SRBI PLAĆAJU DRŽAVNO ZDRAVSTVO, A PRINUĐENI SU DA SE LEČE PRIVATNO: Razlozi za to su veoma opravdani!

Uprkos tome što je procenat koji država izdvaja za zdravstvo za nijansu veći od procenta koji u te svrhe izdvajaju evropske države, građani Srbije su prinuđeni da zdravstvene usluge finansiraju iz džepa gotovo najviše u Evropi, oko 42 odsto.

Ne bih smeo ovo da vam kažem, ali kod privatnog lekara ćete mnogo brže završiti ono što vam treba. Možete već danas posle podne da odete…

Verovatno ne postoji niko u Srbiji kome lekar u državnoj zdravstvenoj ustanovi barem jednom nije izgovorio tih par rečenica. Reč je uglavnom o upućivanju na specijalističke preglede, ali sve češće i na neke laboratorijske analize.

S tim su se suočili i Vanja i Darko iz Beograda kada je trebalo da utvrde da li je njihovom četvorogodišnjem detetu neophodna hormonska terapija. Bilo je potrebno, naime, da urade dva testiranja kako bi, inače skupu terapiju, ako je potrebna, finansirao Republički fond za zdravstveno osiguranje.

Mogle su te analize da se rade i u državnoj laboratoriji. Doktor ih je, međutim, dobronamerno savetovao da to urade privatno. Razlog je jednostavan: ako rade u državnoj ustanovi, čekaće na rezultate nekoliko meseci. U privatnoj laboratoriji rezultate će imati posle samo tri sata od donošenja uzorka.

Opredeljivanje za državnu laboratoriju nosilo bi istovremeno i veći rizik od uništavanja uzorka. Krv bi, naime, do upućivanja na analizu morala da bude zamrznuta, što bi moglo da utiče na kvalitet samog uzorka.

A to bi onda značilo da je čitav dotadašnji posao bio uzaludan, te da je potrebno ponovo uzimati uzorke i čekati mesecima na rezultate analiza…Vanja i Darko stoga nisu imali nikakvu dilemu.

– Krv su našem detetu izvadili u državnoj bolnici. Ja sam odmah zatim pet epruveta sa uzorcima odneo do najbliže privatne laboratorije na analizu. Priznajem da je osoblje u bolnici bilo zaista vrlo korektno. Medicinska sestra se čak potrudila i zapakovala mi uzorke. Svaka od pet epruveta bila je upakovana u po jedan prst hirurške rukavice od lateksa – priča otac Darko za „Ekspres”.

Vreme je, kažu, novac. U ovom slučaju meseci čekanja na rezultate iz državne laboratorije, plaćeni 100 evra, koliko je koštala usluga privatnika. Dugoročno, međutim, Vanja i Darko uštedeli su hiljade evra, koliko bi ih inače koštala terapija za njihovo dete, a koju će ovako finansirati RFZO.

Oni, naravno, nisu usamljen slučaj. Mnogo je, naime, onih koji čak i neke osnovne zdravstvene potrebe sve češće završavaju u privatnim domovima zdravlja, klinikama, laboratorijama, kupovinom neophodnih lekova ako se ne dobijaju na recept.

Istraživanje koje je sprovela onlajn platforma MONS – Monitoring socijalne situacije u Srbiji pokazuje da građani, nezavisno od doprinosa kroz zaradu, iz sopstvenog džepa izdvajaju više od 40 odsto sredstava za pokriće ukupnih troškova zdravstvene zaštite.

Tačnije, uprkos tome što je procenat koji država izdvaja za zdravstvo za nijansu veći od procenta koji u te svrhe izdvajaju evropske države, građani Srbije su prinuđeni da zdravstvene usluge finansiraju iz džepa gotovo najviše u Evropi, oko 42 odsto.

Ostalih 58 odsto finansira se iz budžeta. To su, doduše, podaci za 2015. godinu, koji pokazuju da su plaćanja iz džepa građana za dodatne lekove, privatne lekarske usluge i sve ono što nije pokriveno sistemom javne zdravstvene zaštite bila u visini četiri odsto BDP-a, što je jedna od najviših stopa u Evropi. U zemljama poput Austrije, Nemačke, Danske, Velike Britanije, kako se navodi u analizi MONS-a, učešće građana u zdravstvenim izdacima kreće se oko 20 odsto.

Konkretno, kako je to početkom godine izjavio dr Ramin Parsa-Parsi iz Nemačke medicinske asocijacije, koji je u Beogradu učestvovao na Forumu Lekarske komore Srbije u Beogradu, Nemačka godišnje iz budžeta izdvaja 4.123 evra po glavi stanovnika za zdravstvenu zaštitu. Novac za to daje država – 58,1 odsto, samo 13,4 odsto plaćaju sami pacijenti, a svega 8,9 odsto dolazi od privatnog osiguranja, koje svako može da plati ako želi, ali ne mora. Oko 90 odsto stanovnika Nemačke ima državno osiguranje, a svega 10 odsto ono privatno.

Možda će se stvari i u Srbiji donekle promeniti, s obzirom na to da se nikako ne može reći da država štedi na izdacima za zdravlje. U nacrtu budžeta za 2019. godinu jasno se vidi da će država povećati ulaganja u zdravstvo. Planirano je, naime, da se iz državne kase u Republički fond za zdravstveno osiguranje izdvoji oko 34,7 milijardi dinara, što je rast od oko 30 miliona evra u odnosu na budžet za 2018.

Kako, dakle, ne stoji tvrdnja da država štedi na zdravstvu, isto tako se na osnovu iznetih podataka može zaključiti da na zdravstvu ne štede ni sami građani. Retko koji pregled kod privatnog lekara košta ispod 4.000 dinara (oko 35 evra).

Pitanje koje se postavlja jeste zbog čega se građani u tolikom broju odlučuju za usluge privatnih lekara. Jedno drugo istraživanje koje su 2016. godine sproveli Evropski pokret u Srbiji i Centar za evropske politike upućuje na zaključak da kvalitet usluge u državnim institucijama nije presudan element.

To istraživanje pokazalo je da su građani zadovoljni poslednjom posetom lekaru. Tačnije, 85 odsto građana je zadovoljno poslednjom posetom državnom domu zdravlja.

Pošteno je, međutim, reći i da je zadovoljstvo uslugom dobijenom u privatnim domovima zdravlja apsolutno – čak 99 odsto.

To, doduše, nije neočekivano ako se u obzir uzme činjenica da je često reč o istim lekarima koji zdravstvene usluge pružaju i u državnim i u privatnim zdravstvenim ustanovama. Mogućnost da budu angažovani i u državnoj i u privatnoj praksi im je, uostalom, i omogućena izmenama zakona iz 2010. godine.

Kao problem u državnim domovima zdravlja građani su, međutim, uglavnom navodili nemotivisane doktore, nedovoljnu opremljenost ustanova, loš sistem zakazivanja pregleda… Na prvom mestu izdvojen je, ipak, problem velikih gužvi.

Čak četvrtina ispitanih je, naime, navela da su veliki redovi u čekaonicama najveći problem u funkcionisanju državnih domova zdravlja.

Uprkos tome, 70 odsto građana ocenilo je da su poslednji pregled obavili u razumnom roku. Interesantan podatak je i da je prosečno vreme čekanja kada pregled nije zakazan duži u privatnom nego u državnom domu zdravlja. Odnos je bio 66 prema 54 minuta.

Problem, međutim, nastaje kada je u pitanju vreme čekanja na zakazivanje pregleda. Prosečno vreme zakazivanja u državnom domu zdravlja je čak 17 dana, dok je u privatnom domu zdravlja dva dana.

I opet, dakle, dolazimo do faktora vreme, jer građani žele da im zdravstvena usluga bude pružena u najkraćem mogućem roku. Pritom nije reč samo o specijalističkim pregledima ili intervencijama za koje inače postoje liste čekanja u državnom sistemu zdravstva. U pitanju su najosnovniji lekarski pregledi i laboratorijske analize koje svakako finansira RFZO.

Uzroka za takvo stanje je, svakako, više. Jedan od njih se možda krije u centralizovanom sistemu zakazivanja. Pacijent, naime, teško može da utiče na to kada će dobiti termin koji mu odgovara. A ako ide na pregled bez termina, rizikuje višesatno čekanje sa neizvesnim ishodom.

Sistemom zakazivanja nisu do kraja zadovoljni ni sami medicinski radnici, naročito oni u domovima zdravlja.

– Oni tamo u centru koji rade na zakazivanju pregleda nemaju uvid u stanje na terenu. Oni ne znaju da li sam ja tog dana imala neki hitan slučaj ili je možda za nekog pacijenta bilo potrebno više od 15 minuta, na koliko zakazuju termine. Sve to može da dovede do toga da se poremeti čitav sistem pa se onda stvore gužve. Došli smo do toga da radimo kao na traci, bitno je samo da ispunimo kvotu primljenih pacijenata. A tu je onda neminovno ugrožen kvalitet usluge – žali se lekarka opšte prakse u jednom beogradskom domu zdravlja koja je želela da ostane anonimna.

Drugi problem u državnom zdravstvu predstavlja već hroničan nedostatak kadra. A to, naravno, dovodi do stvaranja velikih gužvi. Paradoksalno zvuči da se, kako je to nedavno na RTS-u izjavio direktor Lekarske komore Srbije Milan Dinić, da se Srbija uklapa u evropske standarde kada je u pitanju odnos broja lekara po glavi stanovnika. Prema njegovim rečima, u Srbiji ima oko 31.500 licenciranih lekara. Problem je, međutim, što su oni „loše raspoređeni”. Tačnije, nedostaju specijalisti, a čak 57 odsto svih lekara gravitira jednom od četiri velika medicinska centra – Beogradu, Nišu, Novom Sadu ili Kragujevac – što ostatak Srbije ostavlja bez dovoljnog broja medicinara. Posledica toga je da sve više građana oseća da im je uskraćena osnovna zdravstvena zaštita.

Nije, dakle, sporno da li država ulaže u opremanje zdravstvenih ustanova. Poslednji primer je kupovina tzv. iks noža za Klinički centar Srbije. Problem je, međutim, nedostatak obučenih kadrova koji će na najbolji mogući način umeti da iskoriste resurse koji su im na raspolaganju.

Osam godina, naime, nisu dodeljivane specijalizacije, što je uz odlazak lekara, pre svega u Nemačku i Sloveniju, stvorilo nedostatak specijalista svih vrsta, a ponajviše pedijatara, radiologa i anesteziologa.

Osim toga, pre par godina svaki 17. lekar u Srbiji bio je stariji od 60 godina, a posebno je dramatičan bio prosek starosti pedijatara. Većina ih je, kako je to prošle godine naveo državni sekretar Ministarstva zdravlja Meho Mahmutović, bila između 50. i 55. godine života.

Dobra stvar je što, prema rečima Milana Dinića iz Lekarske komore Srbije, postoji oko 9.000 lekara opšte medicine, od kojih bi mogli da se „naprave” nedostajući specijalisti.

Smanjenju najezde na privatne zdravstvene ustanove možda će od naredne godine doprineti i najavljene izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koje bi zdravstvenim radnicima koji rade u državnim ustanovama omogućile dopunski rad u matičnoj kući u popodnevnim satima.

To bi značilo da bi pacijenti od naredne godine mogli da idu na preglede u državne ustanove i domove zdravlja kod lekara koji bude odlučio da radi dopunski van svoje smene. Te usluge bi se, naravno, dodatno plaćale po cenovniku koji bi utvrđivali upravni odbori bolnica.

Zakonom bi bilo predviđeno da lekari i sestre mogu da odluče da trećinu radnog vremena rade dopunski u sopstvenoj državnoj ustanovi.

Ko bude želeo da radi na ovaj način, moraće da potpiše aneks ugovora o radu s matičnom zdravstvenom ustanovom. Tim ugovorom bio bi definisan njihov angažman van radnog vremena.

Ovi pregledi bili bi omogućeni za sve usluge, osim za one za koje postoji lista čekanja. Cene pregleda bile bi, kako su u Ministarstvu zdravlja rekli za „Politiku”, konkurentne i niže nego kod privatnika. Navode i da će se strogo voditi računa da ne bude preusmeravanja pacijenata iz redovne smene u dopunsku, čemu bi trebalo da doprinesu česte kontrole poštovanja propisa.

Reakcije lekara na najavljene izmene su različite. Predstavnici sindikata čiji su članovi uglavnom zaposleni u državnim ustanovama pozdravljaju ovaj potez, pre svega zbog toga što će medicinari, koji su inače nezadovoljni platama, ovako moći da zarade dodatno bez potrebe da se cimaju po privatnim zdravstvenim ustanovama.

Predstavnici privatnih lekara, međutim, ne dele njihov entuzijazam, pa je tako profesor dr Višeslav Hadži-Tanović, predsednik Udruženja privatnih lekara Srbije, ocenio za „Politiku” da privatni pregled u državnoj ustanovi neće doneti ništa dobro, da je tako nešto već viđeno, ali i da će pacijenti odlučiti da li je to njima potrebno.

– Mislim da će to samo podići nivo korupcije. A pitanje je i koliko će lekar raditi kvalitetno ceo dan. Mnogo bi bolje bilo da su izjednačili privatnu i državnu praksu i da osiguranje plaća uslugu bilo gde da se ona obavi – rekao je dr Hadži-Tanović.

Po zakonu iz 2005. godine, zdravstveni radnik iz državne službe mogao je trećinu radnog vremena da radi kod privatnika. To je, međutim, bilo vremenski ograničeno do kraja 2008. godine. Bilo je predviđeno da onima koji bi i posle toga nastavili da rade privatno prestaje radni odnos u državnoj ustanovi.

Izmenama zakona 2010. godine, međutim, ukinuta je ova sporna odredba pa su medicinari mogli da nastave da rade i u državnoj i u privatnoj praksi. Pre desetak godina lekari su radili u okviru „večernjih klinika” u nekim državnim ustanovama, ali je taj koncept zbog brojnih pritužbi s vremenom napušten.

Za godinu dana 200.000 osiguranika manje

U Srbiji je, zaključno sa 5. decembrom 2018. godine, bio obavezno zdravstveno osiguran 6.679.731 građanin. To je 220.000 građana manje nego pre godinu dana, kada ih je bilo 6.901.482.

Po osnovu zaposlenosti, krajem decembra 2017. godine bilo je osigurano 2.889.675 lica, što je 42 odsto od ukupnog broja obavezno osiguranih lica. Od tog broja, nosilaca osiguranja bilo je 1.774.849, dok je 1.114.826 lica bilo osigurano preko njih.

Na drugom mestu po broju osiguranika u odnosu na osnov osiguranja bili su penzioneri, kojih je bilo 1.962.002, odnosno 28 odsto, a na trećem mestu osobe čije se osiguranje finansira iz budžeta Republike Srbije, a kojih je 19 odsto – 1.326.651 osiguranik.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Ekspres.net)