UMESTO POLOŽAJNIKA U KUĆU SU IM UŠLE USTAŠE I NAPRAVILE MASAKR! Pavelić je na BOŽIĆ naredio najveći POKOLJ Srba

Drugog dana Božića prisećamo se stravičnog pokolja srpskog stanovništva u selu Pridvorici u Hercegovini, na Božić 1941. na 1942. godinu. Ovaj monstruozan zločin najbolje je opisao dr Sava Skoka u knjizi „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942“ – tom prvi.

Pridvorica je najpitomije selo u Gornjem Borču. Nije slučajno što su se baš u njoj zaustavili prvi slovenski doseljenici na hercegovačko tlo i tu osnovali župu Viševu i podigli Kamberov Grad.

Međutim, kada u okolnim planinama napada dubok snijeg i nabuja Neretva, Pridvorica je nekoliko meseci potpuno odsečena od ostalog sveta.

Izgleda da su upravo radi toga pridvorički Srbi bili pošteđeni za vreme junskih i avgustovskih pokolja srpskog stanovništva u Hercegovini. Njihove komšije su strpljivo čekale da te porodice skupe letinu i da u okolnim planinama napada ogroman sneg i potpuno isključi svaku pomisao na bekstvo, pa tek onda da ih pokolju i dokopaju se njihove sirotinje.

Tim zločinačkim planom bilo je predviđeno da se pokolj izvrši 7. januara, na pravoslavni Božić, kako bi dželati mogli da se, posle pokolja, bogato ugoste. Međutim, grupa koja je bila određena na pokolje familije Stevana i Gavrila Lera u selu Šipovici nije imala strpljenja, već je na Badnje veče sa usukanim noževima upala u Lerove kuće (obe familije bile su za večerom) i na grozan način masakrirala preko 15 čeljadi (evidentirano je samo 13, jer sitnu decu niko nije poznavao). Masakr je, prema iskazu jednog od učesnika pokolja, preživela samo Jela Lero, mlada i lepa devojka, koju su nekud odveli.

Sutradan, 7. januara, svaka kuća u selu Pridvorici bila je blokirana ne samo ustaškim dželatima nego i dubokim snegom, koji je padao neprestano nekoliko dana i noći. Umesto položajnika u kuće su upadale ustaše da bi saopštile ukućanima kako je Marijan Banovac naredio da svi odrasli muškarci odmah dođu kod pridvoričke crkve radi dogovora o vremenu i načinu evakuacije pridvoričkih Srba u nevesinjsko-gatačku Površ.

Ljudi su se bez pogoovora i ma kakvog otpora uputili, u pratnji naoružanih ustaša, razume se, na gubilište – pred štalu Nikole Dodera, koja se nalazila u blizini crkve. Tamo su ih odmah povezali i podvrgli stravičnom mučenju i mrcvarenju i na kraju pobili kundacima, noževima, motkama; nekima su, sekirama, odsecali glave, što je utvrđeno prilikom ekshumacije leševa radi sahrane. Nakon likvidacije odraslih muškaraca, mlađe žene i devojke su naterane da pokupe unakažene leševe svojih očeva, muževa i braće i nabacaju ih u donji deo štale Nikole Dodera.

Sve te nesrećne žene i devojke su potom silovane, pa onda zatvorene u gornji deo štale, gde su, u međuvremenu, doterana i njihova deca, majke, bake i svekrve. Štala je, na kraju, spolja zamandaljena i zapaljena. Kada su 17. aprila 1942. godine jedinice Narodnooslobodilačke partizanske i dobrovoljačke vojske Jugoslavije oslobodile Pridvoricu, naišle su na stravičan prizor: nagorele ljudske noge virele su kroz vrata donjeg dela štale Nikole Dodera.

Unutra se videla gomila poluugljenisanih leševa. Po garavim zidovima koji su sablasno strčali uvis videle su se zalepljene ženske pletenice koje, začudo, nisu izgorele već su ostale prilepljene za ogorele zidove kao nemi svedoci užasa koji se ovde odigrao. Oko štale su se, tu i tamo, nalazili leševi onih koji su uspeli da iskoče iz pakla i pokušali da pobegnu, ali su zlikovački kuršumi bili brži od njih. U štali Toma Adžića u Stojičićima, gde su na isti način kao i oni u Brutcima likvidirane porodice Toma, Rajka i Mila Adžića, nađeni su u ćoškovima štale grupe zagrljenih leševa, očevidno roditelja i dece.

U Pridvorici je ukupno ubijeno preko 160 lica; tačan broj je nemoguće utvrditi budući da niko ne zna koliko je bilo beba koje odrasli nisu poznavali. Pošto niko nije uspeo da pobegne, sva srspska ognjišta u selu Pridvorici su zanavek ugašena. Božićni pokolj je, prema iskazu dvojice neposrednih učesnika u pokolju pred organima Državne bezbednosti u Gacku, preživela četvorogodišnja devojčica Gospava – Goja Skoko, kćerka Vula Skoka, koja je, kada je ugledala naoružane ljude, pobegla u susednu muslimansku kuću, gde ju je prihvatila i sakrila Delvija Krvavac iz Gračanice, udata Čolpa.

Tako je mala Goja ostala živa sve do 17. aprila te strašne ratne godine, a tada, dok se obruč partizanske i dobrovoljačke vojske sve više stezao oko Borča, kada je izgledalo da sviće zora slobode, Goja je nije dočekala, jer je upravo u tom trenutku u kuću gde je živela uleteo suri ustaša (Čolpa iz Pridvorice), istrgao je iz ruku njene spasiteljke i, sa uzvikom; „Kada niko od tvojih nije ostao živ, nećeš ni ti“, prerezao joj krkljan.

Tako je mučeničkom smrću umro poslednjni srpski stanovnik lepog i pitomog sela Pridvorice u Gornjem Borču.

Malo je stratišta u Hercegovini sa kojih niko nije uspeo da pobegne, kao što je bio slučaj sa ovim u Pridvorici i Šipovici. Prema tome, ne postoje autentična svedočanstva žrtava kako se zločin odigrao, već samo njegovi kravi tragovi i oskudni podaci koje su dala dvojica učesnika u tom zločinu organima Državne bezbednosti u Gacku, na osnovu kojih je i napisan ovaj tekst. Zločinci su detaljno isplanirali pokolj i izvršili ga do kraja.

Svih 150 učesnika u ovom monstruoznom zločinu odlikovano je Ukazom poglavnika NDH Ante Pavelića broj Oč 165 – Hr. – 1942, zlatnim, srebrnim i bronzanim kolajnama za hrabrost, sa obrazloženjem:

„Za odlično, hrabro i požrtvovano držanje za vrijeme obrane Borča protiv neprijatelja u zimu 1941. godine do 18. travnja 1942. borcima općine Borač u Hercegovini, koji su pod najtežim okolnostima, uz sudjelovanje njihovih žena i djece, odbranili svoju rodnu grudu protiv neprestanih nasrtaja komuno-četnika, a napose na sam Badnjak 1941. godine, kada su odbili nasrtaje desetostruko nadmoćnijih komuno-četničkih bandi.“

Kako se pouzdano zna da „na sam Badnjak“ niko nije napadao Borač, jesno je o kakvoj se hrabrosti radi.

Iste večeri grupa ustaškh zločinaca, koju je predvodio Ibro Aladuz, opkolila je kuće Vula i Lazara Slijepčevića i Perana Hrnjeza u Krupcu. Pošto uplašeni ukućani nisu smeli da otvore vrata koja su bila zaprečena mandalom, ustaše su provalile krov i upale u kuću Perana Hrnjeza, da bi tu, na kućnom pragu, zaklali starog Perana i njegove dve ćerke – Milicu i Zorku. Dok su dželati pretresali Peranovu kuću tražeći dolare (Peran je imao sina u Americi), sva čeljad Lazara i Vula Slijepčevića uspela su da se kroz prozor u izbi, izvku napolje i pobegnu u susedno selo Dubravu, odakle su, istoga dana, sa tamošnim srpskim stanovništvom izbegli u selo Kruščicu. Tu su, međutim, 20. januara teško nastradali: poginuli su Vule i Lazar, Lazareva žena Kosa i kćerke Ljubica i Leposava.

Najstrašniju sudbinu doživela je Vulova kćerka Ksenija, mlada i lepa devojka, koja je, dok je pokušavala da spase bolesnog oca koji nije imao snage da se probije kroz snežne smetove na Brnjcu, pala živa u ruke ustaša. Njen prvi komšija iz Krupca Omer Aladuz poveo ju je sa sobom i držao kao robinju sve do 17. aprila 1942. godine, da bi je tada, u jednom šumarku, razapeo na krst. O tome je Vlado Šegrt, čija je grupa zauezela Mjedenik, u svojim Ratnim usmomenama zabeležio: „Naišao sam na strašan prizor. U selu blizu Mjedenika (reč je o selu Podima), u jednom maloj šumici, srozan pokraj bukve, ležao je leš mlade žene u pocepanoj haljini. To su ustaše neki dan, posle upada u susedna srpska sela, mrcvarili zarobljene koje su otuda doveli. Ležao je razapet na onisko drvo. Lice je izbodeno, po tijelu tragovi mučenja.“

Stradanjem porodice Slijepčević iz Krupca završena je tragedija srpskog stanovništva koje je živelo u Gornjem Borču.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Jadovno.com)