MANGUP IZ SAVAMALE NAĐEN JE MRTAV U KESI S VEZANIM RUKAMA I NOGAMA: Ovaj Srbin bio je prijatelj Alena Delona

O sudbini Stevana Markovića decenijama se iznose spekulacije i pretpostavke, poluistine i kuloarske priče, bez odgovora na ključno pitanje: Ko je i zbog čega ubio najlepšeg i najjačeg čoveka Pariza.

Kada je polovinom oktobra 1968. godine u beogradskoj štampi osvanula kratka vest o misterioznoj smrti izvesnog “glumca” S. Markovića, javnost nije ni slutila o čemu je reč. Narednih dana, sledeći napise u francuskim dnevnim listovima i magazinima, ovdašnje novine su gotovo svakodnevno izveštavale o događajima koji su usledili.

Telo nepoznatog muškarca pronađeno je dve nedelje ranije, 1. oktobra 1968. na đubrištu Elankur, nedaleko od Versaja, u plastičnoj kesi, vezanih ruku i nogu. Pariska policija je na osnovu otisaka prstiju i utvrđivanja prebivališta ustanovila da je ubijeni bio jugoslovenski državljanin i emigrant, da se zvao Stevan Marković i da je bio blizak prijatelj francuskog glumca Alena Delona. Nakon prve obdukcije, saopšteno je da je Marković usmrćen udarcem tvrdim predmetom. Međutim, nakon ekshumacije tela, nova obdukcija pokazala je da je Marković ubijen vatrenim oružjem kalibra 9 mm, koje su u to vreme koristile profesionalne ubice.

Zbog značaja istražnog postupka, pariska policija je podatke o ubijenom i njegovoj vezi s filmskom zvezdom držala u tajnosti do trenutka kada je, više od nedelju dana od pronalaženja tela, na svedočenje pozvan i Delon sa suprugom Natali.

ZLOČIN U HOLIVUDU

Stevan Marković je rođen u Beogradu 1937. godine, odrastao je u centru grada, u Sremskoj ulici. Pripadao je mangupima iz Savamale čija je teritorija obuhvatala levu stranu od Knez Mihailove ulice i Kalemegdan, sve do savamalskih dokova. Legenda pripoveda da nikada nije izgubio duel u uličnim pesničenjima i da je pedestih godina vreme uglavnom provodio gluvareći s društvom duž Knez Mihailove ulice, na Kalemegdanskoj tvrđavi i savskoj obali, džez igrankama i trenirajući rvanje u Radničkom s Crvenog krsta. Prijatelj i sused iz Sremske ulice bio mu je Miloš Milošević, koji će ga i upoznati sa Alenom Delonom.

Tragajući za avanturom i želeći da napusti Beograd, Stevica, kako su ga zvali, s četvoricom prijatelja krajem leta 1958. odlazi navodno na letovanje u Istru. Odatle su nekoliko dana kasnije svi zajedno ilegalno prebegli preko državne granice. Nakon raznih peripetija u Italiji, bežanja pred policijom i prelaženja preko planinskih prevoja, domogli su se Francuske i uputili ka Parizu. Stevica se utopio u sivilo emigranata iz socijalističke Jugoslavije, uglavnom svojih vršnjaka koji su preživljavali od danas do sutra. Do susreta s Delonom, leta 1965, proveo je sedam godina u nemaštini, snalaženjima, povremenim poslovima, najviše u fotografisanju stranih turista po Parizu, noćenjima po memljivim mansardama i jeftinim pansionima.

Pričalo se da je Stevan upoznao Delona i pre 1965. na inicijativu njegovog prijatelja Miloša Miloševića, koji će 1966. u Holivudu pod nerazjašnjenim okolnostima okončati život u dvadeset petoj godini, u kući glumca Mikija Runija, u kojoj je pronađeno njegovo beživotno telo zajedno sa Runijevom suprugom Barbarom.

Miloš je 1962. u Beogradu upoznao Delona tokom snimanja filma “Marko Polo”. Zajedno odlaze u Veneciju, zatim u Pariz, gde će mladi Beograđanin ostati do leta 1964. godine kada odlazi u Holivud nošen idejom da postane filmski glumac. Nakon nekoliko manjih uloga i emotivne veze koju je započeo s Runijevom ženom, Milošević 1. februara 1966. tragično završava svoj život u holivudskoj vili američkog glumca. Njegovo telo preneto je u Beograd i sahranjeno na Novom groblju. I danas se ne zna da li je on ubio Barbaru pa sebe ili su oboje ubijeni. Smrt Miloševića mnogi dovode u vezu sa ubistvom njegovog prijatelja Stevice Markovića.

SVEDOCI MENJAJU ISKAZ

Te 1965. na Miloševu molbu Delon pomaže Markoviću da izađe iz zatvora u Belgiji, gde je dospeo jer je, navodno iz neznanja, u pljačku odvezao kriminalce. Stevan dolazi na nekadašnji Milošev položaj kao Delonov prijatelj, pratilac, telohranitelj. Međutim, tokom tri godine zajedničkog života, do 1968, Stevan nije iskoristio priliku za napredovanje i usavršavanje preko Delonovih veza i uticajnih prijatelja. Solidan džeparac koji je dobijao od Delona trošio je na kocku i klađenje na konjskim trkama i u provodima, što je bračnom paru Delon sve više smetalo. Pričalo se da je imao i kratku aferu sa Natali, što mu Delon, navodno, nikada nije oprostio.

Tokom leta 1968. njegov odnos s Delonovima postaje sve komplikovaniji. Oni žele da prekinu zajednički život s njim nudeći mu otpremninu od prodaje stare Alenove kuće u aveniji Mesin, ali Stevan želi više i postavlja uslove koje bračni par ne želi da prihvati. Pretpostavlja se da je to razlog zbog kojeg se upustio u ucenu koja će ga, verovatno, koštati života.

U nedeljno veče 22. septembra 1968, Marković izlazi iz stana u aveniji Mesin, hoda nekoliko minuta do raskrsnice i ulazi u taksi, crni “pežo 404”. Na zadnjem sedištu čekao ga je muškarac kojeg su kasnije dva svedoka prepoznala, ali će naknadno oni ipak promeniti iskaze. Prvi je bio taksista, a drugi Markovićev prijatelj Uroš Milićević, jedan od ključnih svedoka u kasnijoj istrazi i poslednji koji ga je video živog.

Tokom prvog svedočenja Alen Delon negira da je poznavao ubijenog. Međutim, policija dolazi u posed Stevanovih pisama koja je slao prijateljima i u kojima je opisivao svoje loše materijalno stanje i nezadovoljstvo bračnim parom. Pisma je slao i starijem bratu koji je živeo u Jugoslaviji. Kako je otkriveno u jednom od pisama, Marković je nameravao da uradi “nešto veliko” ukoliko mu ne budu izašli u susret. U tim pismima koja su kasnije objavljena i u štampi, moglo se pročitati da je dobijao pretnje, a da je nezavidno stanje u kome se našao opisivao na uopšten način, bez jasnih naznaka šta je posredi. Bilo je jasno da je pored Alena i Natali, u prikrivenoj formi, mislio i na tada javnosti malo poznatog Fransoa Markantonija.

Francuski novinari ubrzo su saznali da je Markantoni, rođeni Korzikanac, bio Delonov prijatelj još iz vremena pre nego što je glumac postao slavan. Bio je član Pokreta otpora za vreme okupacije Francuske u Drugom svetskom ratu i cenjen zbog hrabrog držanja tokom ispitivanja u zatvoru. Međutim, njegove posleratne veze sa različitim uticajnim strukturama, od obaveštajnih i paraobaveštajnih do kriminalnih i mafijaških, pomagale su mu u različitim legalnim i nelegalnim poslovima, a u nekoliko navrata završio je i u zatvoru. To se ponovo desilo kada je zbog Markovićevih pisama pozvan na ispitivanje i zadržan na duže vreme u policiji, a da zvanično nikada nije ni bio u pritvoru.

Pored Markantonija, uskoro je na svedočenje pozvan i Uroš Milićević koji se predstavio inspektorima kao Stevanov blizak prijatelj. Stevan mu je nagovestio da ide na važan sastanak i da će otići sam, ali je on odlučio da ga krišom prati sve do ulaska Markovića u taksi u kojem ga je neko čekao.

Ubrzo, početkom novembra, Uroš nestaje iz Pariza. Nekoliko dana kasnije u jednom beogradskom dnevnom listu osvanuo je intervju s njim. Tvrdio je da mu je život bio u opasnosti jer je mnogo toga znao pa je morao da napusti Pariz. Reporteri i novinari iz cele Evrope uskoro će pristizati u Beograd i plaćati za intervjue sa njim.

LIKVIDACIJA SVEDOKA

Tih dana francuska policija intenzivno je tragala za muškarcem koji je takođe nestao kao i Uroš Milićević. U beogradskoj štampi osvanula je fotografija uz ime čoveka koji se zvao Miloš Milošević (kao i Miloš Milošević iz Holivuda), poznatiji kao Miša Slovenac, jedan od momaka sa Crvenog krsta koji je u tom trenutku bio najtraženiji čovek u Francuskoj. Novinari su zatim objavili da se Miša Slovenac telegramom odnekud javio majci kako bi je obavestio da je živ. Pretpostavljalo se da je on bio veza u rešavanju nesporazuma između Markovića i Delona, koji je u to vreme u Sen Tropeu snimao film “Bazen”. Prema prvoj verziji, Miša Slovenac je Markovića namamio u mondensko letovalište u smrtonosnu zamku. Prema drugoj, izglednijoj, prijateljski ga je savetovao da se negde skloni i da ni po koju cenu ne dolazi u Sen Trope. Njegova uloga u aferi je ostala nejasna; nestao je iz vidokruga javnosti i medija, ali i onih koji bi mogli da mu naude. Jedino se zna da je jedan od retkih iz kruga oko “afere Marković” koji su ostali živi.

U međuvremenu, Uroš iz Beograda obaveštava domaću i inostranu javnost da mu je Stevan dan pre nestanka skrenuo pažnju da, ako se 23. septembra ne vrati, to znači da će verovatno biti ubijen. Prema prethodnom dogovoru, Uroš jedno pismo šalje Stevanovom bratu u Jugoslaviju, a drugo Natali Delon. U izjavama je bio uveren da iza Markovićevog nestanka stoje slavni glumac i njegov korzikanski prijatelj.

Uroš stupa u kontakt s Markovićevom devojkom Klod Hos i traži da pređe u jedan od njenih stanova jer se plašio da bi mogao biti ubijen. Sa sobom nosi i Stevanove lične stvari, navodno i dnevnik za koji se pretpostavljalo da je bio predmet ucene. Odlučuje da pronađe Markantonija koji je, koincidencije radi, baš u vreme Markovićevog nestanka bio u Sen Tropeu. Pronalazi ga nekoliko dana kasnije u jednom pariskom bistrou kako bi saznao šta se desilo sa Stevanom. Razgovor se, iako isprva neprijatan, prema kasnijem svedočenju Markantonija, prijateljski okončao.

Ipak, bilo je i onih koji su tvrdili da se taj susret nikada nije desio i da ni Uroš ni Markantoni u to vreme nisu bili u Parizu, već u Sen Tropeu zajedno sa Markovićem. Postojala je i teorija da je upravo Uroš bio taj koji je bio u taksiju zajedno sa Stevanom. Naknadno su pronađene povratne avionske karte na relaciji Sen Trope – Pariz, koje je koristio Uroš Milićević, a navodno ih platio Delon.

Pretpostavlja se da je Uroš u Sen Tropeu dobio instrukcije da se vrati u Pariz i pronađe Stevanove lične stvari, naročito pisma, notes i dnevnik koji je navodno vodio u vezi sa susretima koje je imao s bogatim i uticajnim ljudima, a naročito sa ženama iz visokih slojeva francuskog društva.

Istražni sudija Rene Patar, koji je od početka vodio slučaj, nije zaboravio da je Uroš dao izjavu u kojoj je tvrdio da je Stevan bio ubijen vatrenim oružjem i to u vreme pre druge autopsije kada se još smatralo da je ubijen tvrdim predmetom. Da li je Uroš znao kako je Marković ubijen, ili je tek samo nagađao, verovatno nikada neće biti razjašnjeno. U jednom intervjuu zagonetno je izjavio: “Zakletva koju sam dao prijatelju obavezuje me da ne kažem sve što znam”.

U prvoj polovini sedamdesetih Uroš se vraća u Francusku i daje nove iskaze policiji koji su bili u suprotnosti s njegovim ranijim izjavama. Istražni organi zaključuju da je svedok postao nepouzdan i odustaju od njega. Ali toplog avgustovskog dana 1976. policija u Briselu pronalazi dva mrtva tela u stanu koji je pripadao srpskom emigrantu. Jedan od te dvojice bio je Uroš Milićević, tada star 27 godina. Prema zvaničnoj verziji, ubijen je u obračunu emigrantskog podzemlja, a nezvanično se njegovo smaknuće dovodilo u direktnu vezu sa “aferom Marković”.

NOVI SKANDAL

Krajem 1968. godine, kada je francuska javnost već bila zasićena vestima o Markovićevom ubistvu, dolazi do neočekivanog obrta u istrazi. Izvesni Borivoj Ackov iz zatvora “Fren”, gde je služio robiju, šalje pismo Alenu Delonu kako bi mu izjavio saučešće zbog smrti zajedničkog prijatelja Stevice, ali pismo ne dolazi na odredište, već završava kod istražnog sudije Patara.

Ackov je na svedočenju bio vrlo pričljiv, pominjao je poznanstvo sa Urošem i pretpostavljao da je Stevan ubijen zbog ucene, a pomenuo je i seanse “ružičastog baleta”, odnosno grupnog seksa kojima je i sam prisustvovao. Stevan je, navodno, imao običaj da ucenjuje žene iz imućnih krugova tajno snimljenim fotografijama i to skupo naplaćivao. Na kraju svedočenja pomenuo je i visoku, plavokosu ženu kasnih četrdesetih godina, koja je posećivala takve zabave, da bi zaprepastivši inspektore policije i samog Patara dodao da mu je u krajnjoj diskreciji rečeno da je to bila žena premijera francuske vlade. Stevan Marković, koji ga je navodno u nekoliko navrata vodio sa sobom, rekao mu je da nikome ne sme da kaže koga je sve tamo viđao.

Inspektori su bili zatečeni. Više se nije radilo o ucenjenim prijateljima i bogatašima iz kruga filmske zvezde, ubijenom emigrantu iz Jugoslavije i sve većem broju nepouzdanih svedoka – sve je bilo podignuto na mnogo viši nivo. Uplitanje žene premijera u takve spletke značilo je skandal koji je mogao imati nesagledive posledice po kredibilitet države.

Ubrzo se u igru umešala moćna i zloslutna “Sdece” (Zdek), služba sigurnosti Pete republike. U javnosti se zatim pojavila vest da je visoki agent “Sdece” posetio “gospođu u godinama” koja je nekada radila za ovu službu u Alžiru, i da je od nje saznao da postoje fotografije sa zabava za odrasle u kojima je glavni akter bio Marković sa poznatim ličnostima. Vest je izazvala još veći skandal od onog u kome se ubijeni Marković dovodio u vezu sa Delonom i njegovim bogatim prijateljima.

Već u januaru naredne godine do javnosti stiže nova šokantna vest, svedočenje Aleksandra Markovića, koji je u istrazi rekao da je sa bratom Stevanom, Alenom i Natali Delon bio na ručku u društvu sa Žoržom i Klod Pompidu. Izgledalo je da je politička karijera bivšeg premijera Pompidua gotova, naročito zbog njegove namere da se na izborima kandiduje za predsednika države. Pompidu je kasnije izjavio da je do ručka sa Alenom i Natali Delon trebalo da dođe, ali da je otkazan jer je njegovu suprugu zabolela glava.

Nakon više od pola godine, bez konkretnih dokaza o umešanosti u ubistvo Markovića, Markantonija puštaju na slobodu. Istraga se nastavlja, a Žorž Pompidu, uprkos skandalu koji mu je serviran, dobija predsedničke izbore na leto 1969. godine.

ALIBI POD SUMNJOM

Da li bi jedan od najpopularnijih evropskih glumaca doveo sebe u situaciju da bude umešan u ubistvo emigranta? Mnogi i danas misle da bi njegova eksplozivna narav i osvetoljubivost koju je ispoljavao ako bi ga neko izdao mogle da imaju veze sa takvim činom.

Delon je više puta ispitivan. Mnogima je izgledalo da je kao stvoren za životnu ulogu sličnu mnogim ulogama koje je igrao na filmu. “Da nije bilo mene, afera ne bi ni postojala”, izjavio je jednom prilikom. Doznalo se i da je policija nakon pronalaženja tela stigla kod Delona u Sen Trope gde je, uz njegovo dopuštenje, prisluškivala telefonski razgovor s čovekom koji je bio Stevanov prijatelj. Taj sagovornik je, poput Uroša, rekao Delonu da je Stevan ubijen metkom u glavu, što je potonja obdukcija i potvrdila. Bilo je neobično što policija nikada nije potražila tog Delonovog sagovornika.

Delon je nakon nekoliko godina još jednom došao u situaciju da mu alibi ozbiljno bude uzdrman nakon što je pronađena dopisnica s njegovim rukopisom od 22. septembra, na dan kada je Stevan nestao, ubačena u sanduče baš u blizini avenije Mesin gde je živeo. Sudija Patar ustanovio je da glumac tog dana nije bio na snimanju u Sen Tropeu, jer je ekipa sa seta imala slobodan dan. Gde se tog 22. septembra nalazio Delon?

Glumac je rekao istražiteljima da je njegov prijatelj dopisnicu poneo sa sobom u Pariz i da je putovao automobilom, ubacivši je u poštansko sanduče nedaleko od mesta gde je on stanovao. Policija je otkrila da se Delonov prijatelj nalazio na spisku putnika koji su leteli avionom. A ko je onda umesto prijatelja zaista putovao avionom? Možda Delon pod drugim imenom, što zbog zaštite privatnosti poznatih i slavnih ličnosti nije bilo neuobičajeno. Na svedočenju prijatelj nije mogao da se seti svih detalja na kojima je policija insistirala i ostao je pri stavu da je poneo sa sobom dopisnicu i da je putovao automobilom.

Nakon saslušanja više stotina svedoka ne samo da nisu otkrivene ubice i razlozi zbog kojih je Marković stradao, već nikada nije ustanovljeno ni gde je on otišao tog 22. septembra 1968. Nema ni čvrstih dokaza da se nalazio u Sen Tropeu. Suđenje nikada nije održano.

Posle pet decenija, nakon analize dostupnih podataka, možda je najbliža istini pretpostavka da su Markovića likvidirali oni koji su konstruisali čitavu aferu u cilju političke diskreditacije Žorža Pompidua. Gotovo je izvesno da fotografije sa zabava za odrasle nisu ni postojale. Jer da su ih oganizatori afere posedovali, odavno bi pronašle put do medija, ili bi svakako bile dovoljne da ućutkaju bračni par Pompidu i primoraju ih da zauvek napuste političku scenu.

Delonova pretnja režiseru

Koliko je velom misterije obavijena “afera Marković” i koliko je u Francuskoj i dalje opasno baviti se tim skandalom, pokazuje okolnost da, uprkos nameri, nikada nije snimljen igrani film na tu temu. Filmski reditelj Iv Boase svojevremeno je izjavio:

“Nisam uspeo da napravim film o ‘aferi Marković’ iako sam to silno želeo i godinama skupljao dokumentaciju. Pritisci su bili toliko jaki sa svih strana da je to prosto bilo nemoguće. Svi dokazi bili su uklonjeni, ništa nije moglo zvanično da se potvrdi, a Alen Delon mi je jednom prilikom rekao: ‘Ti ćeš biti mrtav čovek ako napraviš taj film’. To nije bila pretnja nego konstatacija – znalo se kakav bi zemljotres izazvalo rasvetljavanje ubistva u koje je bio uključen čitav politički establišment Francuske, ali i tajne službe nekoliko zemalja. Opasno”.

Knjiga i film

Dokumentarni film o aferi „Marković”, pod radnim naslovom „Telohranitelj”, konačno je pred realizacijom. U dokumentarcu se kroz svedočenja prijatelja i savremenika Stevana Markovića otkrivaju nepoznati detalji o akterima događaja, uz iznošenje pretpostavki i hipoteza o mogućim naručiocima i izvršiocima ubistva. Uz originalnu arhivsku građu, obiman istraživački rad, intervjue s Markovićevim savremenicima iz Pariza i iz Beograda, film o velikom skandalu koji je uzdrmao Francusku trebalo bi da, nakon 50 godina od tog tragičnog događaja, bude prikazan tokom 2019. godine.

U pripremi je i dokumentarni triler, roman autora teksta Nemanje Jevtića o ovoj aferi, pod radnim naslovom „Ucena – Chantage”, čije se objavljivanje takođe očekuje sledeće godine.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)