POSLE BOLA U POTILJKU VIŠE NISAM VIDEO SVOJU DECU! Potresna priča mladog nastavnika koji je pobedio moždani udar

Moždani udar ne brine koje ste rase, kog ste pola i kako se zovete. Ne, on ne brine čak ni koliko godina imate. Svejedno mu je da li ste deka ili unuk, baka ili unuka, tata ili mama. Ne, on ne bira ni doba dana, svejedno mu je da li je dan ili je noć, bez obzira gde ste – na poslu, kući, kod prijatelja – svejedno mu je. ON UDARA! Moždani udar je MASOVNI UBICA! Da, masovni ubica !

Znate li da u Srbiji više od 20.000 ljudi godišnje doživi moždani udar? To je gotovo čitav jedan grad ! Ono što je strašno je to da će ove brojke u budućnosti biti još fatalnije zbog tendencije starenja populacije, i to predviđaju svestska istraživanja.

Ali šta kada se moždani udar ipak dogodi? Iznenada osetite da ne vladate svojim telom, ruke nisu vaše, ne možete ustati. Iznenada ne vladate govorom, ne možete da kažete šta želite, ne razumete najbolje šta vama govore, vid se zamuti ili uopšte jasno ne vidite… Kao da neko drugi vlada vama… Da li to mora biti kraj?

Ovo su simptomi koje ljudi osete kada dožive moždani udar. Pisali smo nedavno o mladoj vaspitačici koja je doživela moždani udar i njenom oporavku OVDE, a sada vam prenosimo nešto drugačiju, ali ništa manje inspirativnu priču o Predragu Mileusniću, mladom nastavniku fizike iz Ćuprije koji je doživeo moždani udar, oporavio se, i ima neke poruke za vas.

“Zovem se Predrag Mileusnić, iz Ćuprije sam, i imam 40 godina. Imam dvoje dece. Po profesiji sam nastavnik fizike u osnovnoj školi Đura Jakšić u Ćupriji. Od nekih faktora rizika pomenuću pušenje koje sam ostavio nedelju dana pre nego što sam doživeo moždani udar. Imao sam povremene glavobolje u potiljačnom predelu, koje su znale biti toliko jake da nisam mogao da spavam, pa ni da ležim. Morao sam ustajati, vezivati maramu na glavu, hladiti vrat vodom i ledom. Glava me nikada nije bolela nikako drugačije, osim potiljačno. Sa pritiskom nikada nisam imao problema, čak ni kada mi se to desilo. pritisak mi je meren stalno i uvek je bio u granicama normale. Inače, pre mog rođenja, u osmoj godini života, umrlo je prvo dete mojih roditelja od moždanog udara. To je bilo 1974.godine. Bez obzira na sve, nisam ni mogao da pretpostavim šta će mi se dogoditi…

21. novembar 2017. godine, dan kao i svaki drugi. Ujutru sam otišao na posao, odradio časove i došao kući. Otišao sam do kupatila da operem ruke i tada osetio strašan bol u potiljačnom delu sa leve strane, kao da mi je neko zabio nož u glavu. Uspravio sam se i sišao u prizemlje kuće, u trpezariju, da ručam sa decom i roditeljima koji su ih čuvali pre podne, ali bol nije prestajao.

Pomislio sam samo da me boli glava i popio brufen. Kako bol nije prestajao, par minuta kasnije sam rešio da prilegnem, međutim u ležećem položaju bol je bio još jači.

Rešio sam da završim sa ručkom jer smo trebali ići za Kragujevac kod tašte na slavu (Sveti Aranđel). Za stolom sam roditelje upitao gde su mi deca, na šta su oni odgovorili da su sa moje desne strane. Tada sam shvatio da ne vidim da desno oko. Bol u glavi je tada za mene dobio drugu dinenziju i rešio sam da što pre odem do lekara. Još uvek ne shvatajući šta mi se dešava odevezao sam se nekako do bolnice gde su me primili, pregledali i odmah hitno uputili za Beograd. Nakon nekog vremena u kolima hitne pomoći gubim svest. Sledeće čega se sećam je buđenje sutradan u Klinici za neurohirurgiju kliničkog centra u Beogradu…

U Beogradu sam bio od 21.11.2017, operisan sam 29.11.2017.godine, a vraćen iz BG-a 06.12.2017.godine u Ćupriju. Ustanovljeno je da je kod mene je moždani udar nastao kao posledica genetike, i urođenog problema sa krvnim sudovima glave. Krvni sudovi mozga, na mestu izliva, su bili isprepletani i bilo je samo pitanje trenutka kada će doći do udara.

Sada se osećam skoro kao da se ništa nije dogodilo, nakon četiri ipo meseca sam se vratio na posao, jedino imam probleme sa čitanjem – sporije čitam, ali osećam da se to svakodnevno popravlja. Mogu samostalno da brinem o sebi, i trudim se da ovavljam aktivnosti koje sam radio i pre. Najveća motivacija za oporavak mi je porodica, deca i supruga, a najveću podršku su mi pružili supruga i prijatelji.

Oporavak je moguć ukoliko se ne predajete i ukoliko ste uporni u tome, kod nekog pre, kod nekog kasnije ali je bitno da se NE PREDAJETE. Želja, volja i snaga su ključni faktori uspeha i uzdizanja nakon moždanog udara. Moja snaga su bili supruga i deca. Bitne su pozitivne misli i nikakvo posustajanje nije opcija. Sve se može vratiti upornošću i istrajanošću. Morate postaviti realni vremenski rok za oporavak i biti uporni u tome. Moja okolina je iznenađena brzinom mog oporavka, već oko Nove godine sam u potpunosti oporavio govor i povratio fond reči koji se samo nepun mesec ranije sastojao od tri reči (treba, mogu i eto). Tada sam znao šta želim reći ali nikako nisam mogao da izgovorim. Neke funkcije se brže oporavljaju, neke sporije. Morate biti strpljivi i uporni.

U maju sam već spremao ispite iz Pedagogije i Psihologije, a u oktobru i zakone za polaganje dozvole za rad – licence za nastavnike. SVE sam položio ! Nisam posustao ni jednog trenutka, bez obzira na teškoće koje su mi se postavljale (teškoće u čitanju), čak mislim da sam time i vežbao čitanje i na taj način uticao njegovom poboljšanju.

Uz ovo što sam naveo želim da naglasim da su brza reakcija i odlična procena neurologa, dr Ivana Milojevića i osoblja Urgentnog centra Ćuprijske bolnice, kao i iskustvo dr Vlade Jovanovića i njegovog tima na Klinici za neurohirurgiju Kliničkog centra u Beogradu doprineli tome da Vam se sada obraćam sa porukom da se NIKADA NE PREDAJETE!”

(Espreso.co.rs / mozdaniudar.org)