IVAN POBEGAO U SRBIJU NA TRAKTORU 1995, PA SE VRATIO U HRVATSKU I POSTAO KATOLIČKI SVEŠTENIK! Najluđa od svih priča

Ivan Grbešić, 34-godišnjeg sveštenik sisačke Župe pohoda Blažene Djevice Marije ima neverovatnu životnu priču. Scenario za njegov život kao da je pisao neko ko zaista ima smisla za crni humor.

Njegova priča je nadahnjujuće duhovno štivo koje se sluša u dahu i koje uči o milosrđu malog čoveka čiji život može menjati svet, ako se, kako svedoči Grbešić, “Božić dogodi u srcu”.

- Moj život je kao slika od pazla koje je bilo jako teško spojiti - počinje svoju priču Ivan Grbešić.

Ubijena kuma

Ta župa smestila se baš na putu prema Petrinji i njegovom deset kilometara udaljenom rodnom selu Gornjoj Budičini gde je, kao sin jedinac, rođen 1984. godine. Njegovi roditelji, koji su “zajedno imali osam godina škole”, bavili su se zemljoradnjom i stočarstvom, živeli su od vlastitog rada i za Ivana je to bilo radosno i srećno razdoblje života.

- Jedino me brinulo što sam bio jedinac. Kao dečak sam govorio da ću imati barem petero dece.

Bezbrižno detinjstvo prekinuo je rat. 1991. ubijena je njegova 16-godišnja kuma, Petrinja je pala, a mladi Grbešić se sa svojim roditeljima našao na okupiranoj teritoriji. Imao je tada jedva sedam godina i vrlo brzo je shvatio što je to rat. Bila je jesen, a on je kao dete pomagao susedima u branju šljiva.

- Moja majka pričala kako se tog dana, kada sam se ja slučajno našao na berbi, ispred naše kuće zaustavio traktor u kojem su bila dva srpska vojnika. Tih je dana u selima bilo puno vojske. Pitali su moju majku s kim živi, a kada je rekla s mužem i sinom, oni su joj odgovorili kako ih ne zanima njen muž, nego sin. Hteli su da odvedu i ubiju - priča Grbešić, prisećajući se kako su čudesni putevi Gospodnji, jer su baš ispred njegove kuće bili topovi koji su rušili Sisak, a sada on baš u Sisku brine o župi koja ima oko osam hiljada duša.

- Za mene je to bio Božji znak. Tada nisam shvatao, ali danas shvatam to prvo čudo koje mi se dogodilo - objašnjava. Noći su u tim trenucima bile posebno mučne za njega. Po selima se pričalo kako nestaju ljudi, njegov otac je u više navrata bio maltretiran i pretučen, ali kao takav bi se ipak vratio kući. Sve do 1992. godine.

- Našli smo ga mrtvog u krvi u jednom podrumu - objašnjava.

Ostao je sam s majkom, bila je tu i očeva i majčina rodbina, ali uskoro će doći do bitnijih promena u njegovom životu. Njegova majka, priča Grbešić, verovala je da će joj biti lakše ako se prikloni nekome iz srpske vojske. Verovala je da će tako naći utočište i mir i da će tako njen i sinovljev život biti spašeni. Čovek s kojim se spojila bio je lokalni čovek, mobilisan od strane srpske vojske.

Strah od noći

- Majka je verovala da će tog čoveka rat promeniti na bolje. Nije bila u pravu - kaže.

U braku s njim Ivan je dobio još dvojicu polubraće, ali u novoj porodici osećao se kao uljez. Očuh je voleo alkohol i često bi kući dolazio pijan. A tada bi razbijao sve što bi mu se našlo na putu. Tukao bi Ivanovu majku, tukao bi Ivana, psovao, maltretirao. U njima je nalazio krivce za njegovu situaciju. Takvo maltretiranje, fizičko i psihičko, Ivan je morao proživljavati gotovo svake noći.

O detaljima Ivan Grbešić ne želi da priča. Na potpitanja o kakvom se nasilju radilo, samo je klimao glavom. Utisak je kao da ne želi previše ocrniti očuha, a moguće razloge njegovog ponašanja, pokušaće rekonstruirati nešto kasnije.

No, nije samo u porodici bilo problema, u školi su ga druga deca zadirkivala i nazivala ustašom.

- Čim bi se smračilo, za mene bi počeo pakao. I zato sam bežao od kuće, pa me je i okolina počela osuđivati. U tim trenucima oko mene su bili samo ratovi. Rat u mestu u kojem živim, rat u porodici, rat s okolinom koja vas osuđuje jer ne želite trpeti zlostavljanja u porodici, rat u školi. Nije mi baš bilo ugodno u tim trenucima i zato sam bežao od svih, najčešće na jednu jabuku koja je bila pored puta koji je vodio prema lokalnom groblju - govori.

U avgustu 1995. počela je Oluja i Ivan se sa svojom majkom, polubraćom i poočimom našao u jednom kamionu. Bežali su prema Dvoru na Uni. I danas se priseća te vožnje, budući da je kamion bio pun ranjenika.

- Ti si dete okružen ranjenicima koji zapomažu, koji trpe veliku bol. To je bilo teško slušati. Od Dvora do Banjaluke išli smo traktorima, i to je bila jedna duga i spora kolona. Od Banjaluke do Užičke Požege išli smo vlakom, i tada smo stigli u izbeglički kamp - priseća se.

Ponašanje njegovog očuha nije se previše promenilo pa je Ivan kao dete nastavio bežati i po Srbiji. Shvatili su to i radnici Crvenog krsta koji su mu odobrili da živi u susednom izbegličkom kampu. Objašnjava kako se najslobodnije osećao u trenucima kada je s izbegličkom kartom u džepu seo u voz i vozio se do Beograda, pa dalje sve do Bara. Imao je 12 godina, sviđao mu se takav život, ali ipak je osećao da je sam. Da nema nikoga ko bi brinuo o njemu.

- Ima onaj refren pesme “tu je zemlja dide mog, i oca mog, ja ostat ću na njoj”. Tada je nisam znao, ali u meni se budio neki osećaj da želim nazad - kaže.

I u njemu je puklo. U tom kampu, gde su bili smešteni, postojao je telefon i on je jednoga dana podigao slušalicu i okrenuo broj svoje tetke koja je bila u Hrvatskoj. Želio se vratiti kući. UNPROFOR je reagovao, pomogli su ljudi iz Crvenog krsta, ali i jedna gospođa, Ljiljana Slović iz Užičke Požege, koju Ivan i danas pamti.

Novo rođenje

- U Hrvatsku sam se vratio na Badnjak 1996. To je bilo moje novo rođenje jer sam na svoj prvi pravi Božić ponovno osetio radost i toplinu porodičnog doma. Dva dana ranije bio sam u Srbiji, a sada sam s bakom i dedom kitio bor. Sećam se crkve u Sisku tog božićnog jutra i uistinu sam verovao da sam se tog dana i ja radio, kao i moj mali Bog u jaslicama. Tu sam prvi put doživio Božić u pravom smislu. Tada nisam imao neku veru. Često sam govorio: “Bože, gde si? Ako te ima, zašto dopuštaš ovo? Zašto mi to radiš? Ja tebe ne vidim. Vidim oko sebe rat, vidim ruševine, vidim ubijene, vidim zlo u porodici”. Kod bake i deda osetio sam toplinu Božića. Bog nekako uvek pronađe način kako će nam poslati neki mamac u život. I svi ovi događaji, uveren sam, doveli su me do Boga - priseća se Ivan.

Godinu i po dana kasnije u Hrvatsku su se vratili i njegova majka, poočim i braća. No, malom Ivanu je sugerisano da je bolje da prekine odnos s njima. Kao dečak završio je osnovnu školu, pričestio se i krizmao i vrlo brzo nakon toga, priznaje, okrenuo se od vere.

- Nije me to baš zanimalo, ako ćete iskreno. Ni za školu nisam baš bio zainteresovan. I tamo su me zadirkivali jer sam pričao “lepo belo mleko”. Za njih sam bio Srbin.

No, nakon nekog vremena, pogodile su ga reči njegove bake koju je veoma voleo. Baka, koja je uvek u ruci imala krunicu, govorila mu je “preživeo si sve, pa zar nemaš želju da se Bogu zahvališ”, i to ga je počelo jako pogađati. Počeo je da ide u crkvu, počeo je ministrirati i u njemu se rodio poziv da postane sveštenik.

- Nikada o tome nisam razmišljao, meni su sveštenici izgledali kao neka ekipa s Marsa. I kada sam rekao da bih išao u semenište, svi su bili protiv. Govorili su, pa tek si nas našao, a sada već ideš, govorili su da mogu biti sve, samo ne sveštenik. I opet je baka odigrala ključnu ulogu. To leto pre odlaska u semenište, dok smo baka i ja radili u polju, rekao sam joj da moram ići jer me Bog zove. Ona je bila bogobojazna, odmah je otrčala dedu u kući i rekla mu da me moraju pustiti - priča Grbešić.

Nakon četiri godine semeništa i dve godine bogoslovije i fakulteta, ponovno je doživeo šok. Kardinal Josip Bozanić odlučio je da ga pošalju na studije u Papinsko lateranski fakultet u Rimu.

Duhovnik na Šalati

- Bio sam šokiran. Ja, dete iz sela sa 15 kuća, sada idem u Rim. Kada sam bio dečarac, kada bih pitao moju majku gde ide, znala je odgovoriti “papi u Rim”. Sada sam ja bio na tom putu - sme se, iako dodaje kako je bio žalostan što to nije mogao podeliti sa svojom bakom i dedom koji su prije toga umrli.

Za đakona je zaređen 2008, sveštenik je postao 2010, a 2011. polaže magistarskij iz hriršćanske duhovnosti na Gregorijani u Rimu na temu “Život brata Ivana Bonifacija Pavletića”. Iste godine njegov biskup Vlado Košić saopštio mu je da će postati duhovnik u međubiskupijskom semeništu na zagrebačkoj Šalati.

- Opet sam ostao šokiran jer tek sam izašao iz školskih klupa, a već sam morao postati odgajatelj. Uplašio sam se jer sam smatrao da me to nadilazi i da nisam za to kompetentan. Molio sam se da biskupi to ne potvrde, ali moje molitve nisu bile uslišane. Na Šalati sam proveo šest godina, do polovine 2017. godine - otkriva Ivan.

Ali, život u bogosloviji, Rimu i na Šalati nije ga sasvim odvojio od majke i očuha.

Još kao rimski student, 2008. godine bio je na ispomoći u Sisku za vreme blagoslova kuća. Kad god je bio u Sisku, obilazio je svoju majku. Ponekad bi u dvorište došla i polubraća, no očuha nije vidio.

- Početkom te 2008., bilo je Božićno vreme, majka me pozvala u kuću. Znate, kada majka zove, to ne odbijate. Ulazim u dvorište i meni kroz glavu prolazi detinjstvo. Ljudski gledano, na papiru sam imao sve razloge da to odbijem i da kažem “ne može, nije zaslužio”. No, s druge strane, u ulozi u kojoj sam bio, kao bogoslov koji se sprema da postane sveštenik, bilo mi je jasno da sam morao da uđem. Okrenuo sam ključ, stupio nogom i ugledao očuha. Gledamo se, a on se jedva drži za stol, samo što ne padne - govori Ivan, pa kreće u neku vlastitu rekonstrukciju svoga djetinjstva.

- Ne verujem da je on bio zao čovek, duboko u duši on to sigurno nije bio. Ko zna kakve je on rane na svom srcu imao pa je bio tako negativan prema meni i majci. On je alkoholom lečio te rane i svoj bes iskaljivao na nama. Kada imamo rane iz svoga života, onda često progovaramo ili reagujemo kroz njih, što je pogrešno - objašnjava.

Posljednja pomast

Posljednji put očuha je video 2016. godine, u godini milosrđa, kako ju je proglasio papa Franjo. Kao odgajatelj na Šalati, Grbešićev zadak je bio i da obilazi bolesnike u Klinici na Jordanovcu. Tamo je, zbog karcinoma pluća, ležao njegov očuh.

- A šta sam drugo mogao, nego ga obilaziti, presvlačiti, hraniti, brijati. U meni su se mešali osećaji, bio je to koktel osjćaja. Podeljenih. No, što sam mogao? Odustati od njega? Skloniti se? Ne. Rekao sam Bože, ovu režiju si mogao samo ti organizovati. Jer ja nisam bio bolji čovek od mog očuha, ali sam bio srećniji, jer sam dozvolio Bogu da uđe u moj život. Da, baš srećniji. U postelji pored mene ležao je čovek koji me progonio, a ja sam mu tri nedelje pre smrti podelio sakramente i posljednju pomast. Ima li šta svečanije i veće što jedan sveštenik može da uradi? Nema - poručuje Grbešić i dodaje kako su mu medicinske sestre kasnije rekle da se očuh nakon tog susreta promenio, da je bio radosniji, poslušniji.

Pogrebna povorka s kovčegom njegovog očuha prolazila je baš onim putem, pored jabuke na kojoj se kao dečak skrivao.

- Hodao sam u toj povorci, gledao tu jabuku i pomislio kako Bog režira neverojatnije stvari i ima fantastičan smisao za humor. A ako se dragi Bog u štalici rodio da naše grehe otkupi, kako onda mi možemo ne praštati jedni drugima - kaže nasmejani sveštenik.

BONUS VIDEO:

Svi ogorčeni što ranije nije postavljena rampa na pružnom prelazu (KURIR TV)

(Espreso.co.rs)