U PRIHVATILIŠTU MI JE BILO KAO U JASENOVCU! Ilija ima TUBERKULOZU i spava na BETONU, a svi ga OSUĐUJU (FOTO)

Star, izgladneo, tužnog pogleda u očima...

Ilija Popović ima 65 godina i živi na ulici. Bez krova nad glavom i osnovnih uslova za život, ovaj čovek je kao i većina beskućnika društveno "nevidljiv".

Ilija nije izdvojen slučaj. Procenjuje se da u Beogradu između 3.000 i 5.000 ljudi nema krov nad glavom, te im je jedina kuća - ulica.

Ispred objekta jednog velikog supermarketa na Novom Beogradu, sreli smo Iliju u prljavom kaputu i iscepanim cipelama. Sed čovek plavih očiju, kojem je već godinama jedini dom ulica. Kako kaže, bez kuće je ostao 1998. godine, kada ga je prevario prijatelj.

Tada je počela njegova patnja, koja i danas traje.

- Uspeo sam da kupim neku straćaricu, da malo stanem na noge, ali me je onda njegov sin dokrajčio. Prevarili su me moji Ličani, a kao smo bili prijatelji - priča Ilija drhtavim glasom i dodaje:

- Bio sam četiri godine u Prihvatilištu. Tamo sam se razboleo, dobio sam traume. Ono je bilo kao u Jasenovcu. Bolje da crknem, nego da opet idem tamo. Prema meni su se ponašali kao prema vreći. Hteli su da me šalju u ludnicu. Devojko, ja nisam lud, samo sam ostao sam na ulici bez igde ikoga. Radije ću nastaviti da živim na asfaltu, nego što ću dozvoliti da se prema meni ophode kao prema životinji.

Dok razgovaramo sa Ilijom, ljudi prolaze i sa nekima mu se pogled susreće. Poznaju ga. Čitavu prošlu godinu proveo je na ovom mestu. Uvijen u jedno ćebe i okružen kartonom. Iako na ulici i bez ičega, Ilija je svestan da je empatija među ljudima nestala. Kako kaže, mnogi ga gledaju s prezirom, ali i dalje se ponekad nađe poneka dobra duša, koja oseti...

Smatra da popreke poglede dobija zbog alkohola.

- Ne pijem često, samo malo zbog cirkulacije. Pušim isto i znam da ništa od toga nije dobro za mene, ali nije ni da u poznoj starosti budem na ulici, pa opet jesam.

Ilija ima 65 godina, nema suprugu ni dece. Ima tri sestre i brata koji su stariji od njega, ali kako kaže, on ih ne zanima.

- Niko od njih neće znati kad ja umrem, niti ću ja znati kad umru oni. Tu su u Zemunu, ali ništa od njih. Zvala je načelnica D.Z. mog starijeg brata, ali rekla mi je da joj je kazao da ne želi ni da čuje za mene. A ja ga toliko poštujem i volim. Nisam želeo da mi se ovo dogodi. Čim su roditelji umrli sve je propalo. Oni su me jedini voleli. Teško je kad si sam na svetu - priča nam Ilija očiju punih suza.

U Beograd je došao pre punih 50 godina i kako kaže, nije ni sanjao u kom pravcu će se odvijati njegov život. Samoća i bolest koja ga prati, nije ono čemu je težio. Ne prima nikakvu socijalnu pomoć, tako da praktično živi od dobre volje ljudi koji tog dana prođu pored njega. Onih koji ne zažmure na njegovu muku... Ilija ima teških zdravstvenih problema. Obe noge su mu otkazale, a rečeno mu je i da ima tuberkulozu. Ipak, kaže on, sada mu u domu zdravlja govore da ipak nema, ali on smatra da je to samo način zdravstvenih radnika da ga "otkače".

- Koža mi otpada, na noge ne mogu. Zamislite kada se čovek mojih godina uneredi. To je sramota, ali gde ću, šta ću. Možda bih i bio bolje kada me iz bolnica i domova zdravlja ne bi izbacivali, jer nemam da ponudim evre. Čas kažu da imam tuberkulozu, čas da nemam. Pa, da li imam ili ne, pitam ja njih? Ne leči se od toga tako lako, pogotovo ako si osuđen na ulicu, kao ja - priča Ilija i nastavlja:

- Malo sam ljut, znate... Doktori su postali arogantni. Postali su glasni. Najveće se pare vrte u zdravstvu. Ako si bolestan, a beskućnik, niko ne želi ni da te pogleda. Čini mi se da za mene rešenja nema. Kad bih se vratio u Prihvatilište, ko zna kako bi se ponašali prema meni. I verovatno me ne bi ni prihvatili, šta ću im tamo da ih zarazim.

Ilija je bolestan, izmučen, ali veoma svestan sebe i života koji se oko njega odvija. Ipak, kaže on, nijedna državna ustanova ga neće. On svake večeri spava na betonu, sam, bolestan...

Zima se bliži, čovek u njegovim godinama i narušenog zdravstvenog stanja neće moći da se bori sa hladnoćom.

Ovim putem, naš portal poziva sve ljude dobe volje da nam se jave na mail redakcije - redakcija@espreso.co.rs ili na milicabozinovic22@gmail.com, ukoliko žele i mogu da pomognu Iliji, na bilo koji način. Njemu je potrebno sve - odeća, hrana, topla soba u kojoj bi mogao da se bar na trenutak oseti kao ravnopravan član ovog društva.

Ilija i mnogi poput njega su u nevolji. Nevolji zvanoj - život. Nevolji koju nisu želeli, jednostavno se dogodila. Prestanite da trčite, žurite i jurite.

Kada sledeći put naletite na Iliju, zastanite, pružite mu malo, bar lepu reč, njemu će značiti...

BONUS VIDEO: Aleksandar Šapić, Espreso intervju nedelje