UKLJUČILI SU NAM STRUJU, ALI I DALJE SMO U STRAHU! Drama porodica iz KOLEKTIVNOG CENTRA

U Kolektivnom centru u Resniku žive porodice koje su se uglavnom doselile posle pogroma Srba iz Peći, Kline i Istoka krajem 1999. godine.

Ekipa Espresa posetila je ovaj Kolektivni centar u Resniku, a tokom razgovora neki od stanara rekli su nam da im se čini da su ih svi zaboravili. Tome u prilog ide i činjenica da je oko stotinak porodica od 28. avgusta do pre samo nekoliko dana živelo bez struje.

Porodice sa Kosova i Metohije, koje su proterane iz svog zavičaja, već 19 godina borave u barakama nekadašnjih preduzeća Jastrebac i Rad, u krajnje nehumanim uslovima.

Barake nikako ne ispunjavaju uslove dostojne za život ljudi. Male sobice, zidovi natopljeni vlagom, zajednička kupatila i uski hodnici, u kojima stranari ovog kompleksa drže obuću, odeću i kuhinjske potrebštine, propale su i oronule.

Do skoro, jedino svetlo ovim nesrećnim porodicama bila je sveća, ali i uprkos tome što im je struja uključena, oni strahuju. U razgovoru za naš portal Gorica Puzović, stanarka ovih baraka, istakla je da porodice žive u konstantnom strahu i da za njihove probleme niko ne mari.

- Ovde smo 19 godina. Za sve ovo vreme niko nije mogao da reši naš problem. Dva puta godišnje nam isključuju struju. I leti i zimi. Svu hranu iz zamrzivača tada bacamo u kantu i onda sve iz početka. Igraju se sa nama. Pisali smo pismo i premijerki i gradonačelniku, obraćali smo se i predsedniku i Komesarijatu i zaštitiniku građana, ali niko nije zadužen za nas - priča Gorica.

Uprkos mnoštvu nedaća koje su ih zadesile, ove porodice i dalje gaje nadu da će njihovo pitanje krova nad glavom, nekada biti rešeno. Kažu, nadleženi ih uvek dočekuju sa istim odgovorom - "vezane su nam ruke."

- Nama su vezene i ruke i noge kao građanima - poručuju oni.

- Ne možemo ništa da uradimo. Danas nam je puštena struja, ali to nište ne znači. Oni mogu za deset dana opet da isključe i mi smo ponovo u mraku i dalje niko nije nadležan.

Gorica navodi da dug za struju nije njihov, te da je pre njih na ovom mestu bilo nekoliko preuzeća i vojska, ali da oni račune za struju od 1.000 dinara po domaćinstvu, koji su dogovorili sa nadležnima, plaćaju redovno.

- Živimo u katastrofalnim uslovima. Ima mnogo male dece, starih, bolesnih, bez struje ne može da se živi. Niko nam ne garantuje da nećemo opet da ložimo vatru da bi skuvali ručak - dodaje Jelica Perović koja živi u 12 kvadrata u jednoj od trošnih baraka.

Petrović Kosa je sedamdesetogodišnja baka koja kaže da se i dalje nada, iako je do sad više puta "udarila glavom o zid."

- Ako su nas s Kosova isterali, valjda je red da nam ovde pruže bar nešto. Ne tražimo luksuz, samo da nam obezbede pristojne uslove za život. Da budemo u svome i da ukljuučimo svoj sat, pa da se zna koliko ej ko potrošio i da plaćamo našu struju, a ne industrijsku i ko zna čije dugove. Za dvadeset godina, niko od predsednika, a bilo ih je dosta, nisu to rešili - kaže Kosa.

Jelica dodaje da pored sve muke koja ih je snašla, nadležni kao da ih omalovažavaju kada im donesu peket hrane kojoj je istekao rok trajanja.

- Ovde ima dece, malih beba. Niko ne mari za to da li će ta deca da se ošugaju, da li imamo gde da ima spremimo obrok. Sve porodice ovde imaju tužnu priču, koju prati još tužnija sudbina - objašnjava Jelica.

Gorica živi sa suprugom i dvoje dece. Ćeka ima 23 godine, sin osam. Žive u jednoj sobici i u njoj se uči, kuva, spava...

- Nečiji špajz je veći, verujte nam. Ja sam nezaposlena. Snalazimo se kako umemo. Ćerka studira, ali radi, nekako moramo da preživimo. Mi imamo rešenje za naš glavni prioritet i da nam ne bi više isključivali struju, i nekoliko puta smo ga izneli, ali svi su gluvi na naše molbe - kaže Gorica i dodaje:

- Isti sistem kao što je urađeno u Busijama, kao što su uradili na Altini i najnoviji primer Ada Ciganlija. Tamo se nakođe nalazi kamp, gde su raseljena lica, kao i mi ovde i njima je predsednik opštine uz saglasnost čelnih ljudi iz opštine i čelnih ljudi iz skupštine grada, sa bivšem gradonačelnikom, odobrio zemljište koje je u vlasništvu grada Beograda, a ne opština. Tu imamo veliki problem, jer teško dolazimo do njih. Mi molimo i apelujemo ovim putem da nas neko pogleda. Pisali smo dopise od 2012. godine svim mogućim bivšim i sadašnjim gradonačelnicima, da nam izađu u susret da porodce koje nemaju placeve, ni montažne kuće, omoguće da im daju zemljište da izgrade te kuće, a ovim ostalima što su započeli kuće, da im daju materijal i da nas na kraju rasele. Neka ispune svoju dužnost i mi ćemo ispuniti svoju. Neka nam omoguće da imamo svako svoj sat, pa mi ako ne budemo plaćali onda nek isključe struje. Ponovo apelujemo i molimo, nismo građani drugog reda, samo neka nam daju ista prava kao što su dali svim drugim građanima Srbije, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost - objašnjava Gorica.

Ona naglašava da ove porodice više ništa ne traže.

- Ako mi kao građani Srbije, s obzirom da oni, a i mi smatramo da je Kosovo i dalje u sastavu Srbije, ne ispunimo svoju građansku dužnost, onda slobodno neka isključe struju. Izazvali su humanitarnu katastrofu nekoliko puta. Niko iz socijalne službe nije došao da pita, šta je s tom decom, da li su dobro. Mi se grčevitmo borimo za našu decu, iz dana u dan.

Stanari kolektivnog centra navode da je struja koju troše industrijska, koja ulazi u crvenu zonu, te da je to struja koju oni nisu potrošili.

- Moramo da imamo svoja brojila, da bi svako platio onoliko koliko potroši. Ništa drugo ne tražimo, sem da nas izjednače s drugim ljudima. Ovo mora da se reši. I ništa ovde nije trenutno pitanje, mi sve pokušavamo da rešimo već dvadeset godina, ali uzalud. Nije istinita priča da mi nećemo da platimo struju, niko to ne izbegava. Mi hoćemo da platimo struju, ali ne industrijsku, već kao i svi drugi građani. Ni manje ni više - objašnjavaju naši sagovornici.

Navode da "nisu ni ovde ni tamo, ni naši ni njihovi", i da su se mnogi oglušili o njih i uskratili im prava, koja ima pre svega, kao ljudskim bićima pripadaju.

- Daću vam konkretan primer. Moj suprug ne radi, ja trenutno ne radim. Imamo pravo na besplatnu popravku zuba. Kada sam otišla tamo da popravim zub, rekli su mi da, da sam stanovnik Beograda, da nemam prebivalište nego boravište, moglo bi, ali ovako ne može. Dakle, i tu sam nam ugrožena ljudska prava. Gde da ih tražimo? U Strazburu? - pita se Gorica.

- Šta da ja ili bilo koja druga žena odavde, nije vodila računa o svoj deci tih dana kada nismo imali struju? Došla bi socijalna služba i uzela nam decu, a ne bi ni pitali kako je do toga došlo. Koga bi onda mogli da tužimo?

Veoma je malo stanara ovog kolektivnog centra koji uopšte primaju bilo kakvu socijalnu pomoć. Oni koji primaju, mesečno dobijaju mizeriju.

Jelica napominje da im još uvek nije rešen status, te da i to predstavlja veliki problem.

- I dalje se vodimo kao privremena raseljena lica, a raseljeno lice neko može da bude usled elementarnih nepogoda najviše šest meseci, a mi smo raseljena lica već dvadeset godina. Pa, gde to ima? Izbeglice iz Hrvatske, Bosne, takođe muče muku, ali oni bar imaju neki status, samo mi sa Kosova smo poslednja rupa na svirali. Bilo je toliko konkursa na koje su mogle da se prijave samo uzbeglice, dok raseljena lica nisu imala prava. Dakle, nek nam reše bar status. Mnogo nas bi rado otišlo odavde, ali mi nemamo gde - kaže Jelica.

- Da li je ovo život? - pitaju se naši sagovornici.

U kolektivnom centru ima dosta starih i bolesnih ljudi. Među njima je i baka Stojana Veselinović (73), koja je teško obolela od reume, a sve što dobija je socijalna pomoć u iznosu od 9.000 dinara.

Baka Stojana nas je radosno primila u svoju skromnu sobicu i sa osmehom na licu, iako ne može da stane na noge.

Kako nam je ispričala, živi sa sinom, koji se svakodnevno bori da opstanu. Baka Stoja ima žive rane po nogama i rukama i uprkos tome, njoj nije dozvoljena kućna nega.

Porodce koje žive u kolektivnom centru, pomoć za rešavanje problema su tražili od Vlade, Grada Beograda, Komeserijata za izbeglice, Opštine Rakovica, ali su uvek dobijali isti dogovor - nije naša nadležnost!

Da li će na ovom mestu ikada moći da se živi normlano, ostaje nejasno. Njihovo svetlo na kraju tunela se ne nazire, a da li će ih neko konačno pogledati, ostaje da se vidi.

Raseljeni sa Kosova i Metohije, ubeđeni da će problem sa isključivanjem struje imati ponovo, najavili su da će izaći na ulice Beograda, kako bi po ko zna koji put, ponovo tražili prava koja im pripadaju.

BONUS VIDEO:

Espreso intervju, Velja Ilić