TURCI I PARTIZANI GA PALILI DO TEMELJA, ALI SE ON UZDIZAO: Ovaj naš manastir je čuvar SVETIH MOŠTIJU mučenika!

Na blagoj padini južnih obronaka Fruške Gore leži svedok vremena prošlog i vesnik vremena budućeg. Na samo par stotina metara od magistralnog puta Ruma – Novi Sad, smešten je manastir Novo Hopovo.

Taj položaj ga čini i najpristupačnijim fruškogorskim manastirom. Gde god da krenete na bogomoljstvo on će vam stajati na putu. Teško ga je zaobići, a i zašto bi? Domaćin ove svete obitelji, sv. Teodor Tiron, čeka na nas. On širi ruke svima. Svako je dobrodošao, svaki znanac i svaki stranac. Svi smo jedno u Hristu i jedno kroz Hrista, kome i neke od nas privede i mnoge će privesti, jedan od prvih stradalaca za veru, sv. Teodor Tiron. Njegove cele netljene mošti počivaju u ovom biseru među fruškogorskim manastirima.

Osnivač ove svetinje je Sveti vladika Maksim (Đurađ) Branković. Žitije Svete majke Angeline ga navodi kao osnivača manastira u vremenu od 1496. do 1502.godine. Po tom izvoru, manastir Novo Hopovo je njegova prva zadužbina.

Natpis iznad zapadnih vrata ukazuje na to da je današnja manastirska crkva, posvećena Svetom ocu Nikolaju Mirlikijskom, sagrađena 1576.godine. Na mestu prvobitne crkve, koja je porušena, sagradili su je bogoljubivi hrišćani Lacko, Marko, Joviška i Jovan Božanić iz Gornjeg Kovina.

U 16. veku manastir Novo Hopovo je najznačajniji prosvetni centar Srba sa obe strane Dunava i Save. Stefan Gerlah, protestantski predikator i izaslanik austrijskog cara Maksimilijana II, koji je u periodu između 1573. i 1578. godine putovao u Carigrad, zabeležio je to da Srbi u Beogradu nemaju škole, već dolaze u Hopovo da uče čitati i pisati. U to vreme je u manastiru postojala i monaška škola.

Jedno vreme tu je bilo i sedište sremskog episkopa, pa je Sremska eparhija po manastiru nosila ime Hopovska. To je bilo u 17.veku. Sremski episkop je bio podvlašćen beogradskom mitropolitu. Poznata su tri hopovska episkopa: Neofit (1641), Mihajlo( 1647) i Longin.

U 17.veku u manastiru je bila razvijena prepisivačka delatnost. Posebne veze monaštvo je održavalo sa Rusijom i Svetom Gorom.

Tokom 17. veka manastirska crkva je živopisana u dva navrata. Čitave kompozicije su prenete iz svetogorskih manastira.

U 18.veku je u manastiru postojala škola živopisa koju su vodili uticajni ruski slikari Jov Vasilijevič i Vasilije Romanovič, kasnije Arsenije Zograf i Nil.

STRADANjA MANASTIRA

Velika stradanja manastir je pretrpeo najezdom Turaka, godine 1683. i 1690. i 1716. Monasi, kojih je tada bilo preko stotinu, bili su primorani da sa moštima Sv. Teodora Tirona beže u Šabac, i dalje, do manastira Radovašnice. Obnova je počela već sledeće godine, ali samo provizorno. Tek od 1693. do 1695. godine, kada su sređeni odnosi sa turskim vlastima, moglo se misliti o trajnijim radovima na manastiru.

Četvrto svoje veliko stradanje manastir je doživeo u Drugom svetskom ratu, kada su ga partizani 1943. zapalili. Po pričanju očevidaca manastir je goreo od Velikog Četvrtka pa do Duhova, kada se iz Iriga još uvek video dim nad manastirom.

BONUS VIDEO:

Espreso intervju - Aleksandar Zograf

(Espreso.co.rs / nacionalist.rs)