ISPOVEST POSLEDNJEG JUNAKA S LJUBINOG GROBA! Bitaka i OKRŠAJA se seća KAO DA SU JUČE BILE!

Podgoričanin Zarija Vukašinović (96) jedan je od trinaest partizana koji su preživeli Ljubin grob na Zelengori i danas jedini živi svedok borbe tokom koje je dva dana gorelo i nebo i zemlja. Vitalni starac jasno se seća pojedinosti slavne bitke o kojoj su učile generacije đaka u bivšoj Jugoslaviji, jer kota koju su branili – nije smela pasti.

Borac Četvrte proleterske crnogorske udarne brigade i danas pamti svako ime, svaki toponim, živo objašnjava kako je bitka tekla, seća se svakog detalja, kao da se Bitka na Sutjesci juče odigrala, a ne pre 75 godina.

- Nemci su napadali minobacačima, pešadijom, pa kad odbijemo te napade, povučeno se sa samog vrha prevoja, jer onda napadnu avioni – ‘štuke’. Bilans dvodnevnih borbi je da je od pedesetak partizanskih boraca, svi iz Crne Gore, preživelo njih trinaest. Mislim da smo bili žrtvovani, naša četa (druga četa trećeg bataljona Četvrte crnogorske), Tito nam je poručio da se Ljubin grob mora braniti po cenu života. Većina u našoj četi bili su iz Bjelopavlića, nas trojica iz Zete i jedan borac iz Bugojna (BiH). Radisav Raspopović, bio je komandir čete - priča Vukašinović. Ljubin grob je planinski prevoj na planini Zelengori i na tom mestu su se u junu 1943. vodile žestoke borbe tokom Pete neprijateljske ofanzive, poznate kao Bitka na Sutjesci. Združene nemačko-italijansko-ustaške snage vodile su od polovine maja do sredine juna krvave borbe protiv jedinica Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije (NOV i POJ), ali je glavnina partizanskih snaga uspela da se probije iz obruča. Zarija kaže da bi voleo da još jednom poseti prevoj na kojem je izginula praktično cela druga četa trećeg bataljona Četvrte crnogorske, iako se kreće uz pomoč štapa. Kada bi ga neko poveo, priča da bi rado pogledao kako danas izgleda Ljubin grob, na kojem je izgrađen i spomenik. Odlukom Vrhovnog štaba, Četvrta crnogorska formirana je 10. juna 1942. upravo na Zelengori. U sastav brigade ušli su dva bataljona Lovćenskog i po jedan Zetskog, Komskog i Durmitorskog partizanskog odreda, ukupno nešto više od hiljadu boraca. Prvi komandant brigade bio je Peko Dapčević, a politički komesar Mitar Bakić, obojica narodni heroji.

Godinu potom, na Ljubinom grobu, njeni borci odigrali su važnu ulogu kako bi glavnina snaga uspela da se probije iz obruča.

- Nemci nadiru sve jačim snagama i sve upornije. Mi smo izgubili dve trećine svog ljudstva, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu - poruka je Druge dalmatinske brigade koja je praktično desetkovana tokom jednomesečnih borbi i imala je više od 800 poginulih boraca, najviše od svih brigada.

U najtežim okršajima, branioci Ljubinog groba, odbijajući sve juriše neprijatelja, poslali su poruku Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i Vrhovnom štabu čuvenu poruku – “Dok god budete čuli na Ljubinom grobu pucnje naših pušaka, Nemci neće proći. A kad toga ne bude, znajte da na njemu više nema živih proletera”. - Čim se formirala, imali smo uspeha u Bosni, od Livna do Vakufa, oduzeli smo značajne količine oružja i tehnike od Italijana. Sledi Četvrta neprijateljska ofanziva – Bitka na Neretvi, po mnogo čemu posebna. Borili smo se protiv Nemaca, Italijana, ustaša i na kraju, kada smo prešli Neretvu, i sa četnicima. Bosna je vrvila od različitih vojnih formacija - kaže Zarija. Priča da su potom preko Male Crne Gore oslobodili sve do Bioča, ali da je naređeno da se opet vrate u Bosnu.

- Onda sledi Bitka na Sutjesci. Nemci su imali tehniku, dobro naoružanje, ali mi smo imali srce. Verovao si u one što su bili sa tobom, da te neće ostaviti ako si ranjen i da te neće izdati”.

Brigada je prošla ratni put dug više od 20.000 kilometara. Izgubila je više od polovine boraca, oko 5.000 ljudi. Dala je 48 narodnih heroja. Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je Ordenom narodnog heroja. Odlikovana je i Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvezde i Ordenom bratstva i jedinstva… Zarija priča da je član KPJ bio od 1939. godine i da je u Zeti tada bila samo jedna ćelija u kojoj su bili još Mihailo Boljević, Šćepan i Vojin Stijepović, Blažo Radović i Todor Bašo Rašović.

Lakše se snalazio u ratu nego u miru, a doživeo je i da ga isključe iz partije. Odmah nakon rata, tražio je da se demobiliše, a imao je čin potporučnika. Postavili su ga za predsednika gornje Zete, bio je poslanik crnogorske Skupštine, šef milicije na Cetinju i u Danilovgradu, kratko.

- Znam ko me je pratio i prijavio da sam informbirovac, ali ja to nisam bio. Sve što je taj čovek rekao meni, pripisao je da sam ja njemu kazao. Napisao sam prijavu protiv njega, ali je nisam predao, već je držao u džepu, ali je on mene prijavio. Isključili su me iz partije 13. decembra 1951. godine, pa uhapsili. Od maja do decembra tri puta sam išao na Cetinje na sednice Skupštine Crne Gore i tek su me tada uhapsili, eto to je koliko sam bio kriv. Otišao sam u ured UDBE i pitao da li sam lišen slobode i dobio potvrdan odgovor.

7.500 partizana poginulo je tokom Bitke na Sutjesci. Prema istorijskim izvorima, suprotna strana imala je oko 2.000 poginulih ili nestalih. Pod nemačkom komandom bilo je oko 127.000 vojnika, a partizanske snage brojale su oko 18.000, među kojima i nekoliko hiljada ranjenika. Starina priča da je tri meseca bio u zatvoru na Cetinju, da je bilo teško, hladna zima.

Na Golom otoku proveo je dve godine, a islednik mu je bio ratni drug iz jedinice. Dočekao ga je, kaže, rečima: “Umesto da pijemo zajedno, ti postade izdajnik”.

Ali, nije dao da ga neko maltretrira, ističe Zarija, i nikada nije “radio van žice”. - Kada sam se vratio sa Golog otoka, rešio sam da se neću javljati svojim ratnim drugovima, ako me neko od njih ne pozove. Nisu me zvali. Zaposlio sam se kao fizikalac u firmi koja je održavala opštinske puteve, pa onda u ‘Duvan porometu’. Prvo sam držao trafiku na Željazničkoj, Autobuskoj, kod Hotela Crna Gora, onda postao šef magacina. U penziju sam otišao 1963. Fiću sam kupio 1964. godine, ne zato što mi je trebala, već u inat. Bio sam ratni vojni invalid, uzeo je na kredit. Posle sam promenio sedam automobila”. Zarija priča da se oženio odmah posle Drugog svetskog rata sa Olgom Radulović iz Bjelopavlića.

- Olga je bila zgodna žena, 73 godine smo su u skladnom braku, pet godina je mlađa od mene, ali nemamo dece. Kada su me izbacili iz partije i počele moje muke, kažem joj da ne mora da me čeka, jer je izvesno da ću na robiju. Olga mi je tada odgovorila da će me čekati, jedino ako čuje da više nisam živ. Brinula se o mojoj majci.

Poslednjih meseci, Olga je bolesna, u postelji, i Zarija kaže da ga najviše to brine.

On je još pokretan, uz pomoć štapa, i uveče obavezno uhvati krug po ulici. Redovno se javlja na mobilni telefon.

Priča i da je tri puta nakon povratka sa Golog otoka pokušao da izgradi kuću u Tiotogradu, i da mu je tek treći put uspelo. “Čitav život je prošao kao tren i pored svih nedaća. Na jedna vrata uđeš, a na druga izađeš”.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Stranicajugoslaveni.blogspot.com)