PLAKALA SAM, NISAM MOGLA DA VERUJEM DA NEKO MOŽE TAKO DA OSTAVI DETE: Heroina iz Srbije opisala kako se to dogodilo

Vozač autobusa, Irena Ivić iz Prokuplja, postala je planetarna zvezda. Ne postoji medij u SAD, ali i širom sveta koji nije preneo vest o Srpkinji koja u Milvokiju spasava osmomesečnu devojčicu dok je bosonoga i oskudno odevena hodala ulicom po hladnom vremenu.

Naime, ona je prošlog meseca vozila gradski autobus ulicama Milvokija, na svojoj svakodnevnoj ruti, kada je u jednom trenutku skrenula pogled i ugledala dete, a sada za BBC je opisala kako je usred vožnje primetila devojčicu, kako se oseća sada, da li su je iznenadile reakcije koje stižu iz celog sveta, ali i da li zna kako je dete uopšte završilo na ulici bez nadzora.

Šta se desilo?

„Dete je brzo zaspalo, a ja sam se toliko zbunila da se nisam setila da uzmem jaknu da ga uvijem, nego je donela jedna žena", priča Irena u dahu.

„A kako sam osećala? Mogu ti reći da sam plakala, nisam mogla da verujem da neka majka može tako da pusti dete na ulicu i da ne brine o njemu, još je i autoput blizu".

„Pokupila sam dete, zvala dispečera i to je to".

Kako kaže, bila je toliko uznemirena da je prvo rekla da dete ima između osam meseci i godinu dana, ali je onda shvatila da mališan hoda.

„Ima oko godinu, do godinu i po. Čak sam tvrdila da je muško, ali su zaključili da je žensko, to je rekao otac deteta.

„Pitali me sa CNN-a je l' ste vi sigurni da je muško i rekla sam da jeste, ali izgleda da nije".

Ivić tu ističe da bi uvek pomogla svima kojima je pomoć potrebna - i starijima, ali naročito deci.

„Bila sam vaspitačica i mnogo volim decu. Deca su mi mnogo važna, ona su nešto čisto i naša budućnost".

Ko je Irena?

U Prokuplju je bila vaspitačica, ali zbog jezičkih nedoumica pojedini mediji pišu da je bila učiteljica.

„Njima je ovde sve tičer (teacher)", ističe Irena.

Prvi put je u SAD došla 2000. godine, gde je, kako kaže, zovu Šenon Ozborn, po ženi Ozija Ozborna.

U Srbiji nije znala da vozi. Međutim, pošto sudbina često ne pita šta znaš, a šta ne, u Americi je silom prilika živela najviše od - volana.

„Prvo sam vozila školski autobus, pa sa njim u isto vreme limuzinu i tu sam se vrlo lepo snašla. To sam radila pet godina.

„Onda sam osam meseci vozila kamion, ali to nisam volela, nisam volela da budem sama. To je muški posao, na srpskom - rabadžijski. Zato sam otišla.

„Školski autobus mi je bio vrlo drag, volela sam te ljude sa kojima sam radila, ali sam prešla u državni posao i sada vozim gradski autobus".

Otkud volan?

„Jednostavno - razmišljala sam ako neću da čistim, a engleski mi nije bio dobar, moram da radim nešto ili da se vraćam kući", navodi Irena.

Onda se, kako voli da kaže, umešala sudbina, kada je upoznala „našu ženu" koja je vozila i pozvala je da radi kod njih.

„Tri godine sam u isto vreme, kao pravi student, išla i učila engleski i radila.

„Nekad nisu znali ni gde sam, kad mi se pokvari autobus, a ja ne znam da kažem gde sam, pa su išli da me traže po ruti, ali sam se uvek dobro snalazila.

„Bilo je teško, ali redovno sam bila radnik meseca".

Na pitanje da li joj nedostaje život u Srbiji, Irena odgovara kratko i jednostavno: "Da".

„Kad sam prvi put došla ovde teško sam se privikavala, nisam znala engleski, pa sam odlazila i vraćala se, uzimala neplaćeno i plaćeno... To se tako vuklo četiri-pet godina, jer sam morala da držim papire ovde, a deca su mi bila mala".

Kako navodi, prelomila je 2006. da ostane u SAD, kada upisuje engleski i sudbina je vodi do školskog autobusa.

Voli, kaže, fleksibilne poslove na kojima „nema šefa iza leđa".

„Ta sloboda mi odgovara i evo radim već desetak godina", navodi Ivić, ističući da je život u Americi dobar, ali da mora dosta da se radi.

„Mada i sreća dosta utiče, da nisam upala na posao koji mi odgovara, možda bih se vratila u Srbiju.

„Zato kažem da ima i malo sudbine, ali mora da se radi dosta.

„Nedostaje mi društveni život i prijatelji, ali polako sam se navikla. Ovde su mi sad i deca".

Bonus video

MAJSTORE, PA ZAR I NA MINUS 12

(Espreso.co.rs / BBC / Blic)