PISMO BRATU POGINULOM U VELIKOM RATU: Nisam te video onog dana kad si pao, MILI BRATE! REČI OD KOJIH NAVIRU SUZE

Verovatno je da se već slegla tvoja humka. Ne raspoznaje se, možda, ni tvoje ime na malom drvenom krstiću kojim su tvoji drugovi što su te voleli obeležili mesto gde ćeš večno ostati.

Mi smo se, sem tvoje majke, uveliko utešili za tobom i sad, kad govorimo o tebi mi, uz tvoje ime, kažemo pokojni tako, kao da ništa nije prirodnije bilo od toga da ti pogineš u dvadesetim godinama na čukarima dobropoljskim. I kao što se niko, sem tvoje majke, nije o tebi interesovao dok si bio živ, tako isto i još manje će se o tebi neko raspitivati posle tvoje smrti. Ti si bio, ti si živeo tako malo, s tobom je svršeno, dragi brate.

Kad si bio mali ti si najviše voleo da igraš „dućana“. U to vreme ja sam bio u onom dobu dečaka koji se ponosi što u familiji ima i mlađe dece od njega. I tada mi je uvek padalo u oči to da ti više voliš da igraš „dućana“ nego „vojske“. A kad si malo poodrastao ti si kao šegrt stupio u trgovačku radnju sa puno volje. Posmatrao sam te i u tom vremenu kako predano vršiš svoje poslove, da bi tvoj gospodar bio potpuno zadovoljan s tobom i da bi o Đurđevdanu i Mitrovdanu mogao doneti svojoj sirotoj majci, koja je radila tuđe, ono malo zlehude zarade. Tvoj otac bio je državni činovnik i posle svoga višegodišnjeg poštenog rada i svoje smrti, ostavio je tvojoj majci i deci 24 dinara mesečne penzije. Ti nisi znao da kriviš ni državu ni društvo što se tako malo odužilo tvome ocu koji je, po pričanju svih koji su ga poznavali, bio savestan i vrlo vredan, ali si razumevao da je ono čime raspolaže tvoja majka vrlo malo i da je potrebno da je ti sa svoje strane što pre pomogneš. To je bio smisao tvoga života, to je bila sva tvoja ambicija, to je bio tvoj ideal i on bi to ostao da si ma koliko živeo.

Ti nisi služio vojsku jer je na tebe pao teret hranioca porodice; ti si, uostalom, za nju bio i nesposoban prema svome fiziološkom sastavu. O njoj i njenom pozivu ti nikad nisi ništa ni mislio i vojnik te je interesovao samo utoliko ukoliko je imao naročitu uniformu. Sećam se kako si posmatrao kad smo se mi, tvoji rođaci, vratili iz turskog i bugarskog rata. Kao pouzdano mogu da zaključim da si se ti čudio: kako ljudi mogu biti odvojeni od svojih poslova radi nečega što nije njihov neposredni interes. Tako je bilo tvoje vaspitanje, jer ti osim organizacije koju si sa drugovima imao radi proslave Đurđevskog uranka drugih organizacija nisi ni poznavao. Ti si znao samo i isključivo za dug koji imaš svojoj majci i ni za kakav drugi dug, i u stvari, ni prema kome drugom nisi ni imao kakve bilo određene obaveze; ti si bio ubeđen da samo i isključivo pripadaš njoj i nikome drugom i to ti se teško moglo osporiti.

U poslednjem ratu, u jesen 1914, kad sam se vraćao na front ti si pošao sa mnom kao neborac u štabu jednog dopunskog bataljona, koji je išao u sastav svoga puka. Došli smo bili do Vreoca, gde je naš brat Omil bio na predstraži prema neprijatelju, koji je već bio stigao u srce naše zemlje. Znam da sam te tada bio poslao da se sa Omilom vidiš i pozdraviš. Ali posle kratkog vremena od tvog odlaska ti si se vratio k meni bled, prestravljen i bez daha. Jedna granata profijukala je preko tvoje glave, nekoliko puščanih zrna prozujala su pored tvojih ušiju i ti si se vratio. To je bilo prvi put u tvome životu da ti osetiš sličan strah; pomisao da si mogao poginuti užasnula te je i ti si se prepao prilikom prve mogućnosti da možeš unesrećiti svoju majku. Te noći prenoćili smo nas trojica u jednoj maloj kućici punoj prljave slame i pamtim da ti nikako nisi mogao zaspati i da si prvi put tada preda mnom pušio cigaretu za cigaretom nervozno i zamišljeno.

Od tada mi smo se videli samo nekoliko puta, a na Krfu tebe su uzeli za borca. Ja sam strahovao za tebe i rđave slutnje nikako me nisu ostavljale. A posle prve borbe koju je tvoj puk imao Omil mi je javljao: „12. avgusta Zvezdan pogibe. Bili smo u istoj četi.“

Ja te nisam video onoga dana kad si pao, mili brate. Ali tačno mogu da zamislim kakav si izgledao u borbi i onda kad je tvoje detinje srce prestalo da kuca. To mi nije teško da pogodim, jer sam poznavao i tvoju dušu i tvoje misli.

Siroto jagnje naše! Ti si morao biti izvan sebe kad si kroz ubistvenu vatru trčao u streljačkom stroju. Ti si se unezvereno osvrtao na sve strane da nađeš mesto koje bi te zaštitilo, ti si tu zaštitu očekivao od svojih drugova koji su bili pored tebe i na koje si se uplašeno obazirao; za tebe je neshvatljivo bilo zašto se neko trudi da te ubije. Ali ništa dalje od tebe nije bilo nego pomisao da ti drugoga ubiješ. Ti si išao među svojim drugovima i ne poimajući zašto ćeš među njima. Sve one dužnosti o kojima su ti tvoje starešine ranije govorile ti si momentalno zaboravio, ti ih, uostalom, kako valja nikad i nisi mogao razumeti. Tvoja je puška ostala neogaravljena, tvoj bajonet neokrvavljen; i jednog trenutka dok si ti usplahireno tražio zaklon od smrti koje si se užasno bojao, neprijateljsko zrno zaklalo te je. I dok je iz male rane tekla krv tvojih mladih godina, a ti ležao na zemlji okrenut suncu koje se rađalo, dotle su tvoji drugovi na tvome izbezumljenom licu morali čitati očajan i jasan izraz: Jadna moja majko!

Pogledajte bonus video:

(Espreso.co.rs / Magacin)