HRVAT JOSIP JE 1914. SKOČIO U DRINU I POSTAO SRPSKI SOLUNAC, PILOT I OBILIĆ: Ubio ga je CRNOGORAC U NOVOM SADU!

Hrvat iz Makarske Josip Antunović je nepoznat srpskoj, ali hrvatskoj javnosti, ali njegova biografija je jedna od najneverovatnijih i najslavnijih kojih se treba setiti sada, kada obeležavamo 100 godina od kraja Velikog rata.

Prenosimo tekst iz hrvatskog portala Express.hr.

"Gde god bi leteo, sejao bi strah i trepet neprijateljskim vojnicima. Prilazio bi im tiho, letio nisko, da ga vide, i kosio prestravljene trupe", piše u jednom izveštaju o Makaraninu Josipu Antunoviću, vojniku, pilotu i hrvatskom heroju Prvog svetskog rata.

Imao je gustu crnu kosu i zamaman osmeh. Žene su ga obožavale, a on bi ih mamio svojim lepim glasom i romantičnim pesmama. Njegov je životni put započeo 18. decembra 1891. u Makarskoj. Rođen je u građanskoj porodici, a imao je sedmoro braće i sestara. Porodica je bila dobrostojeća, o čemu svedoči podatak da su bili vlasnici prve kafane u Makarskoj. Nakon osnovne, upisao je srednju školu "realku" u Splitu. Tu se družio s istomišljenicima koji su u Dalmaciji razmišljali o ujedinjenju južnih Slovena.

Politika ga ipak nije mnogo zanimala te se više bavio gimnastikom. Često je u slobodno vreme vježbao na vratilu. Bio je prvak Dalmacije i osvajao medalje. Nakon završene realne gimnazije, otišao je s prijateljima u Prag na studije. Na to je bila ponosna cela porodica. Tamo je upisao Visoku tehničku školu i redovno se družio s Hrvatima. Bio je avanturističkog duha, a tome su svedočili njegovi prijatelji kad su pisali kućama. Rekli su da bi Josip znao širom otvoriti prozor na četvrtom spratu škole i kraj njega praviti stoj na rukama i slične stvari.

Bio je neobuzdan. U druženju sa Splićanima 1911., došli su na ideju da osnuju nogometni klub Hajduk. Njegova grupa je u Pragu kupila prvu kožnu loptu i poslala je u Dalmaciju. A spomenik tome napravio je Miljenko Smoje u svom “Velom mistu”.

Kad je počeo rat, Antunovića je mobilizovala austrougarska vojska. Tamo je izdržao samo nekoliko meseci i odlučio je da pobegne iz kasarne. U uniformi je skočio u reku Drinu, preplivao je i priključio se vojsci Kraljevine Srbije i silama Antante. Borci su ga prihvatili pa je sudelovao u prvim većim borbama. Njegovi nadređeni videli su da je bio obrazovan, govorio je nekoliko jezika pa su ga odlučili da ga pošalju na školovanje za pilota u francuski Šatr. Nakon nekog vremena učestvovao je u bitkama na Solunskom frontu i okolini gde je bio ranjavan devet puta. Vojne publikacije iz Prvog svjetskog rata zabilježile su njegovu hrabrost i objavile su da su krila njegovog aviona bila premazana crnom bojom. Josip je bio jedan od prvih stranaca koji je dobio najveće francusko vojno oklikovanje za hrabrost "Ratni krst s palmama", a u Solunu mu ga je lično uručio general Luj Franše d’Epere. Kad je primio odlikovanje, tgu se našao hrvatski kompozitor Ivo Tijardović koji je bio vojnik. Josipa je dotad poznavao iz Splita, ali samo iz viđenja. Tad su počeli da se druže. Tijardović je bio jako ponosan na njega i rekao mu je da je on dobar Splićanin, ali prevario se. Antunović se na to nasmejao i rekao mu da je on Makaranin, a ne Splićanin.

Taj je susret ostavio veliki utisak na Tijardovića koji mu je posle posvetio lik u opereti “Mala Florami”. Tijardović ju je komponovao 1926. godine, a glavni lik Mirka odražava Josipovu hrabrost. To se posebno vidi u drugom činu gde netko kaže za Mirka "Evo junak s kote 212". Tijardović je to posle i sam priznao i rado je u svojim intervjuima pričao o svom prijatelju pilotu.

Tokom rata primio je Karađorđevu zvezdu s mačetama i medalju za hrabrost Miloša Obilića. Nakon što je u ratu pretposlednji put ranjen, do Josipa su došli nadređeni i hteli su da ga pošalju u Švajcarsku na lečenje i oporavak. Želeli su da ga zadrže među svojim oficirima i rekli su mu da mora da nastavi školovanje. Josipa je to naljutilo. Uzeo je i poderao nalog pred nadređenima i iz inata je bacio ostatke u vazduh. Nadređeni se na to nasmejao, stisnuo mu je ruku i rekao: "Bravo vojniče", ali poslao ga je 10 dana u zatvor da se ohladi jer je odbio direktno naređenje.

Nakon rata je preraspoređen u Novi Sad gde je radio kao oficir. Planirao se da se vrati u Dalmaciju i rodnu Makarsku, jer se nije vraćao od odlaska u Prag. Sve vreme je pisao majci i porodici. Majčina pisma njemu nisu ostala sačuvana. U svojoj nostalgiji, ocu je poručivao da bude opširniji u opisima Makarske kako bi znao što se događa. Nije mu se sviđalo što su mu slali poruke, kao telegrafom. Znao je da su njegovi prijatelji ponosni na njega.

Osim svojih ratnih priča, žalio se majci kako ga muče zdravlje i probava. Vojska mu nije dopustila odlazak na obalu, pa je tako najbliže Dalmaciji bio kad je došao na kratko doškolovanje u Zagreb.

Vratili su ga u Novi Sad, gde je i ostao do smrti. Nije imao stalnu vezu, ali je sve vreme bio okružen ženama. U poslednjem takvom druženju 8. kolovoza 1919., u jednoj novosadskoj kafani pevao je italijanske pjesme okupljenima. U tom momentu, u kafanu je ušao jedan Crnogorac, kojem se nije svidelo što Josip peva "neprijateljske" pesme, pa su se posvađali. Crnogorac je nakon svađe otišao je kući po pištolj. Josip, kojem je tada bilo 28 godina, silno ga je iznervirao pa je želeo da ga ubije. Ušao je mirno u kafanu i uperio repetirani pištolj u pilota. Josipa to nije uplašilo. Nakon silnih ratišta, mislio je da se može nositi s jednim čovekom. Kako su svedoci rekli porodici, kad je Crnogorac uperio pištolj prema njemu, Josip ga je uhvatio za ruku ispod zgloba šake.

Crnogorac je samo spustio ruku i pucao pilotu u glavu. Njegova smrt pogodila je ceo njegov vod. Pokopan je uz sve vojne počasti na vojnom groblju u Novom Sadu. To groblje danas ne postoji, jer ga je u Drugom svetskom ratu uništila mađarska vojska.

- Imamo slike s pokopa, ali on nikad nije prevezen u Makarsku - rekla je njegova pranećakinja Ivana Antolović. O tome je izvestio tadašnji Jutarnji list.

- Ovo tužno javljanje završavamo s molbom da ga se ne ostavi u Ravnici, da ga se prenese u njegovu Makarsku i suro Biokovo koje će ga podsećati na gudure Arbanaške i svetle vrleti Kajmakčalana gde se borio - pisao je novinar.

Nakon što je ubijen, u Makarskoj je održana svečana komemoracija na kojoj je govorio njegov dobar prijatelj Marsel Barbijeri. Novine su insistirale da se tijelo prenese u Hrvatsku

- Makarska je izgubila velikog heroja - rekao je okupljenima Barbijeri.

Scena njegovog tragičnog kraja izvedena je 1995. na kraju operete "Mala Florami" u HNK u Splitu. Napravljen je poseban dramaturški dodatak gde na kraju predstave Josipova majka govori Tijardoviću: "Ivo, pa nije Jozo tako završio". Zatim se događa tragična scena iz Kafane i završava se predstava.

- Priča je bila poznata samo uskom krugu ljudi, ali nikad s njom nismo izlazili u javnost. Onda sam videla projekt Europeana 1914. - 1918., koji skuplja priče ljudi iz Prvog svetskog rata - rekla je Josipova pranećakinja. Dodala je kako će njena deca još znati tu priču, ali boji se da bi se mogla zaboraviti.

- Kći Tara mi je rekla, mama, ako nije u virtualnom svetu znači kao da ne postoji - pojasnila je Ivana. Drago joj je da se ta i druge priče šire, jer govore iz pozicije ljudi, a ne pobednika i poraženih. One će stvoriti novu istoriju Velikog rata."

Bonus video:

(Espreso.co.rs)