LOVCE TREBA SKINUTI GOLE I PUSTITI U ŠUMU: Šta redakcija ESPRESA misli o ljudima koji UBIJAJU ŽIVOTINJE IZ ZABAVE

U svetu, a pomalo i u Srbiji, danas se obeležava Međunarodni dan protiv lova, tokom kojeg aktivisti za zaštitu životinja skreću pažnju da je ubijanje životinja primitivan čin nasilja.

Aktivisti udruženja za zaštitu životinja osuđuju ubijanje životinja radi zabave i sporta i traže da se lov prestane promovisati kao deo turističke ponude.

Prema stavovima ovih udruženja, lov treba da izumre i da bude zamenjen miroljubivom i stvarnom zaštitom životinja i prirode.

Lovci proganjanje, ranjavanje i ubijanje životinja radi zadovoljenja svoje potrebe za nasiljem nazivaju lovom, čime žele ublažiti i prikriti činjenicu da je reč o ubistvu, smatraju udruženja. Oni žele da lovom demonstriraju svoju nadmoć nad životinjama koje nemaju šanse da se odbrane i spasu svoje živote.

Pokušali smo da saznamo šta o lovu misle članovi naše redakcije i kakva su njihova iskustva na ovu temu.

Ispostavilo se da smo vrlo miroljubivi i da među nama nema ljubitelja lova. Naprotiv, svi smo složni da na životinje ne treba ići na životinje i da ih treba ostaviti da mirno žive svoje prirodom date živote.

Glavni urednik Espresa Saša Stajić smatra da ljude koji uživaju u lovu treba skinuti gole i pustiti ih da takvi idu po prirodi:

- Ako sam nekad nešto mrzeo, to je institucija lova i lovce kao takve. Ljudi koji pod izgovorom "šetnje u prirodi" i "udisanja svežeg vazduha" idu okolo i prestravljuju, odnosno masakriraju životinje, ne zaslužuju ništa bolju sudbinu, nego da ih neko skine gole, pošalje u šumu, a onda oslobodi vukove (ili još poželjnije lavove) i pusti ih na njih. U svom okruženju imao sam par lovaca i uvek smo vodili žučne rasprave na tu temu. Neshvatljiv oblik postojanja ljudske egzistencije i potpuno neprihvatljiv, ako mene pitate - jasan je Stajić.

Zamenik glavnog urednika Igor Ćuzović podelio je sa nama misterioznu lovačku priču iz svog detinjstva koja pomalo podseća na one iz stripova o Dilanu Dogu:

- Sećam se nečega što se desilo kad sam imao 16 godina. Jedan lovac, čovek u najboljim godinama (mislim da je imao 42) otišao je, kao i često, u šumu sa svojim kerovima, u lov na divljač. Nije se vratio, pa su poslali ljude u šumu da ga traže. Došli su posle nekoliko sati, s njegovim telom. Pse nikad nisu pronašli. Svi iz grupe su ćutali. Nekoliko dana posle sahrane, čuo sam lično od jednog od njih: pronašli su ga kako sedi na jednom panju u šumi, ukočenog. Na licu je imao, kako su rekli, osmeh od uva do uva, širom otvorene oči. Ukočio se, nije se pomerao. Šta je video, svi su se pitali. I još se svi pitaju. "Nikad nisam video da se čovek tako smeje", rekao mi je posle jedan od njih - ispričao nam je Igor i potom se osvrnuo na lov generalno:

- Kad je reč o samom lovu, voleo bih da su uslovi malo ravnopravniji: lov na divlju svinju, ali samo s nožem za pojasom, to je lepa ideja. Čisto da bude fer plej. Dakle, bez puške, bez čopora pasa... Ili hajka na vukove, uz pomoć luka i strele... Pa se snađi, lovče. Odlična prilika da se doživi vrhunski nalet adrenalina. Jer ko ide u lov zbog "povratka prirodi, tradiciji", zašto nosi teško naoružanje najnovijeg datuma proizvodnje. Zar nije lepše loviti kao što su to činili naši praoci? Pa ko živ, ko mrtav... Izazov za prave muškarce, da ne kažem muškarčine. Bojim se, samo malkice, da bi se većina ovih "muškarčina" upiškila u gaće pri samoj pomisli na takve uslove lova.

Urednik kulture Nikola Marković smatra da ovim treba da se pozabave državne institucije:

- Nije teško osuditi sadističko iživljavanje i ubijanje životinja u rekreativne svrhe. Dok sam razmišljao šta da napišem na ovu temu, pomislio sam kako je mnogo teže argumentovati šta je zapravo dobro i zanimljivo u tome. I da zapravo "teret argumentacije" treba da padne na rekreativne ubice. Srećom, ne družim se sa lovcima niti sam ih imao u svom neposrednom porodičnom okruženju, a nažalost ne deluje da će ovaj vid "razonode" izumreti uskoro sam od sebe, dok mu se zakon ne ispreči. Svaki lov je krivolov.

Koleginici sa Zabave Lidiji Stoisavljević nije jasno kako neko može da prekidanje nečijeg života doživi kao zabavu:

- O vidu rekreacije ili čega već koje podrazumeva ubijanje svakako ne mogu da mislim ništa dobro. Ne znam šta neko treba da poseduje kao osobinu da bi mu bilo zabavno i prihvatljivo da nasilno prekida nečiji život. Na sreću, nikada nisam bila okružena ljudima koji to upražnjavaju, tako da nisam ni imala prilike da da me neko ubedi da je to nešto što je dobro i poželjno, mada u tome sigurno ne bi ni uspeo - kaže Lidija.

Jovana Korica, novinarka Vesti, malo je podeljena po ovom pitanju i smatra da treba razdvojiti rekretativni lov od onog koji doprinosi "lancu ishrane":

- Lov više nije egzistencijalna stvar. Nije nužno u lov ići zbog preživljavanja i pronalaska hrane. U današnje vreme on je zabava, vid rekreacije ili nekakve strasti prema ovoj "disciplini". No, čini mi se kako je neopravdano iz zabave ubijati životinje. Za mene lično, ovakva vrsta lova (rekreativna) je vid nasilnog ponašanja i neempatičnosti prema drugim živim bićima - smatra Jovana i dalje objašnjava:

- S druge strane, danas je životinjsko meso, kao i nekad pre sastavni deo naše ishrane, no u znatno većoj količini. U tom smislu, čini mi se kako je nepravedno u potpunosti osuditi lov i staviti ga u neku drugu kategoriju u odnosu na ubijanje domaćih životinja koje koristimo u ishrani. Ljudi širom sveta divljač, takođe, smatraju specijalitetima i koriste i tu vrstu životinjskog mesa u svojoj ishrani, pa je lov, kao i biti lovac zanimanje. Zaključak, ma da ga uistinu nerado dajem kao takvog, bio bi kompromisan. Nisam za lov kao zabavu, rekreativu, ali mogu da razume, ne kažem da podržavam, lov kao zanimanje. Jer, na tržištu postoji potražnja za tim - smatra Jovana, a njena koleginica Jelena Čabović imala je jasnu poruku za lovce:

- Volela bih da lovci u Srbiji navedu barem tri razloga zašto idu lov (ako znaju) kao i zašto vode decu u krvavi pir. Niti je reč o zabavi, niti je je reč o obrazovanju. Je l' treba da bude pravo muško, pa da odrasta u fazonu - "mnogo krvi na sve strane, vau, biću manje saosećajniji kad odrastem", "čeličim se"?

Božica Luković, koleginica sa Sveta, dakle svetska žena, kaže da joj deluje da lov budi kod nekih ljudi praiskonske porive:

- Lov je možda nekada bio prihvatljiv kao vid preživljavanja, ali u današnje vreme kao vid zabave je apsolutno izlišan. Sa druge strane, licemerno je kritikovati lov kada već jedemo meso raznih životinja koje se takođe ubijaju, često na jako nehumane načine, a mnogi rado pojedu i meso divljači koje oplakuju jer se love. Lov u svetu ugrožava opstanak mnogih životinja koje se ubijaju zbog dragocenih delova tela, a kao hobi lov meni lično deluje kao da budi neku vrstu praiskonskih nagona kod čoveka koji uživa u osvajanju svog plena. Mislim da ga treba strogo regulisati, ako ne i potpuno zabraniti - smatra Božica, a koleginica sa Sporta Sofija Vrebac smatra da bi lovci trebalo da se ponašaju kao ribolovci:

- U svom okruženju nisam nikada imala lovce već samo ribolovce. Verovatno ljudi koji se bave lovom nalaze neko zadovoljstvo u samom tom činu i kasnije u pričanju lovačkih priča (za koje, by the way, da biste ih pričali, ne treba da budete profesionalni lovac). Bilo bi lepo, recimo, da se i lovci ponašaju i kao ribolovci - uhvate neku divljač, slikaju se za društvene mreže, poljube je i puste.

Noćna urednica Andrea Jovanović bi pojavu lovaca u savremeno doba eventualno opravdala jazom između našeg mozga i tela:

- Postoji dosta studija koje su pokazale povezanost između određenih hormona (adrenalin, kortizol a na kraju serotonin nakon uspešno obavljenog lova), tako da bih pojavu lovaca u savremeno doba više opravdala jazom između našeg mozga i tela (još uvek primitivnog). Moralno nam je jasno da je lov iz rekreacije loša stvar ali organizam nam je "podešen" po hormonima koji traže to uzbuđenje i svrsishodnu fizičku aktivnost. Ovo može da se primeni na razne situacije, ali u svakom slučaju, takođe mi je licemerno da kritikujem rekreativno lovljenje životinja, a da mi ubijanje istih radi ishrane bude razumljivo. Otprilike kao da osuđujem ljude koji beru cveće a ne kupuju ga u cvećari (možda glup primer ali mi ne pada ništa drugo na pamet). Naravno treba zabraniti lovljenje i ubijanje ugroženih vrsta životinja.

Jedini je Uroš Marjanović, urednik rubrike Sport, imao nešto drugačiji stav od ostatka redakcije, ali se i on u principu složio sa ostalima:

- Moj deda je bio lovac i kao mali sam stalno kukao da me vodi sa njim u lov i išao sam nekoliko puta. Kasnije sam sam bez oružja izvodio kerove u polje da ih učim traganju za divljači. Voleo sam lov i bio sam u fazonu da postanem lovac, ali mi je nešto s godinama ta želja splasla. Iskreno, nemam ništa protiv lovaca i lova. Isto tako, i lov, ako je pošten, na neki način sprečava i preveliko umnožavanje određenih životinja koje bi u tom slučaju nanosila ogromnu štetu poljoprivrednicima - objasnio nam je Uroš.

Što se tiče potpisnika ovih redova, on se u lov apsolutno uopšte ne razume i retko da je ikada o njemu razmišljao, osim u kontekstu kako političari i ostali muveri i šejkeri vole da love krupnu divljač dok u pauzama prangijanja narodu deru kožu s leđa, što je, pretpostavljam, takođe neka vrsta lova.

Međutim, nas zanima šta vi mislite na ovu temu, pa budite slobodni da nam to objasnite u komentarima.

BONUS VIDEO:

HOTEL PUTNIK, PO MERI PRAVOG PUTNIKA: U godini u kojoj slavi 6 decenija postojanja (VIDEO)

(Espreso.co.rs/Dejan Katalina)