nesreća mu nije stala na put
ŽUDEO ZA DRUGOVIMA, U SLIKANJU NAŠAO SPAS! Rade je imao 15 godina kad je ostao NEPOKRETAN i tada je pronašao sebe
Radio sam s početka drvenim bojicama, ali sam uvek želeo da slikam vodenim bojama i da imam štafelaj - kaže ovaj umetnik
Ne znam zašto sam skočio tamo... Svake godine sam tamo letovao, znao sam gde mogu skakati, a gde ne...tog dana kao da nisam bio svoj...Imao sam 15 godina kad sam skočio na glavu u more... Video sam da je plitko, da ima kamenja... Ipak, tu mi došlo da skočim, ne znam zašto... Hteo sam odatle na plažu, ali na nju više nikad nisam otišao...
Ovako svoju priču za Espreso počinje Rade Radulović, 64-godišnjak koji već 17 godina živi u Domu za osobe sa invaliditetom na Bežanijskoj kosi.
Veliku većinu života živi kao osoba sa invaliditetom jer je nesreću doživeo kad mu je bilo tek 15 godina. U julu je proslavio rođendan, a u avgustu te 1969. se već borio za život.
- Kad sam skočio i glavom udario u stene, povredio sam vratni pršljen i oduzeo se. Odatle su me odveil na ortopedsku u Beogradu na operacije... Posle šest meseci sam išao na rehabilitaciju, bio u Sokobanjskoj, i tamo su mi napravili pomogalo s kojim mogu da pišem, crtam, i da radim.
- U školi sam i pre povrede voleo da crtam, pa sam tome odlučio i da se okrenem. Dosada je bila užasna, drugari su išli svuda, a ja kolicima nisam mogao ni do parka... Žudnja za njima je morala da se prekrati jer, znate, dosada je mnogo gadna stvar. Mora čovek da se razonodi da ne bi skrenuo...tako sam počeo da slikam...
- Trebalo mi je vremena da uskladim pokrete, bilo mi je teško. U Melencima mi se javila želja da jednog čoveka naslikam. Stavio sam olovku u usta, i počeo...i od tada slikam ustima...
- Mnogo sam proveo u vežbanju. Radio sam s početka drvenim bojicama, ali sam uvek želeo da slikam vodenim bojama i da imam štafelaj.
U Domu na Bežanijskoj kosi je od 2001. godine.
- Otac se razboleo i umro, a i neposredno pre toga roditelji bili stari da bi i o meni brinuli. Majka mi je još uvek živa, ali sam ipak morao ovde da dođem.
- Iz Makedonije je u Dom došla jedna poznanica, koja kao i ja crta ustima. Kad je čula za našu sličnost, upoznala me sa slikarskim udruženjem. Ono mi je obezbedilo sve što sam želeo i što mi je potrebno za slikanje - zaključuje Rade.
Tako Rade dane i godine provodi u svojoj sobici u Domu, prekraćujući vreme u časkanju s cimerom i - slikanju.
Četkicama i bojama oslikava svet svoje mašte, prekraćujući dosadu na najlepši mogući način.
Ovako izgledaju neka Radetova dela, koja smo sami mogli da vidimo na zidovima njegove sobe.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
