BALKANAC OTIŠAO U NEMAČKU U POTRAZI ZA BOLJIM ŽIVOTOM: Vratio se posle godinu dana i sve zbunio svojim rečima!

Jedan Bosanac je otišao u Nemačku "trbuhom za kruhom", a njegovu ispovest vam prenosimo u celosti...

"Sećam se dobro te večeri pre odlaska. Prijatelji, oni najbolji, polako se okupljaju kod mene u kafiću. Niko ne fali, a nema niko ni viška, samo jedan nije bio tu, on živi u Sarajevu pa sam otišao do njega dan pre da mu javim da idem. Onako nepozvani dolaze sami od sebe, znaju dobro gde će me pronaći.

Došli da me isprate. A ja? Ja sam se osećao kao da me ispraćaju na poslednji počinak a ne u Nemačku. Oni su nešto pričali celu noć, čisto da se nešto priča, i da mene malo zabave. Ja sam uglavnom ćutao znajući da ću rano ujutru u auto staviti 30 godina svog života, školovanja, fakulteta, rada, uspomena, truda, odricanja, 30 godina prijateljstava i tek pokoji odevni predmet i krenuti sve ispočetka.

Trebalo je tu noć preživeti, kao i svaki onaj prijateljski zagrljaj i jak stisak, kao da te grle poslednji put i ne bi te pustili do ujutro… Pa onda na red dođu roditelji, majčine suze i otac koji se kao dobro drži. E kad tu noć preživiš, dva puta trepneš, pogledaš na kalendar kad ono 20. septembar 2017. godine, shvatiš da je prošlo godinu dana kako živiš u Nemačkoj.

E to je Nemačka. Mesto gde vreme brzo leti. I sve možeš, da radiš i zaradiš, samo ne možeš da kupiš vreme. Kad malo mućneš glavom i analiziraš zašto je to tako, shvatiš da ti je ovde ponuđeno toliko mogućnosti da ti treba bar 9 života kako bi petinu od njih iskoristio. Nije do vremena, nego je do mogućnosti. U Bosni ih uglavnom nemaš, a i kad ti se ukaže prilika strahuješ ko će ti to sve pokvariti.

Nemačka je zemlja bez straha i to je najveće bogatstvo koje nama Bosancima neko može ponuditi.

Nemaš strahda li ćeš pronaći posao, a kamoli strah da li ćeš ga izgubiti. Vremenom, kako napreduješ s jezikom samo ti se otvaraju nove mogućnosti i bolji poslovi. Nemaš straha da osnuješ porodicu. Jer dvoje u kući sa minimalnim platama može da plati stan i režije, hrane u izobilju, lep i nov prosečan automobil, leti 3 nedelje na Majorci, zimi dve nedelje na Alpima, a svaki vikend možeš negde da izađeš, na neko jezero, roštilj uz prijatelje, park, zološki vrt, ili večeru u restoranu. Reklo bi se da se živi ko’ nekad u Jugoslaviji.

Što se tiče Nemaca, tu su iskustva različita. Oni koje sam ja upoznao su predusretljivi i ljubazni, spremni da pomognu, drže do porodice, i nisu cicije u kafani. Postoje i oni drugi, da budem iskren o njima sam samo čuo, al ih kao takve nisam upoznao.

Ko ima smisla za privatan biznis i hoće da se bavi time to je već druga priča. Kažu da šira regija ovog grada obuhvata negde oko 3,5 miliona stanovnika koji većinom rade u Mercedesu, Porscheu i Boschu ili nekoj manjoj firmi koja se opet naslanja na ova tri giganta. Veliko tržište, mnogo novca u opticaju, naplata brza, kompenzacije skoro da i nema. Potrebno je malo sluha za biznis, lepa ideja, određena količnina početnog kapitala i mogu napraviti čuda.

I sve je to ok, ali onda na red dođe ljubav prema domovini. Sve te nešto dole opet vuče.

Iako si stekao već puno poznanstava, poneko prijateljstvo, fale ti prijatelji s kojima si odrastao, s kojima si završio gimnaziju ili fakultet, oni s kojima si radio...

Kreneš u Bosnu, već u Sloveniji ti srce jako lupa, dok vrtiš one radio stanice i slušaš emisije koje prilično razumeš. Kad već dođeš u Bosnu nakon 3 sata shvatiš zašto si otišao u Nemačku.

Shvatiš da ti ne nedostaje Bosna kao sistem, nego Bosna u smislu tvojih prijatelja. I najradije bi ih sve natrpao u jedan veliki autobus i doveo kod sebe. I kad bih to uradio…pitanje koliko bi mi Bosna nedostajala.

Usput, to i pokušavam. Pokušavam da ih nagovorim da dođu da žive kod mene, da se presele. Nisu zaslužili da žive u neizvesnosti, da im neko vređa inteligenciju. Nisu zaslužili da ih neko deli, jer nisu tako vaspitani. Nemačka je država za njih, država u kojoj kao svog zemljaka prepoznaješ svakog onog ko je rođen od Bugarske do Beča.

E sad zamislite koliko je ovakvih kao ja koji pokušavaju da dovedu sve svoje drugove u Nemačku. Ko će ostati da živi u Bosni? Ostaće neko, al sve manje i manje onih ljudi s kojima sam ja tu državu video prosperitetnom. Nažalost!", napisao je Boris na Fejsbuku.

BONUS VIDEO: Vojislav Šešelj na sajmu knjiga priča za Espreso!

(Espreso.co.rs/Novi.ba)