UHVATIO ME JE S LEĐA, I NAREDIO DA SE SKINEM! Srpska blogerka žrtva zlostavljanja, NIKO NIJE HTEO DA JOJ POMOGNE

Na Novom Beogradu manijak je od nje tražio da se skine i davio je, naočigled prolaznika i šetača, ali niko od njih nije reagovao iako su, kako kaže, svi videli šta joj se događa.

Uspela je da se izbavi tako što je vrištala, posle čega je on pobegao.

Lea je odlučila da ispriča svoju priču pošto je prošle nedelje maloletnica napaduta u tramvaju naočigled nekoliko ljudi koji su takođe ostali na svojim mestima, o čemu se mnogo polemisalo prethodnih dana. Bilo je osuda svih koji su bili u tramvaju a nisu učinili ništa, a postavljalo se i pitanje kako bi trebalo reagovati u takvim situacijama i da li bi uopšte trebalo osuđivati one koji nemo posmatraju i ne čine ništa da pomognu žrtvi jer i psihologija ima objašnjenje zašto ljudi u takvim situacijama tako (ne)reaguju. - Smatram da su ovo teme o kojima treba da se priča, a kojim se ne poklanja dovoljno pažnja. Ono što je mnogo strašno je što niko od muškaraca i žena nije reagovao. I onda sam se setila jedne stvari koju nisam bila spremna da ispričam. I to je stvar za koju znaju moja dva, tri prijatelja za koju je mi je bilo teško bilo kome da pričam. Ne znam kako sam naterala sebe da snimim ovaj video. Nije to tek tako... Shvatila sam da treba da apelujem na ceo narod da reaguje i učini nešto povodom ovako strašnih i jezivih stvari koje se dešavaju - započela je Lea Stanković svoje obraćanje povodom slučaja iz tramvaja a potom ispričala šta se njoj dogodilo.

- Pre tri godine, samo nedelju dana pošto sam otvorila Jutjub kanal išla sam sa drugaricom na 'Balkan tjub festu'. Bilo je predivno. Moji roditelji su u tom trenutku bili u Francuskoj kod sestre, trebalo je da spavam kod bake. Završio se Balkan tjub fest negde oko 7 uveče i krenula sam kući, vraćala sam se tramvajem, bila sam na Novom Beogradu u blokovima, išla sam kod bake da ne bi bila kući sama, imala sam 14 godina. Bio je kraj oktobra, nije bilo hladno, dobro se sećam nosila sam zelenu vunenu haljinu i sive debele hulakopke i neke čizme, jaknu, torbu u ruci, telefon... Potpuno normalno obučena. Već je počeo da pada mrak, ali je na ulici bilo puno ljudi i ljudi sa decom koji su šetali. Šetali su pse, bilo je 8 uveče. Kada je trebalo da priđem ulazu, s leđa me je oko vrata uhvatio jedan čovek i počeo da me davi oko vrata... Ne volim to da pokazujem na sebi. I prva stvar koju mi je rekao bila je: 'Nemoj da si pisnula'. Mislila sam da će mi tražiti telefon ili torbu, ali on je rekao 'Skini se'. Tražio je da se skinem gola - ispričala je Lea.

- To su sekunde. Vi u svojoj glavi imate osećaj da prolaze sati, godine... Taj osećaj straha, jeze... U svakoj drugoj situaciji oko sebe imate ljude na koje možete da se oslonite, ali u toj situaciji prolazi puno ljudi oko mene o kojima ja nisam tada ni razmišljala. Milion stvari mi je prolazilo kroz glavu, da li ima nož, da li će da me ubode. Taj strah je jedna neobjašnjiva stvar. Imate dve opcije da ćutite i da se skinete i da uradite šta god ili da vrištite i da očekujete da možda uspete da se izbavite. I ja sam izabrala da vrištim, ne da se skinem. U takvoj situaciji uvek vrištite, to je najbitnije da privučete pažnju. Ili će vas neko čuti ili će se ta osoba uplašiti. Ja sam počela da vrištim iz sveg glasa, i sreća da je on u tom trenutku pobegao. Laknulo mi je, ali sam bila prestravljena. Plakala sam i trčala ka ulazu. I baka i deda su me pitali šta mi je, ali ja nisam mogla da ispričam. Bila sam skamenjena. Ispričala sam im kratko šta mi se dogodilo - rekla je Lea Stanković. Ona je dodala da je njen deda potom izašao ispred zgrade gde su mu ljudi potvrdili njenu priču, da su sve to videli čak i pokazali u kom pravcu je otišao. - Tek kada me je prošao strah neke stvari su počele da mi dolaze u glavi koje su mi i sada nakon tri godine užasno strašne. Kad se sve dešavalo ispred zgrade je bilo ljudi, oni su sve ispratili čak videli u kom je pravcu otišao ali niko ništa nije uradio. Niko nije meni pomogao. Nijedna jedina osoba, od svih tih ljudi koji su se prošetali tu, meni nije želela da pomogne. Ne mogu da opišem koliko je to strašna stvar - dodala je jutjuberka.

Ona je potom apelovala na sve da pokušaju da pomognu osobi koja se nađe u situaciji u kojoj se našla ona ili devojka iz tramvaja. -Ukoliko se ikada u vašem okruženju desi neka takva stvar, a vi stojite i gledate, treba da vas bude sramota do kraja života. Prvo što imate zakonsku obavezu da reagujete u trenutku kada vidite da se nekome dešava nesreća, da pomognete toj osobi koliko je to u vašoj moći. Drugo, imate moralnu obavezu iznutra, jer tako nešto može da se desi i vama i vašem detetu, ne daj bože, jednog dana. I svi ti ljudi koji su bili tamo i koji su okretali glavu, koliko je to strašno. Pomozite nekome jer će sutra i vama nečija pomoć biti potrebna. Kako možeš da budeš čovek i da vidiši da se nešto dešava a da ništa ne uradiš. Nemojte da okrećete glavu jer sutra to možete da budete vi, a da neko vama okreće glavu - poručila je Lea Stanković. Ovakve priče, poput slučaja "manijaka iz tramvaja" i onih koji su nemo gledali otvaraju mnoga pitanja: Zašto niko nije zaštitio devojčicu, ako se u decu svi zaklinjemo? Da li je strah toliko obuzeo ljude, pa su postali nemi posmatrači, ili živimo u vremenu kada je bolje držati se po strani. Šta li je ljudima koji nisu reagovali prolazilo kroz glavu i koliko su u pravu oni koji osuđuju žene jer su okrenule glavu? Zašto se neko "smrzne" u situaciji a neko postaje ono što zovemo odgovornim i hrabrim?

Psiholog Marica Stijepović, autorka sajta Psihobrlog, podseća na reči čuvenog psihologa Filipa Zimbarda, koji je rekao: "Suprotnost heroju nije zlikovac, nego nemi posmatrač." Ona dodaje da je možda i najčuveniji primer onoga što se u psihologiji naziva efektom posmatrača ubistvo Kiti Đenoveze pred očima i ušima komšija (Njujork tajms tvrdi - njih 38 svedoka), od kojih niko nije pozvao policiju. - Nauka se od tada neprestano bavi ovim pitanjem, a navodno je odgovor stigao od samog ubice Kiti Đenoveze koji je rekao da se nije plašio da napadne ženu iako je znao da se u okolini nalaze ljudi: Znao sam da niko neće uraditi ništa. Niko nikad ne uradi ništa - kaže Stijepović. Drugo pitanje je kako reagovati u takvim situacijama. - Preporučuje se da u situacijama u kojima smo nesigurni, izbegavamo da gledamo u druge kako bismo videli treba li reagovati, već da verujemo svom 'unutrašnjem osećaju'" - ističe Marica Stijepović. - Ako se sami nađemo u ulozi žrtve - instruktori samoodbrane preporučuju da odmah pokažemo na nedvosmislen način da nam je pomoć potrebna. Ako je žena napadnuta, preporučuje se da umesto 'pomoć' viče 'požar', i to zato što se reč 'pomoć' koristi u mnogim situacijama i kad je čujemo ne mislimo odmah na hitnu situaciju, dok nikada ne vičemo 'požar' ako stvarno ne izbije.

BONUS VIDEO: NAŠLI SMO IZLAZ IZ LAVIRINTA: Pored tunela, prestonica dobila rasvetu u obliku lavirinta!

(Espreso.co.rs / B92.net)