ne postoji. - Majka je otišla i do SUP-a Šid, gde je stražar rekao da on ne zna ništa o tome. Sutradan ujutru su otišle ponovo i razgovarale sa tadašnjim načelnikom SUP-a Šid, koji je mojoj baki rekao da nalog za njihovo privođenje nije izdat i da budu sretne jer ih je odvela ona strana, odnosno da su otac i stric dobrovoljno pristupili zbogu Narodne garde Republike Hrvatske -

- Od tada je nastupila potpuna šutnja. Naši se više nisu spominjali, krenule su torture, premlaćivanja Hrvata. Mi smo naredne dve godine svuda tražili oca i strica. Nigde ih nismo pronašli.

Kada su 1993. godine odlučili da više ne mogu da podnesu torture u Moroviću, Vesnina porodica je, kao i mnogi Hrvati iz Vojvodine u to vreme, pristala na razmenu imovine i zamenili svoju kuću za imanja u Osijeku i okolini Osijeka.

- Moja baka je umrla od tuge u Osijeku i nije saznala njihovu sudbinu. Moja majka Gordana se mučila sa mnom i sa bratom. Nakom cele tragedije i torture koje smo preživeli u Vojvodini, odvođenje oca je ostavilo teškog traga na mog brata, koji se razbolio. - A ja, dok god živim, neću odustati od traganja za mojim ocem i stricom! -

Na pitanje da li je ikada dobila neke zvanične informacije od države Srbije i da li joj se ikada neko od organa vlasti obratio povodom nestanka oca i strica, Vesnin odgovor nikoga nije iznenadio.

- Nikada ništa nismo dobili. Službeni organi vlasti nikada nisu tražili oca i strica. Republika Srbija nije nikada objasnila kako su dvojica njezinih državljana protivzakonito odvedena iz obiteljske kuće i nestala - u vreme kada u Republici Srbiji nije bilo vrata. Činjenica jeste da je otac bio politički angažiran kao i moj stric. Činjenica jeste da su samo oca i strica odvele iz sela uniformirane osobe. Činjenica je takođe da postoje svedoci koji su ih videli te večeri u šidskom SUP-u. Ali je i činjenica da su nakom odvođenja mog oca i strica, Hrvati velikim delom iselili iz Vojvodine - bio je njen odgovor.

Bonus video:

(Višnja Marjanović)