OSTALA SAM U POTPUNOM MRAKU NA NEKOLIKO MINUTA: Sad znam koliko je težak život slabovidim ljudima (FOTO) (VIDEO)

"U trenutku kada sam se našla u potpunom mraku, kao da su svi štitovi najednom spali - strah, dezorjentisanost, nesigurnost, nemoć da napravim siguran korak, jer naprosto odjednom ne vidim ništa ispred sebe. Sve mi izgleda mnogo opasnije... Okrećem se, pokušavam da pronađem podršku i pomoć. U ruku mi daju Beli štap. Malo mi je laknulo. Imam makar neku kontrolu mogu da napipam, da se sudarim štapom sa preprekom, pre nego što me ta prepreka savlada."

Uronjenost u svakodnevicu, bolest je svih nas, pa ne stižemo da mislimo, da se pitamo o drugom i drugačijem u odnosu na nas same. Da li ste se ikada zapitali, šta znači ostati u potpunom mraku? Kako je ne moći služiti se jednim od čula - čulom vida? Na moju sramotu, mislim da tom razmišljanju nisam posvetila više od dva dana svog života.

Ustajem, krećem na posao, sve je kao i obično, ista ja, isti grad, isti posao, ali ipak u ovom danu nešto je bilo drugačije, nešto me potpuno izbacilo iz moje rutine, nešto je potpuno promenili moju percepciju ovog grada, ovih ulica, ovog života... Nešto me dirnulo, nešto me nagnalo da boraveći u mraku progledam i počnem da razumevam jedan često zanemarivan problem nas kao društva, jer ne marimo i ne razumevamo sa kojim preprekama, poteškoćama i problemima se susreću slabovidi i slepi ljudi.

Naime, danas sam otišla da "ispratim" jedan nesvakidašnji događaj pod nazivom "Prošetajmo zajedno", na kome su predstavnici saveza udruženja "Beli Štap" demonstrirali samostalno kretanje slepih ljudi tehnikom belog štapa i kretanje sa prvim psom vodičem u Srbiji.

Na svega nekoliko minuta ostala sam u potpunom mraku, dok su mi pokazivali kako da se krećem, kako da savladam prepreke na koje nailazim krećući se Bulevarom kralja Aleksandra u Beogradu.

Krećem se polako. Čujem buku automobila, glasove ljudi sa ulice, točkove dečijih kolica, ali ne vidim ih i odjednom mi je sve to potencijalna opasnost o koju mogu da se sapletem, izgubim kontrolu nad sobom i padnem. Počinju panične misli - Kako se slepi ljudi kreću ovim gradom, za njih je ovaj grad pun opasnosti, nikada se nisam obazirala na njih, nikada nisam mislila koračam li njihovom "hrapavom" trakom trotoarom, otežavam li im kretanje, jesam li im nekada bila prepreka?

Ovako izgleda potpuni mrak, mislim, a moraš i želiš da se krećeš da osetiš mirise, da oslušneš zvukove sveta. Koncentracija prelazi na čulo njuha, na čulo sluha, ali sigurnost u kretanje se ne vraća, sve vreme se tresem dok Belim štapom pred sobom pokušavam da napipam siguran teren za svoj sledeći korak. Štap zapne na rupu u asfaltu, zapne za semafor ispred mene... Još veći strah treba da pređem ulicu, ali kako? Ne vidim semafor. Na ivici sam i ne znam da li da zakoračim, tražim pomoć i podršku osobe koja se svakodnevno suočava sa onim što je za mene potpuna novost predsednice saveza Udruženje Beli Štap Vesne Nestorović Coke.

Pita me: "Čuješ li automobile, čini li ti se da se kreću ili da stoje?" Osluškujem.

- Ne kreću se - kažem nesigurno.

- Čuješ li automobile sa tvoje desne strane - pita me.

- Čujem - kažem nešto sigurnije, pa dodajem "Čujem ih sada i sa leve".

- Ne možemo da pređemo, više nije zeleno - kaže mi.

Stojim i čekam, a strah narasta. Osećam je kako sa moje leve strane samouvereno zakoračuje na ono što je valjda pešački. Krećem za njom, ali me ne popušta osećaj nesigurnosti, tresem se... U trenutku kada sam osetila "stepenik" pod štapom, shvatam, stigli smo na drugu stranu i pomišljam, sada mogu da odahnem.

U trenutku šetnje, Coka mi je ponudila svog psa vodiča. Neverovatno iskustvo, ma da, sada više ne umem da razlučim u kom trenutku sam se osećala sigurnije... Noseći štap ili "držeći se za psa vodiča - Astora".

No, jedno je izvesno, boraveći u mraku, najednom sam u potpunosti pokušala da izmestim svo poverenje i tražila sam nedostajeći osećaj nesigurnosti baš u tom psu pored mene, koji me samouvereno, snažno vodio prema napred... A onda se javlja nova misao, da li će on umeti da stane kada naiđem na prepreku? U trenutku dok se pomalja ta misao, on staje, jer je pred nama ulica.

Nego da nastavim. Kada smo se našli na drugoj strani ulice, skidaju mi povez sa očiju i kažu "Žmiri, moraš da se privikneš na svetlost", gledam u ulicu, u svoja stopala i polako progledavam, dižem pogled prema suncu. Sigurnost se vraća. Opet vidim... Sigurnost se vraća, više mi nisu potrebni Beli štap i pas vodič, opet mogu sama, bez ičega, da ocenim kuda da se krećem, ovaj grad više nije toliko opasan... Ali, srce ubrzano lupa. Ja više nisam ista ja. Počinjem da shvatam s čim se susreću slabovidi ljudi, počinjem da shvatam šta za njih znači izlazak iz sigurnosti sopstvenog doma, počinjem da shvatam da im nisam dozvolila da budu ravnopravan član društva, samo zato što nisam razmišljala o njima, o njihovom postojanju, o njihovim potrebama...

Zastanite, zatvorite oči, napravite sebi mrak i pokušajte da se orijentišete, pokušajte da se krećete... Znaćete, zašto moramo više da marimo... Zašto ne treba da parkiramo kola po trotoarima, zašto treba svi zajedno da se potrudimo da ih učinimo dobrodošlim u naše svakodnevice omogućujući im da mogu da pročitaju ono što mi svojim očima čitamo, da im olakšamo da se kreću, da napravimo prostor za njih jednake nama u ovom gradu, u ovoj državi, u ovom svetu...

Iskustvo potpunog mraka, iskustvo je koje menja percepciju, menja pogled na svet, jer metaforički, ali i doslovno počinjem da shvatam da ništa ne mora da bude baš onakvo kakvim ga ja vidim, a da i to drugo što vidim ili ne vidim ujedno postoji i ujedno zahteva da bude razumljeno, poneseno, da naprosto egzistira kao takvo i da zahteva da bude razumljeno i da zaslužuje poštovanje i postojanje.

Bonus video:

SLEPI ČOVEK VOZI SKEJT KAO PRAVI PROFESIONALAC! Svaka čast!