espreso anketa
KO STE, BRE, VI LJUDI? Pitali smo ljude da li Aleksandar Tijanić zaslužuje ulicu u Beogradu. ŽENE U CRNOM SU PROTIV
Ovom predlogu usprotivilo se 14 nevladinih organizacija
Pre pet godina preminuo je novinar, urednik mnogih dnevnih magazina, direktor radio televizije Srbija, osnivač i prvi čovek televizije Politika i BK, ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića, savetnik za medije predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice, otac dvoje dece, Aleksandar Tijanić.
Celokupan rad Aleksandra Tijanića, njegovo pisanje, rad, stil i život ostao je zabeležen, ali ono što su sudenti FPN-a imali prilike da čuju tog dana niej obično predavanjje, već i poruka naciji:
Ko ste, bre, vi ljudi? Šta je vaša generacija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta menjate? Koje su knjige vaše? Čemu se radujete? Ko su vaši budući klasici? Koji je razlog vašeg postojanja? Zašto ste na ovom svetu? Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije? Kome i šta otplaćujete ovakvom sudbinom? Zašto su vaši dugovi kad ih niste napravili? Zar je u vašoj generaciji Če ubio Fidela? Hoćete li da generacijski budete prokleti, beznačajni, kusur istorije? Da ličite na nas?
Zar je pogled na celulit Kim Kardašijan vaš krajnji horizont? Vaši hiperpalčevi razvijeni esemesom, vaš Veliki brat, Pahomije i Preljubnici, medijski natureni idealno-tipski idoli sa istim brojem pačjih usana i identičnim vimenima, pazarenim sa monotone Ikea police; zar je to sve što generacijski možete? Što smete? Ovi posleratni, pre vas, videli su Bitlse, Kenedija, Vijetnam, Muhameda Alija, Šezdesetosmu, Vudstok, decu cveća, crnu braću, Branda, pozu 69, Selindžera, našu Zlatnu palmu, nobelovca Andrića, sletanje na Mesec, Olimpijadu na Jahorini, tranzistor, Bila Gejtsa, TV u boji, Merilin Monro, računare komodor, Dilana, kraj SSSR-a, Zorana Radmilovića, more, Maratonce, Šona Konerija, Zvezdu kao prvaka sveta, smrt Tita, daljinski upravljač, kraj aparthejda, našu zlatnu u košarci, Džajića, Konkord, Pikasa, prvi deo Kuma, ce-de, pad Berlinskog zida, Arsena Dedića, otvaranje Kineskog zida, Bugarsku u Evropskoj uniji, pokriveni Hram Svetog Save, građanski rat i raspad Jugoslavije. Vidite li razliku? Zašto na nju pristajete? Zašto ste, neopisivo mlitavo, pristali da posle prethodne, silicijumske generacije budete mutavi silikonski naraštaj?
Utešno. Za sada. Niste krivci što ste takvi. Ničija genetika nije toliko loša. Vas su preparirali. Vi ste eksponati. Zamorčići. Najpre, komunizam i dugotrajna tranzicija unište generacijski i pojedinačni integritet. Bez integriteta nema ličnosti. Bez ličnosti nema građanske hrabrosti i odgovornosti. Bez građanske hrabrosti i odgovornosti, nema demokratije. Finalno, manjak integriteta i manjak pismenosti daju ovakvo srpsko novinarstvo. Srpsko novinarstvo se onda entuzijastično uključuje u dresuru srpskog javnog mnjenja doprinoseći atmosferi u kojoj je sve moguće. Ljudi, usled radikalnog gubitka svesti, čak i o ličnom interesu, većinski pristaju i da Srbija, povremeno, zaključava kapije iznutra. Pristaju da svoju decu daju drugima da ih troše kao da im nisu rođaci. Pristaju da se od Srbije otima kao da je već mrtva.
Tabloidna politika neminovno rađa tabloidnu ekonomiju, potom tabloidnu umetnost, onda tabloidno novinarstvo i, konačno, tabloidni život sa deset sati dnevnog omamljivanja televizijskim programom. Kakav god da je, da Srbiji nema RTS-a, sve ćerke bile bi kao Stoja a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Nije slučajnost. To je nečiji politički projekat da se sve u Srbiji svede na večne neproduktivne sukobe i iskonski rat našeg Šojića i njihovog sultana Sulejmana. Kismet, valjda.
A sad kliše: novinari nisu umetnici, još manje istoričari. Šta bi neki budući analitičar našeg vremena mogao da sazna o današnjoj Srbiji i nama proučavajući ovdašnje novine? Šta bi zaključio o našoj kulturi, ekonomiji, pismenosti? Verovaće da smo sekta, pleme koje je radilo sebi o glavi, sve dok nam to nije pošlo za rukom? Mi smo ćate, pisari sadašnjosti. Zato, uz retke izuzetke, živimo u svom vremenu i iščeznemo sa njim. Nepovratno, jer tako treba. Neka digne ruku svako od prisutnih koji je čuo – ne čitao, čuo – za Veselka Tenžeru. Niko? Dobro. Bio je najbolji novinar svog vremena, sedamdesetih, u velikoj Jugoslaviji. Da vas pitam ko je čitao Tirketa, javiće se vas desetak. Ima li smisla da vas pitam za Vinavera? Nema? Ne usuđujem se da kažem – ima li ikoga, da je prisutan, a da je pročitao neki moj tekstić? Siguran sam da nema, jer bismo se prepoznali po obostranom neadekvatnom izgledu, ponašanju i dizajnu. Zato sam, tokom tri decenije, svođen na izložbeni uzorak jako lošeg primera. Zato sam danas ovde. Da vi ne budete ovakvi. Moram da priznam, finalni udarac zadat mi je nedavno. Naime, neopozivo je odbijena moja molba da postanem član Fejsbuka.
Kolege, možda sam vam ovim razgovorom ubrzao sazrevanje. Možda sam vas zaplašio. Ali nisam vas lagao. Nisam povlađivao. Iskreno, voleo bih da me generacijski demantujete u svakoj tvrdnji. Neki među vama znam da hoće. Talenat je nesavladiva prirodna sila. Uprkos urednicima, bršljanu, obrnutoj piramidi i tranziciji. Ili ćete uspeti, ili vas neće biti. Nemojte da budete upadljiva generacija, jer stojite na planini nepročitanih knjiga.
Danas se vodi polemika oko toga da li Aleksandar Tijanić zaslužuje da jedna od ulica u Beogradu nosi njegovo ime ili ne zaslužuje?
On bi danas na ovu polemiku sigurno "kurčevito" odgovorio ili jednostavno samo odmahnuo rukom ili rekao "dajte nalo normalnosti". Jedno je sigurno, ostavilo je utisak i na nas, a pitanja i danas zasigurno sebi postavljamo.
Podsetimo, inicijativu za imenovanje ulice po Aleksandru Tijaniću pokrenulo je Udruženje novinara Srbije. Tu ideju podržao je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, a predlog je već predat Komisiji za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda. Vesić je izrazio želju da se inicijativa nađe na dnevnom redu narednog zasedanja Skupštine grada u novembru.
Ovom predlogu usprotivilo se 14 nevladinih organizacija, na čelu sa Ženama u crnom.
Mi smo izašli na ulice Beograda i pitali građane kakvo je njihovo mišljenje o predlogu za imenovanje ulice po Aleksandru Tijaniću, a njihovi odgovori su šarenoliki:
- I gori od njega su dobili ulicu. On je bio dobar čovek i dobar novinar. Smatram da zaslužuje da jedna od ulica nosi naziv po njemu! - bila je iskrena jedna baka.
Drugi su, pak, bili oprečnog mišljenja, te su smatrali da ulica ne treba da nosi naziv po njemu, jer je bio karijerista, kao i da ima mnogo bitnijih ljudi čija se imena nisu našla na spisku za imenovanje ulica u prestonici.
Sreli smo i oni koji nisu imali stav, te im je bilo teško da se izjasne po tom pitanju.
U nastavku pogledajte anketu:
BONUS VIDEO:
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!