ŽENA KOJA SE VRATI NASILNIKU POSTAJE SLIKA NA UMRLICI! Trpela je nasilje kom je TRUDNA i s dvoje dece STALA NA PUT

S dvoje mališana uzrasta četiri i godinu i po dana, s trećim detetom na putu, dok je u rukama vukla dve torbe s benkicama i svoje tri krpe, ona je odlučila da kaže NE.

Gola u duši, maltene bez svoje odeće i uništena kao žena napustila je nasilnika svesna samo jednog - da torturi koje je trpela od strane supruga i oca njene dece - mora stati na put.

Priča naše sagovornice priča je za sve žene koje trpe nasilje i o tome ne smeju da progovore. Drznula se da kaže ne, da stegne zube i da ne haje za to "šta će drugi reći". Odlučila je da pokuša da sama svoju decu izvede na pravi put, kad već to s mužem nasilnikom i narkomanom to nije mogla...

Ovo je njena priča:

Štićenica Sigurne kuće u suzama je podelila svoju životnu priču s nama. Na jecaje i zversko nasilje koje je preživljavala niko ne može ostati ravnodušan...

Otkrila nam je da je njena priča isprva bila idilična...

Početak ljubavi isprva je izgledao kao - bajka.

- Bio je najbolji čovek na svetu. Prema meni je bio takav da sam bila ubeđena da je on ljubav mog života. Ipak, primećivala sam dopisivanja sa nekim devojkama, kasnije saznavši da je i s posla izlazio ranije da bi se viđala s drugaricama, ili šta su mu one već bile...kako smo kratko bili zajedno računala sam na to da ima svoj društveni život, i da ne treba u tome da mu smetam. Za njega sam oduvek nalazila opravdanja.

Kasnije je njegovo ponašanje počelo da se menja...

- U retkim slučajevima kad sam govorila šta mi smeta, dobijala sam preko nosa. Osim nasilja koje sam doživljavala, a koje je iz godine u godinu bilo sve učestalije odlazio je kod mojih roditelja, govorivši im da mu ja pravim probleme, da sam ja ovakva i onakva.

Izgovorila je rečenicu koju žene koje trpe nasilje često govore "Kriva sam". Na pitanje za šta je sve bila kriva, odgovorila je:

- Bila sam kriva kad sam bila trudna, sa 100 kilograma jer "gledaju u mene". Kriva sam bila i za to što postoji bilo koje drugo muško. Nisam smela nikoga na ulici ni letimično da pogledam. Ručak nije bio dovoljno dobar, i za to sam bila kriva.

- Nisam mu bila dovoljno atraktivna jer sam trudna. Nizao mi je razloge, zbog kojih sam ja njega branila govorivši "pa da, stvarno je to tako". I kad nisam stizala kosu da operem, to nije značilo da čuvam decu, nego da sam sa nekim švalerom. Jednostavno, ništa nije valjalo, i za sve sam uvek bila kriva. Ne pamtim kad sam poslednji put, zbog posvećenosti deci, nalakirala nokte. I da sam to uradila, ispalo bi da se sređujem za nekog muškarca. Obrni okreni, bila sam kriva. Uvek, i za sve.

Prvi udarac dobila je u prvoj trudnoći...

- Našla sam tada čvrst dokaz da me vara. Ne samo što sam dobila batine i što je pokušao da me zadavi, već me je njegova psiha terala na samoubistvo.

- Kad sam završila u Urgentnom, i kad je došla policija, on je imao povrede ruke. Uzeo je nož i rekao: "sad ću da se ubijem, sad ću da se povredim, da mi bude isto kao i tebi". Pred policijom je potom rekao da sam ga ja povredila. I jesam. Ujela sam ga za prepone kad je počeo da me davi. Rekao je da sam pokušala da ga povredim, a ja sam samo pokušala da se branim.

- Iz tog stana sam, tog majskog dana, izašla je krvava, u gaćicama i majici i zakucala kod komšinice na vrata. Molila sam je samo jedno - da nas neko spase.

Da se nasilje NIKAD ne završava na jednom udarcu pokazuje to da je zbog težine povreda koje joj je naneo završila u bolnici.

- Tako me je pretukao da sam završila u Urgentnom centru, a roditelji mi nisu verovali jer je on poslednje dve godine njima pravio lažnu sliku o meni - da sam ljubomorna, histerična, pod hormonima, i kako u kući ništa ne radim. Kad sam svojim najbližima pokazala sve papire, poruke žena s kojima me je varao, kada su se njih par pojavile lično, i ispričala šta je on njima radio i obećavao shvatili su.

- Nikad neću zaboraviti kad sam videla da je jednoj devojci govorio kako je atraktivna i divna, a da sam ja - supruga koja mu je rodila dvoje dece - debela svinja. Svinja koja samo jede i goji se! Kad su moji roditelji videli sve crno na belo dobila sam odgovor "izvini, nismo ti verovali". Govorila sam im da je pokušao sinu da slomi ruku, a oni su rekli da su mislili da sam to umislila. Nažalost, nisam umislila, hteo je...

- Govorio mi je da pustim dete, da će mu slomiti ruku. Pred pripadnicima policije morala sam da kažem da sam pogrešno čula jer sam pod hormonima.

Deca su bila njena snaga. Vetar u leđa da ode. Znala je da mora da bi oni imali normalno detinjstvo...

- Živeli smo u 30 kvadrata. U jednoj sobi bio je moj svekar, u drugoj nas četvoro. Deca su bili svedoci torture svega što se dešavalo. Iako su bili isuviše mali da shvate, znali su da nešto nije u redu. - Ne možete zamisliti taj bol kad vam se dete koje ima tri godine baci na grudi, briše vam suze, i moli da prestanete da plačete. Dok su se takve scene dešavale, on se smejao i dopisivao sa švalerkom.

Vremenom je i ona, kao mnoge žene, postala svesna da se situacija neće promeniti nikada....

- Takav život mi ne treba, i to sam shvatila dok niko nije stradao. Krvavih očiju dolazio je kući. Nisam mogla da dođem sebi kad su mi nabrajali sve vrste droga koje je konzumirao. Zbog dilovanja je i hapšen. E to već nisam mogla! Drogu nisam mogla da pustim u kuću u kojoj sam želela da ostanem sa decom. Nešto je moralo da se prekine...

Verovatno su narkotici bili ti koji su muža ove devojke terali na agresiju. - Dete mu je, sećam se, jednom skočilo u zagrljaj, slučajno ga udarivši nogicom u stomak. Zbog toga ga je celom snagom udario preko leđa da sam mislila da mu je kičma pukla. Sin je tada imao samo godinu dana.

NEĆU DA ŽIVIM TAKAV ŽIVOT!

U jednom trenutku naša sagovornica kriknula je ovu rečenicu. Iz ugla osobe koja je stajala pred njom, delovalo je kao da želi da je ceo svet čuje.

- Neću da me neko tuče. Oštećen mi je sluh na levom uhu. Imam 25 godina i ne čujem zbog batina koje sam dobijala. Pod terapijom sam zbog konstatno visokog pritiska - govori dok suze kapaju niz lice, i dodaje:

- Nije strašno što sam ja trpela, i što će me zbog toga neko osuditi. Nije strašno ni što će me gledati na ulici jer sam otišla. Strašno je da li će njih, moju decu, neko osuditi. Toga se bojim najviše. Svakog dana ležem i budim se s tzim da će oni krenuti u školu, i da će im neko reći "ti nemaš tatu, on je narkoman". Da li to meni treba u životu? Oni nisu ništa krivi. Oni ne znaju šta je droga, oni ne znaju šta je udarac, a kamoli porodično nasilje.

Da ne poklekne ima valjan razlog.

Govore mi da sam hrabra. Govorim im - nisam hrabra što brišem suze, već što se borim. Ja moram da se borim, jer imam malu decu. Ćerka me pre nekoliko dana pitala "gde je on?" Rekla sam joj da je daleko, i pitala da li želi da ga vidi. Od nje sam dobila odgovor "neću mama, on nije dobar". Za dedu, muževljevog oca, rekla je isto to. Nisam ništa morala da joj govorim, dete je sve videlo. Ni jednog momenta nisam ništa loše. Na dan kad sam ih pakovala i pošla na vrata iz tog stana i jedno i drugo dete su mi pružili ruku i izašli sa mnom. Nisu se okrenuli... - Pitala sam ćerku da li je srećna ovde, ona je rekla da hoće da bude sa "mamom, batom i bebom u stomaku". Imala sam sreće što u trenutku kad mi ćerkica raste, a sinčić progovara, doživljavam nasilje. Srećna sam jer se to desilo sada, što nisu odrastali od njega. Ovako ću ih izvesti na pravi put. Šta da su ostali, i pokupili sve to? O meni je dovoljno pravljena loša slika. Kriva sam za to što sam rekla NE onakvom životu kakav ni jedna žena ne sme da živi.

Ona je trenutno štićenica Sigurne kuće, a ovde broji dane do porođaja. Mnogi su joj postavljali pitanje koje je najviše bolelo: "da li je joj je to trebalo?" Naša sagovornica rekla je rečenicu za koju ne bi svaka žena imala hrabrosti.

- Nikada, ali baš nikada neću zažaliti što imam njih. Neću zažaliti što sam rodila dvoje dece, što mi je treće na putu i to u ovoj situaciji. Oni su dar od Boga, i moj razlog zbog kog dišem. Ovo vam govorim zbog pitanja koje sam konstantno dobijala od kad sam progovorila: "a jel' ti trebalo treće?" Da, trebalo mi je! Ja svoju decu ne odvajam. Ni sina od ćerke, ni njih dvoje od ove bebe u stomaku. Oni su moja deca. Naučuiću ih da ne budu probisveti. Koja majka može dete da ne voli?

Sama, i u velikoj životnoj borbi, svesna je da se "kolo sreće okreće".

- Jednog dana, kad sva ta droga ispari iz njega i lekovi učine svoje da ga dovedu u normalu, kad ga sve "drugarice" napuste, deca će već biti odrasla i neće ga ni želeti.

Objasnila je i svim devojkama i ženama koje tek traže izabranika, kako da prepoznaju potencijalnog nasilnika, tačnije kako je ona trebalo da prepozna ličnost izabranika koji je na kraju bio sasvim drugačiji od onog kakvim se predstavljao.

- To počinje od sitnih stvari. Od toga da njega nema pola sata duže, od toga da on po pola sata ne gleda u ženu, u decu... U trenucima njihove psihičke bolesti samo im nešto klikne u glavi... narkomani su bolesni, i ako ih imate u kući ne možete znati šta vas sutra čeka...

Ima šta da kaže svima onima koji na nasilje žmure:

- Danas si tu. Danas nisi rekla svojoj mami, drugarici, kumi da te je udario. Sutra kad te ne bude bilo, kad budeš mrtva, nećeš to ni moći. One žene koje posle jednog udarca kažu da se promenio, godinu dana kasnije postaju slika na umrlici - zaključuje naša sagovornica.

- Upoznala sam mnogo žena koje pobegnu i vrate se uz obrazloženje "promenio se". Posle svake agresije, nasilnici se stavljaju u ulogu žrtve. Meni ne postoji ta opcija u mozgu da mu se vratim. Tamo gde sam bila mučena, ne vraćam se! Mogu me vratiti samo u kovčegu!

O nasilju zbog sramote mnoge žene ćute. Plaše se - jer nemaju gde da odu, plaše se šta će drugi reći. Kako smo već pomenuli, naša sagovornica je sa dve presvlake i torbama s dečijim stvarima ostavila topli dom, da bi spasila i sebe i njih od batina.

Pokazala je da može. Pokazala je da baš svaka žena ima gde da ode! Bitno je samo da to dovoljno jako želi.

Ova štićenica, koja je godinama unazad trčala na maratonima, a sa decom u kolicima poneku i prošetala, odlučila je da i ove godine bude učesnik jedne od trka. Naime, u nedelju se održava humanitarna ženska trka „Imam ime, korak i glas“ na kojoj će trčati sve 60 žena.

jaka volja za tim rodila joj se kad je samo s osnovnim stvarima došla u Sigurnu kuću. Čula je da se o trci govori, ali za nju nije imala šta da obuje. Dok nam je govorila o tome kako je od žena koje se brinu o žrtvama nasilja dobila patike samo dan kasnije, suze su natapale duksericu.

- Videla sam da nisam sama. Zato mogu, zato i hoću!

Iz kandži zveri s kojom je život delila, istrgla se jače od te zveri same, usput stvorivši novu porodicu žena koje je dobro razmeju.

Nedelja, 25. novembar, kao i svake godine, dan je kad se obeležava Međunarodni dan eliminacije nasilja nad ženama. Naša sagovornica doživela je ono što ni jedna žena ne sme.

Od početka ove godine u porodičnom nasilju stradalo je 27 žena. Ne žmurite na nasilje. Pomozite onima koji ne mogu sami.

Požurite da pomognete ženi za koju sumnjate da trpi nasilje i to čim pre, dok im na tabli u komšiluku ne ugledate - umrlicu.

Bonus video: